Prisluškivanje

„Oliveira“, čuo sam ga kako izgovara i odmah sam znao o čemu pričaju.

Podigao sam pogled (ne znam zbog čega) čim su ušli u kafe. Oboje visoki, on u srednjim tridesetim, štrkljast i ponešto krut, oštre crne kose i kratke brade koja je upijala ožiljak što se spuštao od desnog uha i gubio ispod rol kragne. Žilave krupne šake, urešene sitnim crnim maljama, nisu ispuštale cigaretu. Ona znatno starija, kratke prosede kose, vitka, hodala je kao da je nešto odiže s tla. Kad god bi se nasmejala, izvirivale su joj obrve iznad okvira okruglih naočara. I pre nego što sam počeo da ih prisluškujem, privukla me je neusiljena ozbiljnost kojom su razgovarali. On nije pravio suvišne pokrete, glas mu je bio miran, držao se bez nervoze. Ona ga je slušala usredsređeno i povlačila duboke dimove pre nego što bi se nagnula ka njemu. Kada bi progovorila, on je postajao nepomičan i čvrst, prisutniji nego dok govori. Reči je artikulisala bez oklevanja, možda nešto odsečnije nego što bi se, iz nekog razloga, to očekivalo. Jasno sam ih čuo. Spustio sam knjigu sa stola na krilo da bih promenio položaj i, pogleda naizgled prikovanog za tekst, posmatrao ih. „Ne verujem u to“, rekao je i lagano zavrteo glavom, „to je prejak motiv“. Govorio je o Školicama, o Magi i Oliveiri, o tome kako se nisu dogovarali o vremenu niti o mestu susreta, samo bi, u nekom trenutku, izašli iz svojih stanova, neko vreme hodali pariskim ulicama i, naprosto, susreli ono drugo. Ali crnokosi muškarac nije verovao u takve slučajnosti. „Ako u tome ima nečeg“, rekao je, „to je samo zato što su znali kada bi se i gde mogli sresti. Zato su se i susretali. Reč je o verovatnoći, ne o slučajnosti. Igrali su se verovatnoćom, ne slučajnošću“. Povukao je dubok dim i na trenutak skrenuo pogled. Ona se nije ni pomerila. Vratio je pogled na nju, otresao pepeo s cigarete. „Bog se ne kocka“, izgovorio je i široko se nasmejao, a ožiljak ispod uha ružno se namreškao. Baš mi se dopao u tom trenutku: teške rečenice poput ove, da se bog ne kocka, ne izgovaraju se bez ironije. Ona je razvukla usne u osmeh, ali zubi su ostali skriveni. I ona mi se dopala. Nije se prenemagala, slušala je. „U stvari“, rekla je naglo, otresla pepeo s cigarete i nagnula se k njemu, „susret je nužan, a slučajan je trenutak koji izaberu da izađu iz stana. Iz stana se ne mora izaći, ali kad već izađu, susret mora da se dogodi“. Video sam da je oborio obrve. Sada se ožiljak namreškao drugačije. „Kako to misliš?“, pitao je. Zastala je ne trenutak i sunula oštar mlaz dima u stranu. „Nemam pojma“, odvratila je i oboje su prasnuli u smeh. Jedva sam odoleo da im se ne pridružim.

Kakva je verovatnoća da ćete u slučajno odabranom kafeu na Cvetnom trgu prisustvovati razgovoru o temi koja i vas opseda? Ovo je slučajnost, pomislio sam, ne verovatnoća. Možda sam ovde, pomislio sam, da bih čuo njihov razgovor, a potom ga zapisao. Dakle, nije slučajnost nego prerušena nužnost, sećam se da sam pomislio, ovde sam morao da budem.

Smeh se umirio i oboje su, neko vreme, pušili u tišini. Nisam video nelagodu zbog toga što ćute. Ona je oslonila bradu na ruku, ispustila dug dim i skrenula pogled ka ulici. On je uzeo paklu cigareta, postavio je na špic i zavrteo. Ni tada nije delovao nervozno. Pokušao sam da se vratim knjizi, promenio položaj, potražio rečenicu do koje sam stigao. Tada sam ga ponovo začuo. „Izgleda da se ova priča malo zakomplikovala“, rekao je. Ne pomerajući glavu, podigao sam pogled. Povukao je dim. Video sam kako mu, ovoga puta, ruka podrhtava. Ona ga je gledala ravno u oči, mirna. Usne su joj se sasvim malo razvukle. „Ili sam nešto umislio“, dodao je, uspravio se i otresao pepeo s cigarete, što mu je dopustilo da na trenutak skrene pogled (kao predah) i odmah potom vrati ga na nju. Ožiljak se iskrivio, kao kičma, potom umirio. „Da li ti se čini da bi naš odnos mogao da se usloži?“, nastavio je, čvrsto i uporno, iako je cigareta među njegovim prstima lako podrhtavala. Prestao sam da dišem (kako bih bolje čuo) i okrenuo stranicu iako nisam pročitao ni slovo. „Emotivno i čulno“, dodao je. Sada je ona sklonila pogled, dok je on i dalje gledao u nju. „Čulnost je komplikovana“, izgovorila je najzad. Pogledao sam ga. Nije delovao pokolebano. „I uzbudljiva“, odvratio je. Usne su mu još malo zatitrale, ožiljak je zaigrao. Nastavak razgovora nisam čuo.

Video sam ih još jednom. Prvi put samo nju u društvu visoke smeđe devojke. Toliko su ličile da je to mogla biti samo njena kći. Drugi put, posle nekoliko godina, s njim. Njena kratka kosa bila je potpuno seda, hodala je kao da je nešto odiže s tla. On malko krut, nesiguran u hodu, u osnovi čvrst. Zastao sam i gledao ih kako odmiču, kako se dodiruju, kako njihova tela plešu samo za moje oči.