Beograd

Sećanje je, jelte, selektivna stvar, za Beograd čuo, za Beograd znao, ‘de da ne zna za Beograd, glavni grad Jugoslavije, ko što je čuo za Bukurešt, Budimpeštu, taj Beč… Bon, koji isto bio glavni grad.

Valjda je prolazio kroz taj Beograd, kud bi kad su išli na osnovačku eskurziju u Suboticu, ali nije imao predstavu, jednostavno nije video Skupštinu, kalemegdanskog pobednika, to ušće dve velike reke. Isto bilo i kad, koliko ga to sećanje služi, stvarno bio u Beogradu, opet nije doš’o do predstave, nisu mu ostale slike, ono po čemu bi to pamtio. U prvom, drugom razredu gimnazije, početak sedamdesetih, išlo se kolektivno na slet koji bio na stadionu JNA, vozom, kako to zna da bude, u svakom kupeu bilo ko u šaragama, međutim, u sećanju mu ostala samo jedna Milena, plava, nasmejana čigrica u pastelnim vrućim pantalonicama, i tamo, na stadionu, kakav Tito, kakvi omladinci i štafeta, video samo poigravanje njenih očiju, čuo radost u smehu.

I posle ostalo tako, sa tom predstavom, pravim upoznavanjem sa velikim gradom, im’o sreću, nesreću, ko će ga znati, da prava počne studira u Kragujevcu, kako bilo, ostao u malom, taman gradu, u tom Valjevu.

Dakle, nije da nije iš’o u Beograd, došlo i za to vreme, ali uvek se, neka bude brzo, vrać’o Kući, u taj mir, u svoje malo mesto, gde je sve kao u svojoj kući. Iš’o autobusom, a kako bi, preko Uba, preko Lajkovca, tako bilo brže, a kako je bilo u tim autobusima, i to da kaže, ali da potegne za izvorom druge vrste, koji da dimenziju tekstu, to opis’o sugrađanin mu i prijatelj Ljuba Pače, u jednoj od pesama audio, govorne poezije, evo dela, „Autobusom putuju/ Degenerika tri/ U snu hrču/ Prde“… Ima taj Ljuba i ljubovnih stihova od te teme, ajde i to, „Beograd/ Beograd tone sad u maglu plavu/ Ne plaču više lepe oči tvoje/ Ako me sretneš ne okreći glavu/ Isprazni šaržer u srce moje“. To je to, rimovano, i to ukršteno, a može i da se peva.

U Beograd počeo stvarno i odistinski da ide kad počeo da se zanima sa novinarstvo, ovde bi mogla i ta fusnota da objasni reč zanima. Dakle, da ide sa novinarstvom, da se zanima, ko sa devojkom, a tu, jelte, nema foliranja, u tome si, ili nisi. Kako je sarađiv’o u „Omladinskim novinama“, a one bile u, ili na, Bulevaru, a momci iz redakcije, naravno samo neki, sedeli u obližnjem i tadašnjem Grgeču, dijagonalno od Pravnog, Beograd počne upoznaje na takav, biće specifičan način, dakle po kafanama, onim gde su sedeli novinari, ali samo jedna vrsta, pravi novinari. Kad sad pogleda na to iskustvo, pre na ta iskustva, može to bude jedno veliko dangubljenje, ako je i život jedno veće dangubljenje.

Iz tog vremena, oko devedesete, ostala mu jedna slika, da se zabeleži, idu tako on i Književnik, koji je i tada bio književnik, ali je posle post’o baljšoj i grande književnik, dakle, idu oni tako onom Titovom i glavnom ulicom, vetar bio mnogo jak i zadiz’o im mantile, a oni po tom vetru vele jedan drugom šta će budu kad porastu, Književnik će, da ima da se zaposli u NIN-u, a on će Književniku, kako bi on mog’o u to „Vreme“.

Ali da se vrati na „Omladinske novine“ i onaj Grgeč, tu se upozna sa Slavišom Lekićem, i što no kažu, čim su se videli, odma’ su se spazili. Posle, kad je cela ta ekipa iz „Omladinskih“ prešla u „Borbu“, biće da je Staša Marinković znao kako, i sa kim, da pravi prave novine, preko veze, i tih poznanstava, počne sarađuje u „Borbi“, posle mu objasnili da u pravom novinarstvu nema ništa preko veze, ili si novinar, ili nisi. Kako bilo, baza postao klub „Borbe“, beše li na šestom spratu, družio se, sedeo, što se kaže generički, sa onima iz „Omladinskih“, onima koji su gravitirali tom krugu, ko sad da gleda, Mrđen, Slaviša, Kos, Pava, pokojni Perica Vučinić, dangubilo se i pilo ko na takmičenju, jer tamo gde je bio Slaviša, a svi ti bili gde je bio Slaviša, moralo je biti ko na takmičenju.

Posle, kad „Borba“ počela mnogo da smeta i mnogo da se davi, preko tih, i objašnjenih veza, preš’o u „Vreme“, ali kad je god dolazio u Beograd trč’o za Onaj novinarski astal koji se selio za Slavišom, Rapsodija, „Smederevo“, Opanak, „Arilje“… Jedno vreme, kad Onaj njegov dole post’o neka vlast, dolazio u Beograd, sa Književnikom, specijalno i službeno, sa službenim vozačem, sednu službeno i pravo u „Arilje“, ona kafana što bila preko puta SKC-a. Koje je to bilo upoznavanje sa velegradom, znalo je to da traje i potraje, ono „Arilje“ usko pa duboko, ko sad da gleda, pihtije, sir, pečene paprike, a loza ‘volika, Književnik se vlada, svi se vladaju, i Slaviša obavezno tu, sve ko na takmičenju. Ali obavezno, i za vakta, jer uvek je vakat, krenu svojim taman kućama, i obavezno puste onaj Šerbedžijin CD, taj Orihi, ko sad da sluša, Ne gre to više tako stari moj… i ono, i to tri puta, Bila je lijepa, ko letnji dan…

Tako bilo, bivalo, sve ređe biva, Slaviša se izmak’o od tako dangubljenje, statusno u svom poslu, kod Vese u „Blicu“ ko da si u inostranstvu, nema da se ‘dane, ni u Soleše više nema ‘naki emocija, jako opet bio u taj Beograd, sa svojima iz redakcije siš’o u baš taman kafanu, taj klub SOKOJ-a, sve kako treba, loza prava, ‘vaki sir, ima i pihtija, promakne i neko žensko. U prodaji „Vremena“ sazna, ja podatka, da mu je Zavod za izdavanje udžbenika naručio tri knjige, tako mu obraza, može i crnogorski naglasak, sad će se to i o’zgo analizira. Za vakta, i kad samo nije pao mrak, krenuo svom taman gradu, autobusom, kako treba seo na dva sedišta, autobus uzeo ide magistralom, vidi, studentkinje u povratku kući ko da su pospale, u snu raširile noge, kroz glavu stadoše da mu prolaze scene iz Almodovarove Kike… I još mu sinu, sledeće nedelje obavezno za Beograd, na taj Sajam knjiga, i obavezno sa Književnikom, Beograd je takav, tereba to sagledati…