Dok u dnevnoj sobi pegla na dasci za peglanje koja je okrenuta prozoru, misli joj vrludaju.
Kako može da mi kaže da sam luda? Pa šta ako volim da peglam! Po njoj, peglanje je najbesmisleniji posao na svetu! I staromodno je, prevaziđeno, gubljenje vremena… E da: i trošenje struje.
Pojma ona nema, pojma! Pa peglanje ne da nije gubljenje vremena, nego je to bre jedan od retkih terapijsko-kreativnih poslova! Radiš, a ne misliš na to što radiš, nego si mislima, emocijom, ukusom, ko zna gde… tamo gde hoćeš.
Koja sloboda, čoveče! Pa ja sam bre ceo prošli roman smislila peglajući! A verovatno i prethodne, ne sećam se.
Da me sad neko sluša, pomislio bi: koja paćenica! Grize je savest ako uživa, pa se kamuflira peglanjem!
Iiiii, ne bi u pravu! Ja sam samo nezanimljiv posao pretvorila u zadovoljstvo, tupavi stvore jedan – odgovorila bih mu…
Ne, čekaj, ne mogu da je izbacim iz glave. Čekaj da vratim film pa da vidimo ko je ovde lud, ona ili ja. Ovako je bilo: zove me, pita šta radim, ja kažem super što si zvala, ajde svrati da ćaskamo dok ja peglam, a ona kaže ne nikako, zovi me kad završiš, i spusti mi slušalicu. Spustila mi je slušalicu! Pa nisam bre kužna ako peglam!
Pojma bre ona nema! Pa najlepše se priča uz peglanje! Može telefonom, a može i da dođe kod mene pa uz kaficu. Ja peglam, a u stvari pijem kaficu i ćaskam. Koji provod, čoveče! Još ako peglaš posteljinu, pa ako ti se nakupilo, ih! Stigneš da izogovaraš pola grada a da pritom ispeglaš i gomiletinu veša! Kako je moguće da to ne razume? E ako iko voli da ogovara – ona voli! Ona voli da gleda tupave serije, i stalno se kao ždere što to radi, ali – to je jače od nje. Pa što ne pegla dok gleda serije? Mnogi to rade pa nemaju grižu savesti što troše vreme na gluposti. Kako baš toliko ne ume sebi da ugodi! Ja ne volim da buljim u ekran dok to radim, meni je lepše pored prozora. Kad bih inače ja u životu gledala kroz prozor? Pa nikad!
Osim… Jao, otkad se toga nisam setila: celo prvo-tri Prve beogradske, istina samo devojke, nakačene na ovom ovde prozoru cele noći zato što se tu, ispod mog prozora, snimaju „Otpisani“! Gaga Nikolić i Voja Brajović, lično! Čoveče! Sto puta su ponavljali istu scenu zato što smo se mi kikotale. Nešto se baš i ne sećam da smo im smetale.
Ma što bih ja njoj pomagala da joj bude zanimljivije u životu ako ona to sama neće, što?
Ništa mi neće ovi dan pokvarit!
Čija beše to pesma? Momci neki sa mora, ne znam im ime…
Šta ako više nikada ne vidim Brač?
Kako čovek zna da mu se nešto dešava poslednji put? Bilo šta: cvrčanje cvrčaka u borovima kad se izađe sa trajekta, senka od samostana dominikanaca, noćurak uz Račić… Ma ne mora tako nešto, može nešto sasvim obično, evo, peglanje ove bluze na primer…
Stvarno, šta će mi više ova bluza, pa neću moći više nikad da je stavim na sebe… A mnogo je volim. I dobro mi je u njoj.
Kako sam uopšte mogla da budem toliko glupa da baš nju obučem u „Šumatovac“, da je obeležim za vjek-i-vjekov? Šta je bila poruka te bluze? Venecija u kojoj smo se smejali? Ide mi uz oči? Samo ženstveno žensko može da je nosi, a ja to jesam?
Ala lupetaaam, ala sam patetičnaaa!
Jednom ću naučiti da samo i uvek mislim pozitivno, i na lepe stvari. Sad je to u modi. Pitam se, pitam se: zašto. Da nije možda zato što smo svi u govnima? U neočistivim? Pa jedino možeš da ih se otarasiš ako zamišljaš kako ih se otarasuješ. Znači u mislima. Posle će, kao, to i u stvarnosti da ti se desi. Nešto ne verujem. Nije mi uopšte problem da zamislim da u ruci držim osam hiljada. I da popunjavam uplatnicu za struju. I da pružam i pare i uplatnicu službenici na šalteru. I da pritom osetim kao da se sve to dešava u stvarnosti. Zaista mogu. Ali šta da radim kad znam da će plata ko-zna-kad, a niko ne najavljuje nikakav honorar?
Niko ništa ne plaća. Ja ne znam od čega ljudi u mojoj redakciji žive. Ne znam!
Ali: ništa mi neće ovi dan pokvarit!
Šta to miriše? Kafa? Sigurno je od devojaka od preko puta. Da ne zaboravim da odem da je kupim, nemamo za ujutro. Evo, čim još ovo malo ispeglam.
Ne razumem ljude koji ne umeju sebi da ulepšaju/olakšaju život.
Da li bi se Saši dopalo peglanje kao tema za Uživanje?
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
