Ekipa

Nas četiri. Samo jedna 50-1, ostale, pa i ja, 50+. I Milena 20+. Znači, ekipa 5. Ponedeljak, sreda, od 20 do 21.30. Ponekad smo uspele da izmolimo Milenu da nas pusti i malo ranije, ako je u najavi bio neki dobar film.

Milena, naš trener. Naša učiteljica, tako smo je zvali. Divno mlado stvorenje, godište naše dece. Ali sa njom nismo imali problema, ona je razumela naše majčinske muke. Razumela je naše fazone, aluzije i iluzije, sve kao da je rođena 50 i neke. Baš je bila prava drugarica. Nije bila drugarica samo kad smo pokušavale da zabušavamo u nekoj vežbi, tad je bila stroga.

Ja sam uvek bila štreberka, i na vežbama, pa mene nije morala da opominje. Desno, malo starija drugarica, pa je njeno zabušavanje bilo tolerisano, kao, godine su to, pa je tada Milena prilazila s leđa da malo i sama, strogo, pogura tu kičmu. Preko puta desno, moja vršnjakinja. Retko kada je nešto pokušala da izvrda. Bila je usrdna. Kako i ne bi bila, bližilo se leto, trebalo je sanirati posledice zime i ramena spremiti za „bez rukava“. A i duge noge je trebalo malo utegnuti.

Milena je tako njoj, a i nama bez dugih nogu, davala podstrek. Baš strogo. Ali, levo od mene, gde je bila strunjača za 50-1, tu je Milenu trebalo videti na delu. „Ministarstvo, šta je to?“ „Ministarstvo, vreme je za pokret.“ „Ministarstvo, nismo došli ovde da spavamo.“

Ne mogu da se setim kada je to sa Ministarstvom krenulo. Da li odmah 2012. godine ili kada se očekivala neka rekonstrukcija Vlade? U svakom slučaju, kad nam se 50-1 pohvalila da je postala Član, mi ostale članice ekipe samo smo se pogledale. To je bilo dovoljno. Drugi put, par nedelja kasnije, opet smo se pogledale. Podržale smo odluku naše 50-1 da, u očekivanju svoje funkcije, Članica obnovi garderobu i cipelice. Naravno, valjaće to, trebaće joj, nek se nađe. Sva sreća da je još uvek bilo doba kada nije bio trend da svaka funkcionerka prođe estetskog hirurga. Da je bilo ovo sadašnje vreme, apsolutno sam sigurna, znam ja nas, da new face ne bi progutale, bez obzira na cilj pogledima skovanog plana.

Da se razumemo, naša Članica jeste stručnjak u svojoj oblasti, možda bi njeno imenovanje bilo dobrobit i za narod, nije sporno, te nije bilo teško podržati njenu investiciju. Plan, čisto praktična stvar. Cilj, human, znači legitiman, vredelo je svake haljinice i štiklice. Računale smo, ako Ministarstvo ne može da reši Milenin problem, ko će.

Devojka godinama pokušava da se zaposli, u struci. Fizioterapeuti se traže. I mlađi od nje su već po bolnicama i institutima. Samo Milena nikako. Pritom, bez lažne skromnosti, nas tri 50+ imamo dovoljno godina, znanja i iskustva da procenimo njene kvalitete, ali nemamo pozicije da pomognemo. A zaslužila je. Odličan đak, student, sve potrebno završila kako treba. Lepa, zgodna, pametna, vredna, obrazovana. Sagovornik za svaku temu, pa čak i za Crvene brigade. Što bi se reklo, devojka zmaj. Neustrašiva.

E, evo već preterujem. Uplašila se jedanput, nije smela da uđe u stan. Otišla je da obiđe roditelje, a malo i da pomiriše maminu kuhinju, i kad se vratila… Strašno, uleteo golub u stan! Čist Hičkok. Komšije su je spasile. Dva dana joj je trebalo da smogne hrabrost da otvori vrata iznajmljenog stana.

Ulaganje naše drugarice 50-1 bilo je uzaludno, štikle nisu prošle. Ali, Milenino ulaganje jeste. Dok smo mi naivke iz pedeset i neke verovale u projekat haljinica i štikli, te buduće Ministarstvo, Milena je uredno učila. Da ne budem nepravedna, našla se tu i naša Država. Pošteno je isposredovala, i eto Milene sada u Nemačkoj. Već je promenila posao, prepoznali su njene kvalitete. Nasmejana, kao i uvek, zadovoljna. Podstanar je i tamo, ali ima od čega da plaća najam. I tako, ostalo je samo da mi, vežbačice, zahvalimo dragoj nam Državi što je našoj učiteljici našla posao u Nemačkoj. Odličan izvoz je to bio.

Pita me ona desno, sa kičmom koju je Milena strogo gurala, vežbam li još. Ja kažem: „Povremeno, kad me zaboli kičma, a čim prođe, zaboravim.“ Ona kaže: „Ipak mi nedostaju ona vežbanja dva puta nedeljno, više zbog priče, da, da, bile su to govorne vežbe.“ Ja dodam: „I vežbe pogledima.“