Jelka

U Ulici Bobe Miletića u Čačku, krajem šezdesetih kada sam bila rani osnovac, nismo u slavlju dočekivali nove godine. Nismo kitili jelke, većina nas doseljenih dugo nije imala ni televizor. Tek se kućio život, rekla bi moja majka. Kuće u predgrađu, sveže omalterisane, ulica bez asfalta, dvorišta, ništa baš 31. decembra nije bilo drugačije nego inače; nekad blatnjavo, nekad belo od snega, jedan miran život radničkih porodica koje sitnim koracima i s velikim nadama pogleduju u svaki novi dan. Ne sećam se ni novogodišnje atmosfere u školi, ničega… Samo snega i tetkine slave 2. januara, kada se jede riba.

U tom detinjstvu na periferiji ni­je bilo ni novogodišnjih paketića. Nama deci železničara, Jugoslovenske železnice su samo jed­-

nom poklonile po kesu slatkiša. Možda je to bio veliki trošak, bilo nas je na desetine hiljada. Ako ćemo pravo, nismo dugo znali ni da neka druga deca dobijaju paketiće, ni da postoje te neke okićene jelke, ona jedna dobijena kesa sa svilenim bombonama bila je u mojoj dečjoj glavi u ravni sletanja svemirskog broda u dvorište. Kad su učiteljice počele da daju domaće zadatke sa naslovom „Kako sam dočekao Novu godinu“, jedini ispravan odgovor je bio: u krevetu. Što i nije bilo baš loše. Odrastali smo sa mirisom četinara iz šuma sa planina sa kojih su se doselili naši roditelji, a ni miris bukovine koja pucketa u šporetu nije bio loš. Deda mraz je negde usput izgubio naše adrese, jedino ih je znao poštar. Naše Nove godine bile su novogodišnje čestitke, stizale su od rođaka sa svih strana, ispisane kićenim rukopisom, one obične i, o, radosti, svetlucave u koverti koju raspakujemo kao da je najveće blago, ređamo i udevamo u staklo kredenca i prebrojavamo sve do 31. decembra.

A onda je televizor otvorio prozor u svet i srušio nam sneška kako živimo najlepše zime naših detinjstava. Čak i na crno-belom ekranu videlo se da negde postoji nešto blještavo okićeno, da se dele pokloni u šarenim papirima i, uopšte, da je proslava Nove godine ljudima važan događaj. Dok ne znaš da postoji, rasteš i ništa ti ne fail, a kad vidiš da to nešto šareno i blještavo druga deca imaju, ubode sitna igla čežnje.

Prvu mini jelku napravila sam od kartona, sama, možda sam bila četvrti razred. Smišljala sam kako da izrežem i zalepim, bojila u potaji i pravila ukrase od omotača svilenih bombona i onih dobijenih čestitki. I danas mi je pred očima, bila je to prilično jadna jelka, ali je bila čista radost i najlepša za dugo vremena.

Onda se jedne vrlo snežne zime, bez ikakve najave, na našim vratima 30. decembra pojavio Deda Mraz u obliku čiča Paja. Pavle, najstariji stric, i inače je, sa snegom i bez snega i brade, mogao komotno da prođe kao najbolji Deda Mraz na svetu, jer je imao uvek rumene obraze i razoružavajući osmeh. Ovog puta sa tim osmehom i pravom, najpravijom jelkom na svetu, sa Tare, stajao je na vratima zasut snegom i čista sreća je krenula da igra i oko njega i oko nas. Velika jelka koju treba nekako naterati da stoji i koju treba nečim okititi. Miriše na divljinu i planinski vazduh, prevelika za naš mali prostor i jedinu sobu koja se greje.

Pojma nemam otkud je čiči palo na pamet da nas toliko obraduje da se nije dalo izmeriti. Nije došao nekim poslom pa onako usput uprtio i drvo, ne, tačno s namerom i jelkom preko ramena seo je u ćiru, klackao se pola dana i otresajući sneg, svečan i nasmejan kao da nam dodeljuje medalje, rekao: „Evo je!“ Valjda nismo ni spavali do sutradan, smišljajući kako je i čime ukrasiti da tako zelena i šumska ne dočeka Novu godinu neobučena. Rezali smo od papira kugle i trake od celofana, vezivali bombone koncem, crtali i bojili neke zvezde, sve ono što smo negde videli, a 31. decembra stavili smo našu jelku pored prozora, da se i ostala deca iz dvorišta dive. Nakratko, bili smo glavni u ulici. Imali smo okićenu pravu jelku sa ukrasima od papira. Jelku. Okićenu.

Drvo je posle nekoliko dana počelo da gubi iglice, a onda je lepo pucketajući i izgorelo. Pre Božića sigurno, jer se tada već spremao i u šporetu palio mali badnjak.

Od tada je prošlo Novih godina, blještavih manje ili više. Dočekivane su uz derneke do sitnih sati ili namerno prespavane i onda kada su mogle biti dočekivane uz proslavu. Jelke na trgovima, jelke u kućama, lampioni u svim bojama, sve luđi i raskošniji ukrasi. Sve veća i veća preterivanja, da bismo uhvatili korak sa svetom. Retko sam imala jelku, uvek neku minijaturnu, uvek sa ukrasima koje sam sad iz čistog zadovoljstva pravila sama. Ono za čim čezneš kao dete, teško se da nadoknaditi kada dete više nisi.

Sve do ove godine nije mi ni bilo mnogo važno, doći će Nova i bez mog napora. E ove i ovakve, jeste. Kada nam je stara tako temeljno upropastila živote, svima širom sveta, rešila sam da je makar blistavo ispratim sa sto ukrasa. Da se lansira u nebo i više nikada ni slična ne pojavi. Ako može, neka nova bude makar malo bolja, kumim te svim svecima, Deda Mraze.