Lift

„Gledam u liftove po kućama“. Mogao sam tako da oglasim ovo što radim, nekog bi verovatno interesovalo, zaradio bih neki novac. Ne bi moja nadnica za strah završavala u džepu kod gazde, kog i ne interesuje šta vidim, kad gledam u liftove po kućama. I slaba mi je vajda, to ne hrani stomak, što se neki put osećam kao heroj akcionog filma, ili kakav tajni agent.

Strah

Postoje ljudi koji se plaše vožnje liftom ili im je bar neprijatno tim povodom. Naslućujem da ih je ovde ne malo. Razumem ih. Prvo, njih radi u kabine se ugrađuju ogledala i dobra rasveta, i antipanična rasveta, baš se tako to zove. Negde ih počaste i finom muzikom – preporučujem ako neko ovo čita: „Muzika za liftove“, Brajan Ino. Verujem da ovo sa muzikom prija svima, ne samo plašljivima. Od svih tih razbijača straha putnicima liftova često zateknem samo tragove, jer su zaista vrlo zgodni za iskaljivanje besa i frustracija. Bilo je pravilo, do pre nekog vremena, da blokovi sa obe strane Ulice Jurija Gagarina nemaju konkurenciju u toj radnji, o uništavanju je reč, sad se primat preselio na Palilulu, većma u naselja na levoj obali Dunava. Da sam ja neko, rasporedio bih, strateški, pored ulaza u liftove vreće za udaranje, da posluže gore navedenoj svrsi, možda bi se nešto uštedelo. Možda i ne bi, vreće su tako zgodne za kućne teretane.

Bojao sam se nekad i ja da pogledam dole, u ništa. Nije da je stvarno bilo ništa, uvek postoji nešto, ali se uvek ne vidi. Zatim sam naučio da zaboravim na strah. Zapravo, sećam se da mi nije trebalo mnogo da postanem kao mlekadžijski konj – tegliš svoju muku poznatim putem i raduješ se povratku kući. I postalo je lakše na poslu – znam gde je dole, znam gde je gore, šta mi je desno, a šta levo, šta se kreće i šta miruje. Imao sam i nešto kao klaustrofobiju, omanju, ali nepoželjnu za posao. To nešto je ostalo uz mene, verno mi je.

Omotenaši

Reč iz japanskog jezika, napisana po Vuku. Naziv je za jedan od principa po kojima se živi tamo daleko, gde su principi važni. Ako sam razumeo, obuhvata sve načine na koje može da se iskaže ljubaznost. Nije da sam neljubazan, ali sad mi nije važno da saznam koji su sve to načini. Nekad mi je bilo važno, ali ta priča nema veze sa liftovima. Zapamtio sam da se, što ne mogu da proverim, jer nisam ovde video nijedan lift isključivo za Japance, u Japanu liftovi izvinjavaju putnicima što čekaju da ih preveze, gore ili dole, svejedno. Ovako nekako: oni, putnici, su mu, liftu, poručili gde žele da idu i stali u red da sačekaju da dođe na njihov sprat; on, lift, mučenik, ne može da postigne sve za neko pristojno vreme (ne znam koje je to vreme, jer u Japanu postoje jako brzi liftovi), i izvinjava im se, putnicima, na tom i tom spratu, što će malo da zakasni. Na japanskom. To je primena omotenašija u liftovskoj industriji, tamo daleko. A kad lift stigne i putnici počnu da ulaze i izlaze iz kabine, ili dok se voze kad su već ušli u kabinu, ne mogu ni da zamislim kakav je sve to ritual iskazivanja ljubaznosti.

Ali ne moram da zamišljam, jer znam, kakav je ovde ritual iskazivanja neljubaznosti u vožnji liftom. Često pre, nekad i posle vožnje. Istina je da postoji nešto što se zove „Uputstvo za upotrebu lifta“, sačinjeno primereno srpskom omotenašiju i u nekom boljem vremenu, koje bi trebalo da stoji na svakom spratu kraj ulaza u lift, i u kabini naravno, da se obnovi gradivo. Bilo je i prevedeno na engleski, da ga ceo svet razume. Gde je uputstvo bilo ostavljeno, tamo ga uglavnom više nema, jer smo besni i frustrirani, a negde nisu želeli da ga istaknu „jer se ne uklapa estetski“. Čuo sam takvo objašnjenje na mnogim mestima, dok nisam prestao da pitam, jer mi je dosadilo. Negde sam bio pretpostavio da oni koji brinu, njih sam pitao, veruju da njihove liftove koriste vrlo fini i ljubazni putnici, kao u poslovnim zgradama Airport Cityja, negde nisam bio siguran šta zapravo misle, kao u nekim od beogradskih hotela. Uputstvo najviše, bolno je koliko, nedostaje u zgradama u kojima stanujemo, živimo, ili kako god se to naše zove i na šta liči. Možda bi pomoglo, odmoglo ne bi.