Drugar

Ne znam šta nosi dan, a šta noć, ne možemo s ove distance reći da nas na vreme nije mudro upozoravala iskusna seda glava, predsednik, akademik, pisac, siva eminencija, neupitni bard i otac nacije. Samo nije bilo nikog da ga čuje. Na vest da ćemo u plemenito donatorskom cilju poboljšanja krvne slike kućnog budžeta povremeno čuvati mališana iz komšiluka, rutinski mrzovoljno sam odmahnuo glavom, uz neizbežno „zev“ umesto komentara. What a mistake! Zamalo da napravim fatalnu grešku, ali neka se onom koji priznaje bar pola oprosti. Time bih ostao bez retke privilegije da upoznam stvorenje za koje je teško reći da li je lepše (vidi sliku), bolje (pitajte vaspitačice) ili pametnije (verujte mi na reč). Koje se svemu čudi, sve ga zanima, svemu se raduje.

I tako je ovaj mališa vašem autoru ignorantu – ortodoksnoj melanholiji slovenskog tipa sporadično nimalo nesklonom, toliko da mu i jutarnja pučka evergrin dilema jal se umijem, jal se ubijem nije sasvim nepoznata – koji je neutemeljeno nadobudno bio uveren da-kako-ga-baš-više-ništa-ne-može-iznenaditi, rešio da pokaže kako baš on ima čemu da ga nauči. Bacamo kamenčiće, gledamo Pokemone, slušamo neslužbenu bajkersku himnu Karabaja praćenu udruženim radovima Branka Kockice, ozbiljno tematizujemo teške životne dileme da li je jači tigar, lav ili pak zmaj i, više od svega, uživamo u komentarima daleko pametnijim od skoro svega što izlazi iz glave većine njegovih „velikih“ saplemenika. Pa završimo na jubilarnih četrnaest puštanja kratkog animiranog filma o Strašnom Lavu, nastalog na talasu postpetooktobarskog revolucionarnog zanosa, u nadahnutoj izvedbi Radeta Šerbedžije. Što će Dule, ali baš svaki put, propratiti zabrinutim klimanjem glave u neverici i uplašenim okicama uperenim u svog velikog drugara dodatno naglašavati zlokobne zaključne reči: taatoo-taatoo. Ne zamerite mi što nemam srca da mu kažem da će upravo pomenuto morati kao mantru da ponovi još mnogo puta u životu.

Očekivana radosna vest da „stiže Dule“ označava početak trke koja tog trenutka može da počne. Sestra ovu lozinku tradicionalno dočekuje bolje pozicionirana i željom da me nelojalno izbaci iz konkurencije stiče startnu prednost: lift mi beži ispred nosa. Ipak, iskusnog borca, a ne glumca za promene, ni to ne može da pokoleba. Nepokolebljivom snagom volje i upornom vežbom, sjurivanje s petog sprata u roku munja vremenom postaje tek lakši kondicioni trening. Na ciljnu ravninu stižemo izjednačeni i tu je od presudne važnosti ništa drugo nego precizno uočiti s koje će se strane, leve ili desne, pojaviti naš mali drugar. Sve ne bi li se na potonjem ultimativnom referendumskom izjašnjavanju „koga više voliš?“ postigao što bolji rezultat. Ne pitajte da li je nagrada vredna truda: osmeh prepoznavanja i vrisak zadovoljstva malog bića koje vam leti u zagrljaj, uporediv je samo s onim trenucima koji se upisuju u vakat za lični i(li) kolektivni nezaborav.

Kao kada Danilović zakuca preko Sabonisa. Kada pročitaš Historijsku čitanku ili čuješ Yugo 45. Ili kada živ & zdrav dočekaš Đoletov prvi posle koncert u svom rodnom gradu i o njemu ostaviš pisani trag za „Vreme“. Kada pre tačno deset godina, na Svetog Savu, s patrijarhom na čelu probiješ plavi kordon u Kolarčevoj. Kada nas nešto ranije te godine malo pripuste na internet. Kada Bjelica iz voleja zabije golčinu Rapidu na bečkom Prateru. Kada Dejo opet potpiše za Zvezdu. Kada Paljo visoko podigne trofej glede & unatoč dvadeset hiljada raspomamljenih Grka. Kada čeljade u miru & spokoju proživi običan, dosadan dan u ovoj zemlji.

I tako to.

„Dete je otac čoveka“, govorio je Frojd; „u svakom velikom (valjda misleći na sebe?) čoveku leži jedan dečak“, tvrdio je njegov ne-baš-prijatelj Niče. Svaki pokušaj da, probe radi, aktivno participiram u igri s njegovim vršnjacima, nužno je rezultirao fijaskom. Ti nisi dečak! – obrazložio je svoje istorijsko ne, na svoj način autoritativno, tonom koji ne trpi diskusiju. Pa nisam valjda devojčica – pokušavam da budem duhovit. Uzalud vam trud, svirači, Dule se ne da zbuniti. Ali ti piješ pivo! – poteže svoj finalni, neoborivi argument u prilog poslednje linije odbrane svoje suštinske autonomije. Na koji nevoljko priznajem da nema odgovora, s pivom ili bez njega. „Žal za mlados’“, na svoj način bi to pokušali da izraze oni koji viškom maligana pokušavaju da ublaže njima nesvesnu, ali i te kako empirijski pripadajuću nepodnošljivu tegobu postojanja; „osećanje sveta“, istu stvar bi na donekle društveno prihvatljiviji način poetski formulisale njihove nešto suptilnije kolege, po mogućnosti dodatno obdarene/kažnjene literarnim darom.

Osećati celim svojim bićem beskonačnost svega oko sebe, doživljavati svaku stvar kao otkrovenje, bez distance, podvojenosti i naknadne jalove refleksije, prepustiti se u jedinoj mogućoj izvesnosti bez ostatka, nešto je što mnogima od nas više nikada neće poći za rukom. Utoliko ovim malim srećnicima možemo samo da zavidimo i potrudimo se da što manje smetamo. A ako su neki od nas baš altruistički raspoloženi, možemo iz sveg srca da im poželimo da što duže uživaju u trenutku samo njima datom, koliko god su to u stanju, ne bi li možda u ovom izvlačenju mom malom drugaru i njegovim ortacima Gospođa Fortuna bila nešto naklonjenija, ljubazno im pokazavši svoju svetliju, obično dobru čuvanu stranu.

Strašno, strašno.