Daj cigaru

Majka me svakog jutra slala u pekaru i ispraćala uvek istom rečenicom: „Nemoj slučajno da nagrdiš hleb!“ To je značilo da usput, pri povratku kući, ne odvalim okrajak dvokilogramske vekne crnog, mirisnog hleba. Gornja kora još tople vekne bila je premazana jajetom i mamila je dečja usta da je skrcaju i samelju u slast. Gornja kora, koja se presijavala na suncu, predstavljala mi je veću poslasticu od london-štangli, vanilica, grilijaša i rozen-torti. Zaista, ima li čoveka koji ne voli gornju koru sa krajke crnog hleba!? Ponekad, zavisno od načina pečenja i donja kora ume da bude svojevrsna poslastica. U mom detinjstvu hleb se pekao po starinski, u ogromnim krušnim pećima na drva – obe kore su bile savršeno ispečene, čime je samo iskušenje na putu od pekare do kuće bilo veće, a često neizdrživo. Kad god nisam izdržao, sledila je Majčina vika, koja se završavala šljagom preko usta. Nikada me taj Majčin šamar nije zaboleo. Zadovoljstvo od tople krajke crnog hleba i gornje i donje kore bilo je neuporedivo veće.

Otac bi me slao, obično uveče, da mu kupim cigarete. Dok sam strčavao niz stepenice, doviknuo bi: „Kupi i jednu mašinu! I pazi da ti ne ispadne!“ Ne, nije Otac mislio da će mi ispasti paklica cigareta ili kutija šibica, „mašina“, kako ih je zvao. Opominjao me da čvrsto u ruci držim kusur. Okrugli, aluminijumski dinar se lako izmigolji iz dečje šake, a u našoj kući je svaki bio dragocen.

Prvu cigaretu sam pred ocem zapalio nad Majčinom samrtnom posteljom. U tom krevetu sam začet, rođen i nad njim ispratio onu koja me je donela na svet.

Iako sam znao da je Ocu poznato kako sam se odao poroku duvana jer bi kasno noću, kad mu ponestane, slao Majku u moju sobu da od mene uzme dve cigarete, bilo mi je strašno neprijatno da pušim pred njim. Ne, nisam ja strepeo da će on biti protivan mom uživanju u duvanskom dimu – bio je to neki iracionalni stid. Mislim da je Otac poštovao taj moj stid. Više nego mene samog.

Kad je Majka izdahnula, kraj nje smo bili samo nas dvojica. Otac je pružio ruku, ne ustajući sa stolice, da joj sklopi oči. Kad je to učinio, ruka mu je ostala u vazduhu iznad njene glave. Izgledalo mi je kao da se Otac smanjio dok sedi tako sa rukom koje nije bio svestan. Znao sam da obojica u tom trenutku osećamo veliko olakšanje. Majčini bolovi su najzad prestali – jadnica se mnogo namučila, umirala nam je nekoliko godina. Znao sam i da će nas onaj bol koji seče dah stići za neki minut obojicu. I da će svako na svoj način i svojom snagom tugovati. Dok je Otac pripaljivao odavno spremljenu sveću iznad Majčinog uzglavlja, ja sam krenuo iz sobe.

„‘Ajde, nemoj više da se praviš blesav!“, progovorio je Otac, „Daj i meni jednu da zapalimo!“

Pre toga, po savetu lekara, nije pušio već dvadesetak godina.