Osam kila

Eto se završio Sajam knjiga i moj stančić bogatiji je, otprilike, za osam kila knjiga i skučeniji za osam kila prostora. Ako razumete šta hoću da kažem. Previše je u tom nevelikom prostoru i ljudi i knjiga. Zato sam nevolju pokušao (i uspeo) krišom da unesem u stan, noću, dok su svi spavali, a potom, sledeći savet Edgara Alana Poa, da je sakrijem na najočiglednije mesto: među knjige. Knjige sam, dakle, lukavo skrio među knjige. Čemu skrivanje, kao da sam unosio delove rasparčanog ljudskog tela, a ne hranu za dušu? Pa, na prvom mestu da bih izbegao gunđanje okoline, a potom da bih od samoga sebe odagnao nelagodu što zarad svoje ludačke strasti oduzimam ukućanima police, pod i slobodu kretanja, o prašini ni da ne govorim. Problem je, međutim, što je osam kila ipak osam kila. Paradoks količine da se opisati po analogiji sa jednim od jezivih mučenja na Golom otoku: zatvorenik se polegne i na grudi mu se stavi nosač kamenja (tragač), a onda se na nosač ređa kamenje. U početku se da podneti i relativno veliko kamenje, ali kako težina raste tako je svaki novi kamen poput betonskog bloka. U nekom trenutku nesrećnom čoveku popucaju kapilari u očima i on u nebo zuri krvavim, vampirskim pogledom pokušavajući da u zgnječena pluća usisa još malo vazduha. Sada mu i kamenčić uvećava paklene muke. Poređenje je, naravno, neumesno, ali hoću reći da se rast broja knjiga – a osam kila nije malo – u već zamašnoj količini opazi odmah i bez problema. Već u ranim jutarnjim časovima narednog dana prvi se ukućanin sapleo o vešto skrivenu gomilicu. „Gle, tata doneo nove knjige“, oglasila se najmlađa ukućanka bez iznenađenja. Mama je samo prevrnula očima. Mamina se mama damski pravila da ne primećuje ništa. „Ti nisi normalan“, primetio je sin u prolazu i sklonio knjigu s mašine za veš da bi napravio mesta četkici za zube.

Od kako pamtim sebe, u svaki su se prvi jutarnji pogled usecale knjige. Za dečjih dana prvo što bih ujutro ugledao bila su sabrana Tolstojeva dela u jarkocrvenom izdanju (ćirilica), svetloplavi Dostojevski (latinica), sabrane šahovske partije Aleksandra Aljehina (u dve divne knjige) i pripovetke Gija de Mopasana (za koje sam se naglo zainteresovao u pubertetu). Za studentskih dana sam, kao amajliju, kraj kreveta držao Kortasarove Školice, Kišovu Enciklopediju mrtvih i štošta drugo. Danas, kad ujutro otvorim oči, pogled mi se prilepi za knjige većeg gabarita, na najvišoj polici kredenca. Kada se okrenem na levi bok ugledam na stalaži pored kreveta barem pola metra visoku gomilicu knjiga koje najhitnije moguće, čim prije, odmah, sada, neizostavno moram da pročitam. Tik do nje je gomilica od takođe pola metra knjiga koje sam pre mesec dana morao najhitnije moguće, čim prije, odmah, sada, neizostavno da pročitam. A nisam. Pored knjiga se provlačimo vertikalno, gde-gde postrance, kao između zidova, ili horizontalno pošto one, poput stalagmita, rastu iz poda, ili se, kao stalaktiti, spuštaju odozgo, pa je nama ljudima ostao prostor između, naročito ako umemo da letimo. U redu, od osam kilograma knjiga unetih u kuću, pročitaću barem četiri. Dva kila ću najozbiljnije da konsultujem, a preostala dva će da pojedu skakavci vremena, ali ne i prostora. Zato je najbolje da ih kelner spakuje za usput. Uostalom, rezervni položaj u redakciju Trećeg programa Radio Beograda spremno me čeka, osim što ni tamo više nema mesta.

Čemu, dakle, sve to?

Reč je o klasičnom slučaju zavisnosti i tu se nema šta dodati. Neko zavisi od heroina, neko od čokolade, neko od cigareta, neko od seksa, neko od vinilskih ploča, ima onih koji drže prst u ustima i ne vade ga koliko god bio prljav, a ja, da prostite, zavisim od knjiga. Ali knjige, nekako, nisu uporedive ni sa čim drugim. Imaju čudnu osobinu da, uprkos tome što ih ljudi smatraju predmetima, one to nisu. Nezavisno od namene i sadržine, dovoljno je uporediti kako se ponašaju, naročito one na policama, za razliku od, šta znam, kutijica, bočica, fotografija, igračaka, saksija, labela ili laka za nokte moje ćerke. Sve su to mrtve stvari. Knjige se, međutim, neprestano kreću, menjaju mesta i odlomke, domunđavaju se, smuvavaju, svađaju, zajebavaju. Ovo nije metafora. Ozbiljno mislim. Koliko mi se puta dogodilo da otvorim knjigu koju znam gotovo napamet – Kantovu Kritiku čistog uma, na primer – i tamo otkrijem odlomak koji pre tog susreta kao da nije bio tamo. I nije. Zamenio je mesto s nekim drugim odlomkom, u nekoj drugoj knjizi, noću, krišom, verujući da to neću da primetim. Knjige su, ne dajte se zavarati, živa bića.