Pisma

Čitam pisamce svoje mlade prijateljice. „Poslala sam ti mail„, kaže. „U redu“, odgovaram, „pogledaću ga kada se vratim s puta, večeras ili sutra.“ „Krajnje je vreme, profesore“, odvraća ona, „da kupiš normalan telefon“. Normalan je, u njenom svetu, onaj telefon na kojem se internet može otvoriti bilo gde i odmah. S moje se cigle za telefoniranje, dobre i za samoodbranu, može upravo to – telefonirati i, teškom mukom, napisati pisamce. Ne odgovaram joj ništa. Ona se, zapravo, nikada nije dopisivala pismima ispisanim rukom, nije birala papir (čist, na linije ili kvadratiće), nije birala penkalo ili olovku, nije prepisivala dobra pisma, nije lizala ivicu gornjeg dela koverte, lepila poštansku marku i nosila pošiljku do poštanskog sandučeta (žutog, s nacrtanom crnom trubom), nije oklevala pre nego što nepovratno ubaci papir u otvor, a onda danima treperila čekajući odgovor. Setio sam se jednog od prvih svojih važnih pisama.

Iako su me devojke vazda zanimale, nisam primećivao da zanimam i ja njih, pa sam smišljao kako da im uđem u vidno polje. Salvador Dali se, recimo, vođen istim motivima, namazao govnima. Ali ja nisam maštovit, uz to sam kukavica. Pokušavao sam devojkama da pokažem kako sam mnogo pametan, ali moja ih pamet nije preterano fascinirala, naročito u poređenju s mojim prijateljem Peđom, koji ne samo da je bio lepši od mene, nego i pametniji i zanimljiviji i duhovitiji i bolje je igrao i basket i odbojku i fudbal i sve. Peđa ih je, dakle, fascinirao. Onda sam upoznao Ž. Nezgodno je bilo što ju je upoznao i Peđa. Imala je preklopljene sekutuće i najduže noge na svetu. I šta sad? Ona je došla s drugaricom i već posle pola minuta obe su blejale u njega, a ja sam negde, u njihovim očima, nestao iako sam aktivno pokušavao da im dam do znanja da postojim. Uljudno bi se nasmešile mojim poluuspelim šalama, a onda se krivile od smeha šta god on da kaže. Uglavnom nije morao da kaže ništa. Jeste da sam imao 18 godina, ali već tada je to počinjalo da bude moja životna priča, što mi se nije dopalo. Rešio sam da nešto preduzmem. Uspeo sam nekako od Ž. da iskamčim adresu i iste sam joj večeri napisao pismo koje je počinjalo – nikada tu rečenicu ispisanu mladalačkom krvlju i očajem neću da zaboravim – „Pišem pisma, ali nemam kome da ih šaljem.“ Čak i tada, kada interneta nije bilo ni u naučnofantastičnoj književnosti, neobično je bilo da ti neko piše pisma, naročito u pomoravskom velegradu od 20 hiljada stanovnika. Ujutro sam doterao i prepisao pismo, otrčao do pošte, šljepio markicu, pismo ubacio u sanduče, osetio kako me je nešto zgrabilo za stomak i te večeri nisam izašao u grad. Ni sledeće. Treće večeri sam se ukazao. Jedva sam se držao na nogama, a kada su se njih dve pojavile, hteo sam da pobegnem glavom bez obzira. Ž. nije rekla ništa, samo me pogledala i široko se nasmejala, a onda vratila pogled na Peđu i do kraja večeri slabo komunicirala sa mnom.

Sedam dana posle mog pisma, međutim, stigao mi je odgovor. Umalo se nisam onesvestio. I danas se dobro sećam kako su mi ruke drhtale dok sam cepao koverat. Tada se, međutim, dogodilo nešto što sam doživeo prvi put. Kako budem sazrevao, naravno, događaće se sve češće, ali šok je, sećam se, bio potpun. Njeno je pismo bilo tako zastrašujuće nepismeno i toliko besmisleno da je moje ushićenje isparilo onom brzinom kojom isparava kap vode koja padne na usijanu ringlu: nešto zacvrči, pramen pare promakne za delić sekunde, i ti ni ne vidiš kako je kap nestala. Ništa mi nije bilo jasno, nisam mogao da shvatim gde se (i zbog čega) izgubilo sve ono što me je, u njenom društvu, ošamućivalo. Napisao sam joj, na silu, još jedno, mlako pismo, ovog mi je puta odgovorila odmah (za tri dana, dakle). Njeno je pismo, sada, bilo napisano na kvalitetnom, braonkastom papiru prošaranom cvetićima, nepismeno kao i prvo, jedino što je sada bila spalila ivice papira pa je pošiljka, onako nagorela, bila užasno romantična. Izašao sam još jednom s njom, tada je bila mnogo zainteresovanija za ono što imam da kažem, ali meni je loše išlo, pokušavao sam da se inspirišem tako što sam zverao u njene grudi i govorio sebi kako su divne, otpratio je do kuće i, vraćajući se, osetio duboku teskobu zbog koje joj se više nisam javio. Crkavao sam da budem s devojkom, kuću bih, sa sve ocem, majkom, sestrom, garažom i dvorištem prodao za to, onda je jedna, i to veoma slatka, pokazala nedvosmislenu zainteresovanost za mene, a ja – ništa.

Mnogo sam pisama napisao od tada, dosta sam ih i primio, bilo je pisama koja bi me ushitila, bilo je i teških razočaranja, pisao sam prijateljima, devojkama, roditeljima, sestri, omiljenim piscima (Momo Kapor mi nije odgovorio ni na jedno, Dragoslav Mihailović jeste), umeo sam tim pismima da se približim nekim ljudima, dok su me pisma od nekih ljudi udaljila, bilo je pisama koja su me ljutila i onih posle kojih sam se danima radovao ili nedeljama tugovao, ali nikada, zaista nikada posle toga nisam osetio tako parališuće razočaranje kao tada, pred pismom devojke s preklopljenim sekutićima.