Princip

Na ljude od principa danas se gleda kao na dinosauruse. Izumiru! Poneko to vidi kao znak opšte erozije morala i nadolazeće katastrofe. Kataklizma je neizbežna a nestanak principijelnih ljudi je siguran znak kretanja u tom pravcu. Da, nekada je kao bilo drugačije. Poznato je da su u prošlosti na ceni bili ljudi koji su se držali nekog svog principa. Držali su se ličnih merila vrednosti, imali fiksiran moralni princip i bili su cenjeni kao glave porodice, narodne vođe i kao trgovci. Posebno trgovci. Ulivali su poverenje i bili su cenjeni. Valjda zbog toga što ih je bilo malo. Savremeno obezvređivanje principijelnosti nije znak da su trgovci masovno postali pošteni. Naprotiv, opšta merkantilija je principijelnost procenila izlišnom i izgleda kao da se štedro radi na provođenu plana njene potpune eliminacije.

Danas se sa nostalgijom sećamo vremena u kojima su principijelni stavovi stvarali heroje – ikone. Sa subverzivne tačke gledišta to su bile budale iskorišćene od strane onih veštih, odnosno manje principijelnih. Mnogi od njih su nerazumno, do kraja ostali na svojoj poziciji. Među mnogima, Jovanka Orleanka, Đordano Bruno, Roza Luksemburg i Ivo Lola spadaju u red onih koji su iskoračili, ukopali se i, naravno, izgoreli. Jurodivi, heroji, sveci, jednom rečju ličnosti koje su obeležile protekle vekove mukotrpnog uobličavanja savremene kulture. Oni obeležavaju vremena velikih promena, bilo da je reč o pronalascima, razvoju socijalne svestii ili oslobađanju od predrasuda. Danas, dok se uživa u posledicama njihove principijelne borbe, na slične se gleda kao na tvrdoglave i nepoćudne. U najmanju ruku, u savremenoj kulturi komunikacije takvi likovi se drže za doktrinare, jednom rečju teške ljude. Nimalo simpatične, znači. Između ostalog, i zbog toga su vremena heroja prošlost. Čak i kada blesnu, oni se gledaju kao sledbenici nekih ranijih mučenika, i sleže se ramenima. Jan Palah je upamćen po samospaljivanju dok su svi potonji čvarci iz političkih ili rodoljubivih motiva viđeni samo kao sledbenici njegovog primera. Zbog toga je verovatno taj čin uglavnom napušten i zamenjen samodetoniranjem. Ali, kamikaze su poznate odranije i retko imaju šta zajedničko sa ličnim principima.

Naravno, kao i svi drugi mitovi, i principijelnost može da se vidi i vrednuje drugačije. Kao prepreka opštem napredovanju, na primer. Da, i inkvizitori su bili principijelni ljudi. Ovo gledište nije novo. Izreka „drži se ko pijan plota“ nije tzv. intelektualna tvorevina. Odnosi se na nekog ko se tvrdoglavo drži svog mišljenja. E, nije se narod džaba nje setio. Ko se drži svog stava „ko pijan plota“ težak je partner u bilo kom poslu. Ali, kao što znamo, većina može i da zastrani. Posebno kada je o narodu reč. Zato ocenu izvornog značenja treba uzeti s rezervom. U kontekstu moderne kulture principijelnost se često procenjuje kao posledica straha od novog i stranog. Kao fobična reakcija na izazov nepoznatog. U toj prilici se koristi kao poslednja odbrana, iako su joj kao i obično dani izbrojani. Isto je i sa pokušajem očuvanja starih dogmi i predrasuda. Delom zbog rečenog veruje se da su danas zagovornici principijelnosti istovremeno i predstavnici konzervativnih shvatanja. Začudo, principijelnost odumire a konzervativizam jača. To je paradoks koliko i činjenica da je prevrednovanje principijelnosti dovelo do njenog relativizovanja. Kao, mož‘ da bidne ne mora da znači. Ne, nema to ničeg zajedničkog sa Ajnštajnom, niti je Kant sasvim napušten. Naprotiv, Kantovi ortodoksni filozofski princip opet je postao preovlađujući okvir mišljenja, jedino što mu je upotreba prilagođena prilici. Ovo se da zaključiti i prema ishodu američkih izbora na kojima je religiozno glasačko telo principijelno glasalo za konzervativce. Naravno, jer je ista administracija u prethodnom mandatu podelila subsidije školama koje su uterivale seksualnu apstinenciju zastrašivanjem da se u drugom stanju može ostati putem klozetske daske, da se sida prenosi znojem i da je četrdesetodnevni fetus misleće biće. U pobedničkom programu jedna od glavnih tačaka bila je zabrana abortusa. I to je to, nema nazad. Pazi šta radiš. Ako se već prevariš pa sedneš na dasku, ima da ljuljaš. Ali, život piše romane, jer mu je tok nepredvidiv i ne zna se kog će da ošine. Elem, sasvim nevezano sa kampanjom i abortus-lobijima, u Kini se pojavio čudotvorac koji uspešno leči kičmeni invaliditet. Tamo, ubrizgavanjem ćelija uzetih iz fetusa u mozak i kičmenu moždinu pacijenata, dr Hongjun postiže impozantne rezultate iako svoj metod ne ume naučno da objasni. Navala „gvinejskih prasića“ je globalna, pa je i lista čekanja duga do kraja 2006. godine. Među onima na listi je i Teksašanin Van Golden. Do saobraćajne nesreće zbog koje je dopao u invalidsku stolicu bio je fanatični protivnik ubijanja nerođene dece. Bušov glasač je još uvek. Da, čudni su i nepredvidivi putevi kompromisa. „Ovo je jedino mesto koje daje bilo kakvu nadu“, ispoveda se Van Golden iz bolničke postelje. „Voleo bih da postoji drugi način. U Americi se uradi 4000 abortusa dnevno. To je šteta. Ovde iz nečeg lošeg nastaje dobro, It‘s like lemonade out of lemons. Ko u to ne veruje ne sedi u invalidskim kolicima.“ Pa i Kopernik je revidirao, zar ne.