Buđenje

„Teško onom koga sat budi“, rekao je davno otac jednog prijatelja, crnogorski izdanak, i dao otkaz posle 15 dana rada u državnoj službi. Tako je to kada od samog početka znaš šta hoćeš, ili još bolje, šta nećeš i upravljaš se prema tome.

A nije da i ja nisam znala, jer od kada svesno znam za sebe mrzela sam rano ustajanje, a i rano leganje, ali neizmerno volela ono između, spavanje, a to bogami ume da namuči čoveka. Mnogo kasnije od te moje spoznaje, naletela sam negde na Andrićevu: „Rano leganje i rano ustajanje imali su za mene uvek nečeg bolnog, bližeg životinjskom nego ljudskom životu.“ Lepo sam se prepoznala.

U detinjstvu, čak i na raspustu, budili su nas u selu sabajle, deda ponekad i štapom o vrata, ako se ne odazovemo na prvo zvanje. Jer, stoka mora na pašu dok ima rose. Posao čeka čim grane sunce i mora da se završi pre nego što padne noć, a noć je za spavanje.

A ja sam noć volela jer se tada, kada svi ostali spavaju, moglo čitati čak i pod svetlom baterijske lampe, mogao se u mraku tražiti signal na tranzistoru i zvukovi koji kao da su dopirali iz samog svemira. Ili se prosto moglo buljiti u nebo i zvezde i sanjati otvorenih očiju.

Kada tako probdiš pola noći, sve što od jutra želiš je još koji minut sna. Samo još minut, mislim da sam izgovorila kao dete milion puta i glasno i u sebi. I posle ceo život. Stalno mi je nekako falio taj jedan minut da se čestito naspavam.

Ali, kao neko ko toliko voli spavanje, kasno leganje i još kasnije ustajanje, skoro da nikada nisam kasnila i pored tog čuvenog nedostajućeg minuta. Kao i za sve u životu, potreban je dobar trening i još bolji trener, a majka je bila upravo to – neumoljiva u vežbanju tačnog buđenja u čemu je najmanje štedela sebe. I za školu, i posle, kad god je negde trebalo krenuti rano, ona nas je budila umesto zvona i makar sat ranije. Da se na miru umije, doručkuje ma koliko rano bilo, pregleda spakovano. A da bi sve to bilo moguće nama sporima, krmeljivima, poluzatvorenih očiju, ona je ustajala još sat vremena pre nas, kuvala čaj, postavljala doručak, grejala kuću zimi, brojala minute do izlaska iz stana. I kako onda ne uvežbati.

Samo jednom sam zakasnila u tim davnim ranojutarnjim poslovima, i to jer majka nije bila pored mene da me probudi. Topli jun sedamdeset i neke, naš čuveni čačanski gimnazijski učitelj matematike, Kaščej, organizovao je dodatne časove za one kojima se nije posrećila dvojka, nego popravni u avgustu. Časove smo držali mi koji smo izvukli petice, jednom nedeljno već u junu, subotom u školi. Jun je bio vreo kao ovogodišnji, ko zna kada sam zaspala, ako uopšte jesam, a kada sam se probudila, do početka časa ostalo je bilo jedva pola sata. Ne znam kojom sam se brzinom obukla, a još manje kojom sam brzinom trčala do gimnazije na drugom kraju grada. Da je mereno vreme, sigurno bi bio neki rekord, bila sam dobar trkač u tim godinama. Nikako nisam htela da izneverim ni profesora ni pun razred đaka koji me je čekao. Stigla, uletela, krenula da pišem i… Poslednje čega se sećam je bilo neko čudno zujanje oko glave. Kada sam otvorila oči, ispružena pored table niz koju sam samo skliznula, u mene je unezvereno gledalo nekoliko desetina očiju i naš izbezumljeni učitelj. Dok on nije stigao, društvo me je prskalo onim sunđerom za brisanje table, krečna prašina sušila se po mom licu iste sekunde i profesor je mislio da mrem, ugledavši to potpuno belo, skamenjeno lice. Ja nisam mislila baš ništa, mnogo me je bilo sramota što ležim ko proštac, ali sam nekako znala da je to zato što nisam stigla da uzmem ni obaveznu kašičicu slatkog i sok po buđenju. „Zamalo da nam Ljuba umre zbog vas, hajd’ kući, bando, položićete svi“, olakšano je otpustio razred Kaščej strašni, preblagi u trenu kad sam se nekako podigla na noge. Ja sam lekciju naučila bolje nego iko iz razreda – ili se probudi na vreme, ili dostojanstveno zakasni bez trčanja, nema sredine za mene.

Srećno studentsko vreme u kome „budiš se retko u šest, samo po kazni, kad moraš negde na put ili na ispit“, i onda postaneš i treća smena iz Balaševićeve pesme, ali uvek utrenirano, makar sat vremena pre izlaska iz kuće. Natenane kafa, natenane misli, natenane provera još jednom da li je isključena ringla pre nego što se izađe iz stana… I tako 36 godina, ma koliko ti ujutru oči bile teške.

Onda dođe odmor, dođe kraj radnog veka, i gle, nigde više ne moraš rano ujutru, ceo blagi dan je samo tvoj, ali onaj sat se nekako tokom silnih godina treninga ugradio u mali mozak i otvara ti oči i bez zvonjave, u pola sedam najkasnije. Nikad sve potaman. No ja ponekad navijem pravi sat, sad je to na nekom mobilnom sokoćalu, pa kad zazvoni, slavodobitno ga i iz čiste zlobe ugasim, i častim sebe ne samo jednim, nego sa sto minuta jutarnjeg sna.

Jer, ništa se nije ni sada promenilo, noći su moje omiljeno doba kada na miru sabiram misli, poneku i zapisujem, kao i ove, u tri ujutru, budna da budnija ne mogu biti.