Rad

Makar jednu stvar delim s Markom Tvenom: i ja obožavam rad. Satima bih mogao da gledam kako drugi rade.

Vrlo rano sam otkrio svoju nesklonost fizičkom radu (bio sam napredno dete). Kada je tu moju osobinu uočila bliža okolina, zavladala je ozbiljna depresija. Posebno nesrećan bio je deda. Mogao sam, doslovno, satima da gledam kako pravi betonsku stazu u dvorištu, a da mi ne bi palo na pamet da se umešam. Kada bi to, pak, njemu palo na pamet i kada bi mi predložio da donosim vodu dok on meša cement s peskom, naglo bi mi opadalo zanimanje za proces rada. Lavoro, shvatio sam, stanca (rad umara). Kasnije sam otkrio da neki misle kako rad oslobađa (Arbeit macht Frei). Ludaci, pokazalo se.

Kada su otac i njegova braća upali u krizu srednjih godina, umesto da se, kao normalni muškarci, posvete kolima, pecanju, viđanju s mlađim ženama, ili preferansu, počeli su da se ponašaju kao lunatici. Kupili su neku ruševinu na Pešlješcu i odlučili da je obnove sopstvenim rukama. I dedom. Da je obnove dedom, hoću reći. Deda, koji je u to vreme imao blizu 150 godina, odlazio je na more da bi se nekupao i nesunčao i da bi radosno mešao cement po ceo dan (kao da to nije radio čitavog života). Nisam imao ništa protiv, naravno. Problem je, međutim, nastajao kada bi mi postavili zasedu, zaskočili me, vezali žicom i gurnuli u gepek, a onda iz prtljažnika vadili direktno na gradilištu, samo da bi se onda, danima, brecali na mene i govorili mi kako sam nesposoban za život (kao da to nisu znali i pre nego što su me kidnapovali).

Kako je stario moj otac je postajao sve nerazboritiji, što bi se, dabome, dalo pripisati godinama samo da se, što je mnogo ubedljivije, iza svega nije krio mentalni poremećaj. Decentni pariski đak, profesor francuskog jezika koji je najveći deo Danteovog Pakla znao napamet, kupio je, pod stare dane, jebi ga, njivu. Nisam, dabome, imao ništa protiv, sve dok me ne bi probudio u pola šest da beremo pasulj. Već oko 6 sati i 10 minuta, dok mi je mozak obilno krvario i krv kuljala iz očiju, počeo bi da se nervira. U redu, i ja bih se nervirao da sam bio na njegovom mestu i gledao sebe kako se, poput zombija, vučem po vrežama pasulja i s nadljudskim se naporom savijam ne bih li, tu i tamo, oslobodio po koju mahunu iz gustog spleta žućkastih lijana, ali da sam bio na njegovom mestu izvesno je da ne bih kupio njivu, sadio pasulj i paradajz (jer, skrenuo sam mu pažnju, i pasulj i paradajz rastu na pijaci i još se ne beru) i maltretirao naprednu omladinu koja je, do zore, bančila u obližnjem parku.

Da skratim. Nikada nisam naučio da menjam gumice na slavini, ne umem da odvrnem cev ispod lavaboa kako bi iz nje ispale dlake, nokti, sline i ispljuvci – odnosno umem, ali ne umem posle da je vratim u pređašnji položaj – ne znam da nameštam bojler, sijalice menjam sa strahom po sopstveni život, ne znam na koju se stranu zavrću, a na koju odvrću šrafovi, u životu nisam uzeo u ruke čekić, testeru, dleto, vinkl, visak (u stvari jesam, ukrao sam ga Dobrici kada nam je nameštao kuhinju), libelu, labelo, francuski ključ, samurajski mač, špaknu, mistriju, lemilicu i švajs aparat, motiku, ćuskiju, kramp i pijuk, a ne umem da nameštam ni lanac na biciklu. Mi, deca socijalizma, u školi smo imali predmet koji se zvao OTP (opšte-tehničko obrazovanje), na kojem smo učili stvari od kojih nam je zavisio budući život, recimo kako se testericom režu stiropor (ja bih ga izmrljavio) i šperploča (nikada nisam uspeo da dobijem nikakav oblik jer su mi pucale testerice), ili pravi elektromotor (nikada proradio), a rezbarenje linoleuma – jer, šta je čovek koji ne ume da rezbari linoleum? – završilo se nožićem duboko zarivenim u šaku (sopstvenu), tako da sam taj deo školovanja prolazio jedino zahvaljujući onom uglednom profesoru francuskog, koji me terao da okopavam krompir i sadim mušmule.

S godinama, moja je posmatračka strast samo rasla, a uz kanale Dicovery i National Geografic dostigla je, verujem, vrhunac. Pre svega, tu nema opasnosti da me bilo ko pozove da mu se pridružim. Drugo, to što gledam nije plevljenje paradajza, nego ozbiljan (muški) posao. Što je posao teži, hoću reći, to sam koncentrisaniji. Ne dišem dok gledam epizode u kojima se gradi auto-put u Hongkongu po dnu Dubokog zaliva (Shenzhen Bay), Vilisova kula (visoka 442 metra) u Čikagu, ili najveći teretni brod na svetu Ema Maersk u Danskoj.

To je, međutim, više onako aristokratski. Prljavi me poslovi još više fasciniraju. Velike popravke na Aljasci, na primer. Crkne vam buldožer u nekoj nedođiji, a na čitavoj Aljasci (koja je desetak puta veća od Srbije) postoji samo jedna firma koja je u stanju da popravi tu mašinu. Kada se majstor, najzad, dokopa mašine, uglavnom mu zafali neki alat ili deo. Tada kreće improvizacija, koju pratim bez daha. Ponekad pobedi čovek. Ponekad mašina. Visoko na listi je lov na kraljevske krabe s dna Beringovog mora (neopisivo težak i opasan posao), a na samom vrhu je vađenje zlata s dna planinskih reka na Aljasci. Zavaljen u svoju fotelju, na bezbednoj udaljenosti od 20 hiljada kilometara, usredsređen na rad, pomislim, u trenucima kada mi koncentracija popusti, kako bih, možda, i ja mogao što i oni. Samo da u međuvremenu dovršim branje onog pasulja koje sam započeo pre jedno trideset pet godina.