Kobasice

Sreda uveče. Pržim par Farmer John’s poljskih kobasica, go od pojasa nadole. Pogledam u tiganj, prevrnem rasečene kobasice i pomislim kako verovatno nije dobra ideja to raditi nezaštićenih genitalija. Ali, već je kasno. Kobasice su gotove i jednim jednostavnim okretom dugmeta na šporetu, svoj život potpuno neglamurozno vraćam u bezbednost i monotoniju običnog radnog dana. Očekujem da se javi klijent Džon Maligan. Zvao me je par puta u proteklih par nedelja i iznenađujuće za njega, ovoga puta je bio veoma prijatan. Nemojte me pogrešno razumeti, Džon je odličan scenarista, ali kao i svaki umetnik, ponekad ume da bude težak. Verovatno je pri kraju novog scenarija, samo što nije, pa hoće da me zavede i pretvori u svog ličnog roba koji će ubediti Hollywood da je njegovo najnovije čedo pravo remek-delo kada odštampa finalnu verziju.

Dok sedam za sto sa tiganjem koji se još puši, pomišljam da napokon imam dobru ideju za knjigu. Moju prvu. Prvu od mnogih koje će doći. U stvari, kao i obično, što je i veliki deo mog problema, nemam jednu, već dve ideje. Ako krenem u jednom pravcu, recimo da na račvanju puta skrenem desno, napisaću scenario koji se dešava u ne tako dalekoj budućnosti, nekih dvadesetak godina od nas. Priča je o jednom slavnom, starom piscu koji je već duboko zagazio u predvečerje svoga života. Komotno ušuškan u ležaljci na drvenoj terasi svoje luksuzne kuće na plaži, starac pijucka omiljeni single malt i priseća se svoje mladosti. Divlja pena razgoropađenog Pacifika vraća ga u njegovu mladost, u dane kada je kao mladi imigrant tek sišao sa broda, razrogačenih očiju i ne sanjajući da će jednoga dana postati čuveni pisac. I onda se začuje budilnik.

Vidite, tu postoji jedan trik. Treba ti nešto što će i osrednji scenario pretvoriti u odličan film. Dobar zaplet, nešto potpuno nepredvidivo, nešto što će doći toliko neočekivano da niko u publici nije mogao ni pretpostaviti da će stvari krenuti tim tokom. E, ja to imam. Budilnik. Ne mogu puno da otkrijem, zaplet mora da ostane tajna, ali jedno vam mogu reći: taj budilnik ima da bude moj Rosebud.

Ali, da se vratimo na ono račvanje puta, da krenem levo i da pokažem da imam muda i kažem Ma, ko jebe Hollywood, i počnem da pišem najbolje knjige koje možete da nađete u knjižari. Ma, da, zašto da ne ostavim nekom mladom scenaristi da ih adaptira u filmove. U stvari, bolje da to bude neki poznati scenarista, neko ko je vredan mojih knjiga.

Zvrrr, zazvoni telefon. Veza je toliko loša da mi jak šum u slušalici zvuči kao prava letnja morska oluja. Džon spušta slušalicu i posle nekoliko minuta ponovo nazove, verovatno sa neke druge govornice u ulici. Mogu da ga zamislim kako trči i psuje jebem ti… jebeni telefon. Šta da mu kažem, u ovo doba godine ima sreće da u San Francisku samo rominja kiša i da je temperatura dovoljno podnošljiva da uopšte može i da bude napolju. Ponudim mu da ga ja pozovem. On kaže u redu.

– Džon je ovde. Imam jednu novu, fenomenalnu ideju. Istinita priča o ženi koja se preruši u muškarca da bi mogla da postane lekar.

– Gde se to dešava, Džone?, počnem da se uvlačim u njegovu priču.

– U Škotskoj.

– Rani devetnaesti vek?, nagađam.

– Negde od 1800. do 1870.

Ohrabren, Džon zaranja u svoju ideju. S vremena na vreme glas mu nestane, kao da ga zataškaju nabujali talasi i do mene stižu samo delovi, fragmenti ponekad i van konteksta. Čak i pored toga, toliko je strastven u svojoj priči da ja već mogu da vidim trejler za film. Ne pokušavam da ga zaustavim da mi ponovi delove koje nisam čuo pošto je on već sasvim negde drugde. Potpuno se raspalio.

– … umire sa detetom za koje niko nije znao…. iz perspektive čoveka koji ju je silovao… žali svoje postupke sa početka scenarija…

Odlučim da u tom trenutku uskočim, negde između dva gutljaja Bushmillsa.

– Džone, da li si čitao Sabatov Tunel? Počinje ovako nekako: „Bilo bi dovoljno reći da sam ja Pablo Castel, slikar koji je ubio Mariju Iribarne„, trudim se da parafraziram početak romana, mada ni sam nisam siguran zašto i kuda sam krenuo sa tim. On na trenutak zastane, iznenađen mojom upadicom. Zbunio sam ga, kao da sam ga izvukao iz centra priče. U tišini ponovo čujem to daleko more kako se mreška pod naletima vetra. Da li je još na vezi?

– Znači, onda sam na dobrom putu?, Džon pita srećan.

Džone, već sam ti rekao da ne podnosim Holywood. Plaća mi račune, al svejedno ga mrzim, nastavim mirno i počnem da motam džoint.

Znam, kaže Džon posle nekoliko trenutaka. Ali šta misliš, je l’ mi je dobra ideja za scenario?

Ja odlučim da odustanem od svega onoga o čemu sam hteo da pričam i kažem Džonu sve što iz iskustva znam da on želi da čuje u tom trenutku. Kako mu ideja super zvuči, kako je očigledno već toliko vremena proveo u istraživanju priče da jednostavno samom sebi duguje da nastavi i sve to stavi na papir, i time se ostatak našeg razgovora pretvori u uobičajeno agent–pisac sranje. Za kraj malo nahranim njegov ego, kao da je on taj kome to treba, i završimo razgovor na visoku notu, naravno, na moj račun.

Posle par minuta spustim slušalicu, zapalim džoint, povučem dim i zabodem viljušku u kobasice.

Još su tople.