Kamenac

Videla sam najlepšu tuš-kabinu na svetu. Ima onaj veliki četvrtasti tuš sa efektom letnjeg pljuska. Malo li ti je kiše bilo ovog leta, pitaće neko. Vala, malo mi je, nijedna kiša nije bila letnji pljusak. Taj tuš je pričvršćen za plafon tuš kabine i odmah pored njega nalazi se ogroman krovni prozor. Voda ti, čini se, pada s neba. Cela kabina je od drveta, onog od kog se prave saune. Genijalno. Koliko mi je poznato, kamenac se ne hvata za drvo, a kamenac je moj arhineprijatelj. Popularna nauka često obelodani neki proračun koliko godina života provedemo spavajući. Volela bih da mi neko izračuna koliko godina provedemo skidajući kamenac sa slavina, kada, lavaboa, zidova kupatila, pa čak i sa zavesa.

Dobro, malo sam se zanela, kamenac sa zavese za tuš htela sam da skinem samo jednom, pa je dobra duša koja mi je stajala iza leđa skrenula pažnju da plastična zavesa kod Kineza košta manje nego boca odstranjivača kamenca.

Istina, kupovina odstranjivača kamenca je bacanje para. Ništa nije bolje nego sirće. Ali ništa ne smrdi kao sirće, a hoće i da udari u glavu. Ko ima veliku kuću sa dobrim provetravanjem, može slobodno da tamani kamenac sirćetom. Ko živi u garsonjeri, neka se pripremi za 24 sata čekanja da miris ispari sam od sebe. Paradoks je što sirće, kao najjeftinije sredstvo za uklanjanje kamenca, zapravo nije pogodno za ekonomski prikraćene ljude.

Moje zvono na telefonu je uvodna tema iz serije Šerlok, one sa Benediktom Kamberbanekako. Svojevremeno sam mnogo volela tu seriju, a od svega sam najviše volela čajnik gospođe Hadson. Bio je električni, ono što mi zovemo ketler. Imao je plavo led svetlo koje se automatski pali kad je aparat uključen. Kukala sam što takav ne može da se kupi kod nas.

Nekoliko godina kasnije, kad sam već zaboravila na njega, nabavila ga je firma i sad imamo prelep svetleći čajnik u kom grejemo vodu za instant kafu. Ja veći „lepak“ za kamenac u životu nisam videla. Za svega nekoliko sati postane muzgav, a dno mu bude potpuno prekriveno belom skramom. Sirće nije opcija jer kad čistiš ketler, sirće mora da se prokuva u njemu, a isparenja bi se proširila na sve kancelarije i mogla bi da izazovu opštu bežaniju, generalni štrajk i disciplinsku prijavu (s punim pravom). Ali da nema tog ketlera, ne bih nikad saznala da koleginica Marija vodi isti rat protiv kamenca kao i ja. Sad imam saborkinju u tom ratu, pa naizmenično kupujemo limuntus.

Utorkom, koji nam je najnaporniji radni dan, odvojimo nekoliko minuta za relaksacionu tehniku masakriranja kamenca. Zatvorimo se u čajnu kuhinju, sipamo vodu i limuntus, ugasimo svetlo i, dok nas obasjava samo plavetnilo led lampe bokala, ćutimo i gledamo kako kiselina razjeda neprijatelja. To je umirujuć prizor, prave se mali virovi tamo gde je kamenac najtvrđi, izlaze sitni mehurići, a dno postaje blistavo i sjajno, toliko da možeš karmin da popraviš ogledajući se u dnu ketlera. Sve traje kratko, pa obično niko i ne primeti da nas nema. Kao što ne primećuje ni kamenac, ali na to smo navikle jer jednom niko nije primetio ni mrtvog miša dok nije počeo da se raspada i smrdi.

Međutim, jednom smo uhvaćene. Kolega je otvorio vrata kuhinje i zatekao, u mrklom mraku, dve ludače vrlo posvećeno i koncentrisano nagnute nad uključen ketler. Kao što rekoh, razjedanje kamenca je opuštajuć prizor, pa nismo ni registrovale da nas neko posmatra, sve dok nije pitao, sa iskrenom zbunjenošću u glasu: „Šta radite vas dve?“ Bože, pa uklanjamo kamenac, šta drugo. Sad jedva čekamo da ga se nataloži što više, jer je prizor lepši i duže traje.

Što se tiče sirćeta, moje stoji odmah na ulazu u stan. Ne znam zašto, ali ako ste na putu od nekoliko dana, pa i ne otvarate slavine jer niste tu, zli patuljci ravnomerno rasporede kamenac po lavabou, kabini i šolji. Samo spustim kofer, uzmem flašu i potamanim naslage. Zimi ni kaput ne skinem, rat je prioritet. Tek onda svima javim da sam stigla s puta.