Pivo

Kada sam u jednoj od mnogobrojnih praških pivnica-bašti, daleko od tropski raspaljenog asfalta, došao na ideju da hedonistički opišem to moje vreme uživanja sedeći iznad krigle sa „kragnom“, u majici bez kragne, da vam predstavim kakvo je to zadovoljstsvo po ovim upeklim evropskim zvezdama ovog leta kad zlatasta tečnost, ohlađena sasvim kako treba, lagano klizi isušenim grlom – predomislio sam se posle treće krigle. Rekli biste sigurno: opet jedan pronalazač nudi rupu na saksiji. Mada smo pivska nacija samo za vreme leta, i kod nas je to bezbroj puta opisivano: kada se u ruku prihvati flaša „ladna k’o zmija“, krunski zapušač ispusti notu kao Oda radosti, a penušavo klokotanje i zapljuskivanje grla zvuči kao sva četiri Vivaldijeva godišnja doba. Tako je kod nas; čim temperatura pređe 25 stepeni (a ovog leta je baš preterala) oberučke prihvatamo savete lekara (kao alibi, po jednu flašu u obe ruke bez griže savesti) da uzimamo što više tečnosti kako ne bismo dehidrirali.

Iako, moram priznati, uz četvrtu kriglu se moje vreme uživanja nastavilo; zato što ne moram baš sada da kucam po užarenoj tastaturi kao da sam novinar u nekoj redakciji, koji, svaka im čast, po svakakvom vremenu moraju da podmetnu rezultate svoga rada pod naočare urednika (spuštene na pola nosa). Da mi je neko posle četvrte ponudio da potpišem peticiju da se novinarima računa beneficirani staž, odmah bih pristao.

A kako je u zemlji piva, u Češkoj, gde se klimatskim incidentima i ovde vrućina opasno približila brojci 40? Češki lekari su u medijskim kampanjama defetistički preporučivali da se u ovim vrelinama pije što manje alkohola, pa i piva, a da se za gašenje žeđi koristi mineralna voda (ko u banji). I stvarno: praške pivnice, one prave domaće, ne one za strane turiste, ovog leta nisu bile nimalo punije nego u ostala godišnja doba – pošto su im i inače kapaciteti stalno popunjeni. Pivo se ovde pije tokom cele godine, i na plus 39 i na minus 25, Česi su šampioni u Evropi sa 268 litara po glavi stanovnika, a tu se računaju i tek rođena deca, babe i dede, pacijenti u svim bolnicama, trudnice, antialkoholičari, jedinke drugih alkoholnih sklonosti, a pojedini „statističari“ u pivnicama u to uračunavaju i domaće ljubimce. Dakle, tropske vrućine će možda ove godine doprineti novom rekordu, jer „štamgasta“ (stalnih gostiju) nije bilo više nego obično, ali su se krigle brže praznile, pa oznojeni kelneri nisu stizali da udovolje pozivima uplašenih suvih grla, u kojima se osećao paničan strah da ne dehidriraju za tih pet do deset minuta ispred prazne krigle. Češki pisac Hrabal, zbog koga je pivnica Kod zlatnog tigra postala institucija (kao, recimo, pariski Kod dva maga), nalazio je da su gosti u ovim ugostiteljskim objektima namerno bučniji, za dugim stolovima iznad redova krigli se dovikivalo, galamilo, smejalo – kako bi im osušena grla što pre bila pripremljena za sledeću kriglu.

Uživanje u zlatastoj tečnosti sa dobro stojećom „kragnom“ spada u vekovne rituale ispijanja piva u Češkoj; najstarija pivnica u Pragu nosi ime Kod opštine, gde su još 1427. zajedno gasili žeđ vitezovi, razbojnici, sitni lopovi, prosjaci, dželati, najstarije zanatske radnice, sveštenici i plemići, a verovatno i opštinski pisari, kako već samo ime pivnice kaže. Ne postoje istorijski podaci da li su ih i tog leta Gospodnjeg iste ovakve vrućine pomešale i zajedno smestile za duge grube drvene stolove iznad punih vrčeva.

I Česi u ispijanju piva, kao i Francuzi sa vinom, imaju veoma stroge stogodišnje zahtevnosti. Najvažniji imperativ je da pivo mora da bude primereno ohlađeno (oko šest stepeni), što je nekada činjeno u dubokim podrumima, dok nije počeo da se proizvodi led. Veština oblaganja ledom cevi na putu do krigle je tada punila ili praznila pivnice; ne sme biti ni više toplo, ni više hladno od prijatnog.

Česi i dan-danas sa oduševljenjem pričaju o svojim letovanjima na Jadranu u vreme svog, kako oni kažu „totalitarizma“, ali ne mogu da oproste balkanskim ugostiteljima što su im tada služili ili toplo pivo pravo iz gajbice, ili poluzaleđeno iz zamrzivača. U jednom češkom filmu, dva suseda piju pivo iz flaša u dvorištu, koje kao da je izvezeno sa Čubure, prvi hvali da je odlično ohlađeno, drugi kaže: „Dugo sam probao sve mogućnosti i našao – sedmi podrumski stepenik!“

A što se ukusa tiče, to svi znaju, on najviše zavisi od vode. Početkom devedesetih, ne samo među ljubiteljima piva (ima i ovih, ali su retki kao šafran), kružila je anegdota, za koju su svi tvrdili da je 105 odsto istinita. Po partijskom zadatku u Plzenjsku pivaru je za direktora sredinom osamdesetih došao kadar, koji je pre toga pivo viđao samo u pivnici. Obišao je sve pogone i bio šokiran što su arterski bunari, odakle se izvlači voda za proizvodnju, obrasli algama. Pokušali su da mu objasne, ali on je neumoljivo naredio da se do sutradan sve to lepo očisti (nećete vi da mi trujete radničku klasu). Kvalitet najpoznatijeg plzenjskog piva je tada, pa dok alge nisu ponovo narasle, toliko opao da si, kako je švejskovski rekao jedan od „štamgasta“, komotno mogao da ga odneseš u laboratoriju umesto mokraće, i ne bi primetili razliku.