Arhiva

Stigao je pre izvesnog vremena na mejl adresu jedne firme zahtev izdaleka. Nekadašnji radnik te firme koji odavno živi u Kanadi, moli da mu pronađemo, ako ikako možemo, dokaz o radnom stažu radi regulisanja penzije tamo u tuđini. Nije to prvi takav zahtev, kroz preduzeće je prošlo više od 3000 radnika otkako je osnovano pre 74 godine. Ono što je ovaj zahtev razlikovalo od stotina drugih bila je godina za koju se podaci traže – 1962. Iako je nas nekolicina čuvara vatre ove fabrike skroz omatorila među fabričkim zidovima, baš nikome pamćenje ne doseže do te godine, jedva da su neki bili i rođeni.

I tu dođemo do arhive i glavnog arhivatora, tzv. Čvarkova. Svako ko je ikada radio ma i jedan dan u nekom preduzeću, jednom mora da se suoči sa aždajom zvanom arhiva. Jer ako postoji preduzeće, postoje i spisi sa pečatima, a ako postoje spisi, sve se to mora na propisan način slagati, zaheftati, ukoričiti, staviti u registratore, a registratori – zna se gde. Odatle se vade po potrebi, a potreba uvek dođe, čak i onda kada preduzeće prestane da postoji. Arhiva mora da ga nadživi i da postoji zauvek. Takav je zakon – Pravilnik o arhivskoj građi, i tu nema vrdanja.

Za nas što smo odabrali da se bavimo tehnikom, svako to saterivanje u pravila bilo je prvorazredna kazna. Naučili smo bili da crtamo po papirićima, posle slažemo dokumenta i fajlove u foldere pod imenima Novi, Novi 1 do Novi 10, a svi manje-više bezimeni, ali smo se uvek uzdali u pamet i pamćenje. Ispostavi se da pamćenje izdaje kad je najpotrebnije i kada se ni u elektronskoj arhivi ne može iskopati šta se traži, a potpuni smak sveta nastane kada se u potragu za nekim dokumentom krene onda kada tvorac odavno više nije u firmi. Promenili se računari, promenili se elektronski formati i jedino merodavno ostane papirno izdanje, šema nacrtana po svim protokolima, potpisana, pečatom overena, složena po pravilu i odložena gde treba. Oduvaš prašinu i odahneš.

Papiri godinama rastu, do plafona, ali dođe trenutak da i tome istekne rok trajanja, da se zgrada sruši, a celi radni vekovi u crtežima, šemama, proračunima, računima, opisima i izveštajima postanu nepotrebno đubre. Svi izuzev – arhive ljudske, one koja prati svakoga ko je ušao i izašao iz fabrike u njene 74 godine postojanja.

I eto nas opet kod molbe iz Kanade sa početka priče. Kome, za ime boga miloga, može pasti na pamet da negde postoji išta iz te davne godine i države koje više nema? Bila sam spremna na odgovor – nema ništa, a umesto toga odgovor je bio – potražićemo i javiti rezultate. Potražila je, naravno, Marina, nazovimo je našim glavnim arhivatorom, i pojavila se sutradan sa kartonskom plavom fasciklom.

Unutra, uredno naslagane godine jednog radnog staža. Sve kucano na mašini, ponegde sa sitnim tragovima ispravki. Ako je ikada neki čitalac poverovao da junakinja Kišove priče Enciklopedija mrtvih sanja arhive života u koje je sudbinom zalutala, razuverio bi se da je sa nas dve mogao da prebere po papirima iz ove fascikle. Godina rođenja 1946, godina zaposlenja 1962. Naš junak je zvanično počeo da radi sa 16 godina, jedva da je završio jednu godinu zanata. Pomoćni je radnik u magacinu. Slede dokumenta sa opisom posla i nazivom radne jedinice, dokument o rešenju o plati… Dokument iz 1963. o disciplinskoj meri: zaposleni taj i taj uhvaćen je kako sa zaposlenim tim i tim u radno vreme u prostorijama magacina igra krajcarice. Prekršaj je prijavio dežurni portir, sledi pismena prijava portira sa potpisom. Disciplinska komisija donela je odluku da su N. M. i T. R. krivi. Olakšavajuća okolnost je što nisu naneli nikakvu štetu i što im je to prvi prekršaj, otežavajućih okolnosti nema, na odluci potpisi tri člana komisije. Kažnjavaju se smanjenjem jedne plate za 30 odsto. Rešenje o smanjenju novembarske plate, overeno. Posle, molba zaposlenog da mu se omogući doškolovavanje za zanat i slobodni dani. Rešenje o odobrenju školovanja, potvrde da je pohađao školu. Molba za prestanak rada, rešenje o prestanku rada, sve potpisano, sve overeno pečatom, sve zavedeno u delovodne knjige…

Predali smo rodbini N. M. celu fasciklu. Da bi bilo po protokolu, na revers, da nam se ista vrati kada se dokumenta prevedu, nikako ne bi valjalo da arhivu rasturimo. Rodbina kaže da je N. M. zaboravio da je kažnjen zbog igranja krajcarice na poslu, ali arhiva sve pamti. Penziji nije smetalo, regulisana.

U međuvremenu, vreme kao da se odjednom ubrzalo. Za jedva mesec dana više nećemo imati gde da još jednom preselimo ovu radnu enciklopediju i mrtvih i živih. Moram da zavirim i u sopstveni dosije, i kako stvari stoje, čuvam ga kod kuće do trenutka kada s njim budem mogla da stanem pred glavnog arhivatora penzionog fonda. On može reći: „Naša arhiva kaže – fali ti M4 iz godine 1991“, a ja ću već imati spremnu svoju fasciklu, iako će firma sigurno biti pokojna, i sa slavodobitnim osmehom ćušnuću mu je ispod šalterskog stakla. Moglo bi sada i elektronski, ali ovako deluje nekako stvarnije i sigurnije.