90

Već je standardno pitanje koje se postavlja kad u kuću stigne „nov“ auto: „A, je l’ te, a kol’ko troši?“ Po knjigama, sedam na otvorenom, devet do deset u gradu, a po forumima se svi slažu da je „lagana noga“ ključ slabije potrošnje. Rekoše isto tako da je na 90 km/h potrošnja najmanja moguća. I tako, poslušam savet forumaša i počnem da milim 90 po auto-putu. Umesto zanimljivih 110–120 km/h, vožnja na 90 je opuštenija, mogu da se razgledaju oblaci i priroda, može usput da se iznervira pokoji kamiondžija jer im se neko meša u raspon brzine, više se obraća pažnja na druge automobile, više se priča sa suvozačem (ako u međuvremenu nije zaspao od dosade). Brat ‘oće da me ‘apsi što ometam one koji jure 180, pa moraju da koče ako obilazim sa 100 na sat.

foto: t. stanković

Iskreno, sramota me je što vozim 90, stvarno, ali imam realan cilj i samu sebe tešim. Pre neku nedelju primetim iza sebe vremešniji beli „reno“ kako me u kilometar prati. Obradujem se. Ima nas još istih i u tom trenutku me beše malo manje sramota. Rođače, bravo! I ti si čuo za štos! Pošto pratim dešavanja oko milog mi „rođaka“, vidim da ga sustiže poveći kamion i da se on sklanja i vozi po zaustavnoj, sve iz čiste vozačke galantnosti i lepih manira, ali da od svojih 90 km/h ne odustaje. Baš fino – em informisan, em lepo vaspitan. Šteta što me je napustio već u Jagodini i ostavio da se sramotim sama samcijata, na celom auto-putu.

Uskoro isti kamion stiže i do mene. Gledam kako mi „češka“ branik nekih minut-dva, a onda se i ja, isto kao mili mi „rođak“ u belom „renou“, smaknem u zaustavnu, al’ onako, do pola, iz čiste galantnosti i lepog vaspitanja. Grdosija grmi, al’ mili, ja puzim, ne zna se ko je gori. Blago kočim kako bi me pretekao i krenuo da se udaljava, ali po tome kojom brzinom odmiče cenim da vozi negde 92 km/h, il’ da ne cicijašim, celih 93. I dalje se sklanjam kad me sustižu teškaši, neki ljubazni mi svirkaju da se zahvale, neki galantni pale migavce u otpozdrav, a neki samo protutnje. Takve su priče sa auto-puta kad taljigaš brzinom kojom niko drugi ne vozi, al’ opet, velim, za sve to postoji opravdan razlog. Matematika je jasna – 1 mesec, 4 ture od dva puta po 170 kilometara, plus 3920 dinara mesečno za putarinu. Malo je previše za moj ukus i valjalo bi da mogu da ušparam pokoji dinar na gorivu i da ostane za do „Uradi sam“, „Metroa“, pančevačkog buvljaka, ili možda za poneki izlet van grada.

Predloži mi nedavno šef Ivan H. da probam jednom da vozim normalnih 110–120 kao ranije, pa da onda vidim koliko troši. Tog dana je bio baš takav momenat, krećem na put, sve se namestilo, sijalica tek počela da „svitka“, dogovorim se sama sa sobom da idem normalnom brzinom i išlo je po planu sve do momenta do kad sam izašla na auto-put i shvatila da mi je noga „zapekla“ na 90 i da mi je isuviše srcu milo da štedim kad niko ne zna tako to da radi, da sam sa potrošnjom dostigla maksimum minimuma koji auto od 25 leta može da dostigne.

Kad sipam u Paraćinu na Jugopetrolovoj pumpi za 1500 dinara 10,2 litra skupljeg bezolovnog od 98 oktana, pređem 195–200 kilometara (oko 5 L/100 km). Od toga je 170 km od kuće do kuće skoro skroz otvoreni put (Paraćin, Ćuprija, auto-put, Mostar, pa uz Kneza Miloša, niz Takovsku, preko Pančevca i samo još par semafora na Zrenjanincu), dok ostatak ode po gradu. Iks puta sam računala, smeškala se, divila, radovala. Em udoban, em komforan, utegnut, tih i miran, prečesto potpuno bešuman, a sad još ume i malo da troši. Kad se pred Beogradom klizam niz MML u leru motor auta se ne čuje, pa se pravim kao da vozim najnoviju hibridnu „tojotu prijus“ na struju. Čuje se samo kako „svirkaju“ retrovizori, a auto počne da usporava tek oko Medaka. Mislim, kako može da bude bolje od ovoga?

Pred ovaj polazak isparkiravam auto iz garaže u Paraćinu. Komšija obično parkira „keca“ baš naspram kapije i prilikom izlaska moram obavezno da manevrišem. Komšija je tu, kod „keca“. Vičem kroz otvoren prozor, dok se pod njegovim budnim okom trudim da mu gepekom ne ulubim krilo od „stojadina“: „Komšija, je l’ ima još četvrt metra?“ Komšija klima glavom: „Tu je negde! Ajd’ još malo.“ Isparkiravanje je uspešno izvedeno i komšija se izvinjava što svaki put tako stane da ne mogu lako da izađem. Izlazim iz kola i naglas protestujem: „Osim što umesto haube uspešno vidim cela oba brisača i nalepnicu, u retrovizoru vidim samo kvaku od zadnjih vrata, nazirem poklopac čepa za benzin, a kraj branika je više od pola metra iza i ja ga uopšte ne vidim. Čini mi se da mi dobro ide, ali treba vremena da se naviknem na dužinu ‘repa’. Za razliku, bivšeg ‘juga’ sam žmureći mogla da provučem gde god sam zamislila.“

I tako, sad napamet računam koliko će me novca i vremena koštati put do Tasosa i nazad pri vrtoglavih 90 na sat. I smeškam se u sebi.