Koliba

Dok pri pomenu toponima koliba obični smrtnici pomisle na lov i pecanje, arhitekte obično zapenušaju. Razlog tome leži u osamnaestovekovnim spisima opata Ložijea, koji je „primitivnu kolibu“ proklamovao za izvorni i uzorni arhitektonski oblik. Opatovo mnjenje nije bilo utemeljeno samo na činjenici da je koliba arhetip građenog staništa već i na njenim mitologemama i estetici. Vremenom je ona reinterpretirana u duhu pojedine epohe. Inspirisala je kako graditelje antičkih hramova tako i Plečnika, Gropiusa i Kvinlana Terija. Poklonici Rusoove filozofije povratka prirodi videli su u kolibi oličenje svog ideala koliko i u Tarzanu i Kiplingovom Mogliju. Dok je opat počivao u nebeskom miru, njegovi sledbenici su se mučili da proniknu iza izvornog aksioma – kuća je neposredni odraz graditelja. Hajdeger je ovu ideju razvio u filozofsku doktrinu a arhitekte su je koristili kako za dokazivanje tako i za osporavanje suprotstavljenih diskursa. Konačno, Ložije nije postao guru, ali je kooptiran u neizbežnog saučesnika.

Vekovima kasnije, u dvadesetom, globalnom arhitektonskom scenom je vladala doktrina modernizma. Njom je logika izvornog oblika bila gvozdeno primenjena od plana grada do projekta stolice. Ali, za razliku od Ložijeovog ideala, oblici su uglavnom materijalizovani u betonu, a njihovo osmišljavanje je bilo isključivo pravo arhitekata. Stanovnici nisu pitani da li im njihov proizvod odgovara, niti da li ih odražava. Po njihovom subjektivnom mišljenju, pak, arhitekte su im darivale blokove, betonske kutije, stambene kontejnere i sandučare. Harizmatični guru tog internacionalnog pokreta bio je Le Korbizje, švajcarski arhitekta koji je modernu doktrinu praktikovao u svom pariskom ateljeu. Njegovi projekti su realizovani širom sveta a san mladih arhitekata je bio da na njima sarađuju. Mnogima je to polazilo za rukom. Tako se ideja modernizma širila na tradicionalan zanatski način – praksom. Iz Kraljevine Jugoslavije bilo ih je pet. Svi oni su u Federativnoj Jugoslaviji učestvovali u planiranju i građenju Novog Beograda. Ali, to je priča o revoluciji i njenoj deci. Ukratko, druga priča.

Ova priča je o kolibi. Dakle, na francuskoj obali Mediterana nalazi se Kap Martin. Pejzaž i boja mora preslikavaju Crnogorsko primorje. Ali Kap Martin nije poznat po tome. Poznat je po Silvani Mangano i po Le Korbizjeu. I glumica Mangano je iz druge priče. Dakle, Le Korbizje. On je ovde provodio odmor i tu je poslednji put zaplivao, u leto 1965. godine. Jedini prostorni fetiš koji hodočasnici i voajeri mogu da posete jeste koliba veličine 6,5 x 6,5 metara. Izgrađena je od drvenih brvana, sa krovom na jednu vodu od valovitog salonita. Smeštena je na maloj parceli na litici i okružena starim maslinama. Prema legendi, Korbizje ju je ne samo projektovao već i svojeručno izgradio 1952. godine. Njena spoljašnost ne odaje ništa od vlasnikovog obola. Pre liči na montažnu brvnaru, ispalu iz kamiona na putu za planine. Jedino samo mesto na kome se zatekao rečeni tovar za planinu odaje utisak svetilišta. Sa uske terase ispred kolibe pogled seže u dubinu preko velelepnog zaliva do zgusnutih kula Kneževine Monako na obroncima.

Enterijer, međutim, odaje prepoznatljiv identitet vlasnika. Prostorija je opremljena jednim ugrađenim stolom, dvema stolicama, jednim krevetom i sandukom za posteljinu, uskom policom za knjige, malenim umivaonikom, a u uglu iza prozirne zavese smeštena je WC šolja. Enterijer je izrađen u drvetu, od ploča blažujke i bojenog laminata, a u ulazu je veliki mural koji je domaćin oslikao 1956. godine. Kao u camera obscura, prozorska sočiva kadriraju delove pejzaža i lepe ih na zid kao goblene. Svedenost oblika i kompaktnost funkcija navode na pomisao da je Misov aksiom „manje je više“ ovde realizovan dosledno i sa pasijom.

E sad, u susretu sa kolibom Korbizjeovi poklonici su zbunjeni dok se stanovnici njegovih „mašina za stanovanje“ moraju osetiti izigranim. Ova mala građevina spori sva načela moderne. Oblikom ne odražava bilo kakvu skulpturalnu pretenziju, materijalom i veličinom je gotovo mimikrijski utisnuta u prirodu, izgrađena je od materijala stranog tom podneblju, a i sanitarni standard nije mnogo bolji od onog u bidon ville, naselju siromašnih.

Asketizam je zajednički imenitelj eksterijera i enterijera, ali je različitost njihovih oblika enigma arhitekte samog. Gde još tražiti njeno rešenje? Iako kažu – na površini, u ovom slučaju je baš ona uzrok dilema. Da li eksterijer kolibe odražava Korbizjeovo verovanje da je asketizam temelj socijalne i ekološke odgovornosti, da „ne postoji primitivan čovek, već samo primitivna sredstva“? Ako je tako, onda se i svi njegovi veliki projekti mogu tumačiti kao isto to vjeruju primenjeno na velikoj razmeri. Moguće. Ali, ako je, pak, koliba odraz ličnog shvatanja staništa, rezultat građenja vlastitog Mesta – odraz graditelja, onda se sve što je nastalo na crtaćem stolu pariskog ateljea može razumeti i kao surovi eksperiment in vivo. Kao arhitektova fascinacija vlastitom moći da druge učini poslušnim nametanjem oblika prostornog habitusa. Takođe moguće. Posle svega, nauk da je i arhitekta čovek – životinja koja stanuje, čini se lakonskim, ali se ni Ložijeovo poetično stanovište da je kuća „odraz graditelja“ ne može uzeti zdravo za gotovo.