Komšiluk

Ponekad, kad sam smorena, odem u prodavnicu na ćošku. Tamo radi jedan visok, svetlokos momak. Ako kupim nešto za 230 dinara, on kaže da košta 500 ili 1000 dinara, ili 200 evra, onda se postidi i nasmeje, i ja se postidim i nasmejem se, i odem kući sa osećajem da sam se naflertovala za tri dana.

Predsednik kućnog saveta, izvesni Miki, od prvog dana presreće me sa neprijatnim pitanjima. Te koliko ljudi živi u mom stanu, te nije samo dvoje, tu ima mnogo posetilaca, troše se voda, lift. Onda me optužuje da o bele zidove zgrade tarem točkove svog bicikla i pokazuje prstom sa izrazom na licu ko da je on lično svojim rukama krečio celu zgradu, a ja dođoškinja je upropastila. Onda me optuživao da držim hostel, jer otkud mi inače toliko gostiju. Ja se branila fino, pa malo oštrije, pa kažem otkud znate da svi ti ljudi idu kod mene. Gledaju ljudi na kameru i slušaju gde stane luft, citira Miki Štazi iz zgrade, i odbija da prihvati moje argumente. Onda mi je trebao ključ od podruma da tu zaključam biciklu, te s obzirom na komplikovane odnose sa Mikijem, zamolim stanodavca da mu taj ključ uzme. I setim se, kad sam ubacivala ključ u Mikijevo sanduče, nakon što sam ga narezala, da dodam i čokoladu. I napišem poruku „Hvala za ključ!“ Tako se radi na odnosima, tako se topi Mikijevo srce. Za nekoliko meseci dobili smo račun za infostan, sa brojem članova domaćinstva povećanim na 5 stanara. Miki možda nakon odlaska u penziju prodaje sladoled iz frižidera na ulici, ali je njegovo srce predsednika kućnog saveta neumoljivo, njegov teret najveći, a moral nepokolebljiv.

Mikijev sin, odrastao, čudan tip sa pikslama od naočara, u liftu mi poklonio kalendar sa fudbalerima. Evo, da imate, kaže, ja već imam jedan. Pa me pitao kako sam i kako podnosim zimu, ali onda je već bilo vreme da izađemo iz lifta. Kalendar je ružan, ali sam ga okačila u hodniku. Kad god prođem pored njega, osetim dah Mikijevog sina za vratom u tesnom liftu.

Iz zgrade preko puta stalno čujem repetitivni klavir. Majko mila, ima li goreg posla nego biti taj što tako repetitivno svira na klaviru. Ali kad čujem klavir, priđem prozoru jer znam da ću videti balerine. Tanke, tanke, sa kosom skupljenom u punđu, lepršaju po prostoriji. Dok ih gledam, osetim se pomalo privilegovano, pomalo čežnjivo i romantično, pomalo kao onaj nilski konj iz crtaća. U toj zgradi je i vrtić, pa kad ujutru krenem na posao, srećem roditelje koji vuku decu za ruke, dok se deca sapliću. Tada jasno osetim u sebi jednog odraslog koji za ruku vuče jedno dete na posao.

Jednom sam ujutru iz zgrade izašla sa kesom za đubre, i na putu do kontejnera srela mnogo zgodnog tipa. Ja sam pogledala njega, on je pogledao mene. Onda smo se oboje pravili da se nismo videli.

Vikendom odem na pijacu iza ćoška. Krompir mi prodaje visok tip sa svetlim očima i lošim sećanjem, što jasno navodi na zaključak da je alkoholičar; najbolju turšiju izrazito brkata žena; najbolju domaću rukolu jedna spečena bakica. Tamo mi često daju „jako“ kilo, pa sam srećna jer znam da sam dobila bar 900 grama. Jednom mi je momak na pijaci poklonio kilo paradajza! Ja sam spakovala paradajz u kesu i pružila mu da izmeri, on me pogledao kao da vidi filmsku zvezdu i vratio mi kesu preko tezge. Mislim da je to najlepši kompliment koji sam dobila u životu.

U jednoj radnji pored pijace u izlogu stalno stoji svinjska glava iz koje viri mozak. U večitoj sam dilemi je li to eksponat ili je na prodaju.

Na trgiću pored pijace u poslednje dve godine formirala se buvlja pijaca. Tamo je moja prijateljica videla cipele koje je dan pre toga ostavila pored kontejnera na Vračaru. Tamo sam ja videla jednu lepu haljinu, neke stripove koje sam čitala kad sam bila mala, gomilu kristalnih piksli, goblena, stare odeće, pokvarenih telefona, pocepanih i manje pocepanih knjiga, izlizanog posuđa, razbucanih igrački. Tamo sam, pred kraj dana, videla kako odrasli Cigani spuštaju jednog malog u šaht i dodaju mu stvari da ih unutra uskladišti. Sutra će ga spustiti ponovo da ih izvuče, pa će da ih prodaju. Radnja je na otvorenom, magacin je ispod radnje.

Malo niže niz ulicu, na raskrsnici, nalaze se crkva i kafe sa odličnom kafom. Tamo sedimo vikendom, na zagušljivom pločniku kad je lepo vreme, ili unutra kada nije. Kafe je tesan, na stolicama su vreće za kafu, koje se linjaju više od najlinjavjeg psa. Kad ustaneš, sa guze i butina vise ti braon konci, pa moraš da ih skidaš. U crkvenom dvorištu jedna poznanica šeta decu, jer je to jedini parkić u blizini. Tamo je upoznala još jednu mamu koja tu izvede decu da ih provetri. Ćerka se zove Vera, a sin Krstivoje. Tu sam jednom palila sveće na Zadušnice, odvela me mama. Ljudi su bili nervozni jer su morali da čekaju u redu za sveće. Jedna žena je kupila 12 sveća. „Pa koliko ti imaš tih mrtvih?“, pitao je muž. Ja sam se, pošto sam tu bila više gošća nego domaća, ponašala pristojno, zabola svoje sveće u kraj, i gledala kako se tope.