Kućna poseta

Grupa građana koja svake večeri organizovano šeta od Vukovog spomenika do Trga republike/monarhije/slobode, a onda koekude po gradu – umesto da lepo gleda TV dnevnik, kako rade svi pošteni srpski Bivisi i Bathedi – u poslednje vreme upražnjava čudnu zanimaciju: posećuje istaknute funkcionere režima, hvatajući ih na legalu, razgaćene po kućama.

Nedavno su, tako, obišli bivak skromnog patriote, druga & starešine Nebojše Pavkovića u Molerovoj ulici, valjda da mu čestitaju na useljenju u asketsku XY-sobnu stančugu u kojoj bi, da srušite pregradne zidove, juniori Zvezde mogli da treniraju brze prodore po levom krilu. Usput budi rečeno, šteta što mu nisu pustili preko razglasa – kad su već bili tamo – genijalnu shit-folk pesmicu Domaćine, srećno useljenje, novi megahit Ritma srca Radija B2-92…

Bilo kako bilo, šetači su se poslednjih dana naoštrili i na posećivanje Aleksandra Bakočevića, duhovito mu predlažući da postane predsednik Kućnog saveta (pošto još samo to nije bio), zatim Dragana Tomića i još nekih likova sličnog profila, eksponata iz stalne postavke ovdašnjeg Muzeja socijalističke strave.

Najživopisniji je ipak bio susret s Goricom Gajević u Sokolskoj 3: došli demonstranti da joj otpevaju serenadu pod prozorom, a levičarska Julija iz Raške, ne budi lenja, onako u trenerci istrči pred ulaz – jakako, praćena nekolicinom plećatih momaka koji joj, valjda na račun budžeta, čuvaju miran san – tek toliko da pokaže „bukačima“ da je tu i da ih se ne boji.

„Dobro veče ugledni komšija“

E, sad, hajde da vidimo šta znači i šta se, zapravo, hoće ovom parakarnevalskom „dobro veče, ugledni komšija“ akcijom, protiv koje, izgleda, ništa nemaju ni čelnici Saveza za promene?

Ako se strahovito napregnem, možda mogu da joj nađem i neku vrlinu: demonstrativno „obeležavajući“ mesta gde žive plaćeni upropastitelji naših života oni doprinose izvesnoj, u osnovi vrlo poželjnoj društvenoj transparentnosti, a nje nikada nije dosta u zemlji u kojoj je Klasa Upravljača već decenijama nedodirljiva kasta o kojoj je najbolje ćutati i oko koje stalno postoji nekakva konspiracija i mistifikacija. Simbolički, dakle, ovo je valjda zamišljeno kao nekakvo „obesvećivanje“ i „prizemljivanje“ pripadnika Kaste Privilegovanih, a verovatno i kao jasna poruka: gledamo vas! Neće nam promaći ništa što činite!

Ipak, u ovom bizarnom uličnom – ili haustorskom – duelu, Gorica U Trenerci je nesumnjivi simbolički pobednik, ona u tom srazu – bez ikakve lične zasluge – reprezentuje građansku vrlinu protiv ideologije bašibozuka. Otkud to? Koliko god se naprezao „u tom smislu“, lik i delo Gorice Gajević me ne insipirišu na bilo kakvu pozitivnu misao ili osećanje; međutim, osim što je osoba koja će Jednog Lepog (o, vrlo, vrlo lepog!) Dana i te kako imati za šta da odgovara – setimo se samo izborne krađe ’96 i uloge glavnih operativaca u njoj! – Gorica Gajević je i građanin Beograda, privatno lice na toj-i-toj adresi, osoba koja ima pravo da jede, spava, gleda Marisol, oduševljeno čita Noć i dan leškareći na sofi ili da kunja u šlafroku buljeći u plafon i razmišljajući o Smislu Života i Dijalektičkog Materijalizma bez da joj neko urla pod prozorom, pa taman sve što izviče o njoj bila najsuštija istina.

Odvajanje privatnog i javnog

Ako nisam bio dovoljno jasan: kada su kod kuće u pidžami i dokono češkaju jajca, čak i sami hitleri i staljini su samo obični građani koji imaju pravo da budu ostavljeni na miru! Ovo nije nikakva „živopisna stilska figura“ nego nešto što treba shvatiti veoma doslovno, i s tom stvari se nikako ne treba šaliti, jer su njene implikacije mnogo ozbiljnije nego što to lakomislena Blažena Nesvest zamišlja.

Upravo je režim kojem Gorica služi i svakodnevno kreativno doprinosi nepodnošljivosti života u njemu onaj koji, uz sve ostale nebrojene pošasti, ukida pravo na privatnost građana, na razne načine ih špijunirajući i maltretirajući, a sada, evo, šaljući im i „lične policajce“ u permanentnu „jeste-li-uredno-prijavljeni“ raciju. Ako je borba protiv tako nakaznog režima, protiv tog povampirenog kopileta hladnog rata stvar superiornog civilizacijskog izbora – a samo kao takva ona uopšte može imati smisla – onda se i na „simboličkom“ i na praktičnom nivou mora čuvati onoga što ni sam režim nije radio. Zamislite, uostalom, da Goričini partijski drugari organizuju horde kontramitingaša pred Đinđićevim ili Batićevim stanom!?

Neko će, međutim, reći da Gorici Gajević nije pretila nikakva stvarna opasnost i da „niko nije nameravao da je linčuje“. Tačno, ama nevažno. Ni prijatelju se bez jakog razloga ne dolazi u goste nepozvan. Građanska društva počivaju na onoj vrsti sveopšte prozirnosti i permisivnosti koja garantuje da niko neće biti „nedodirljiv“ – kao što je ovde Familija nedodirljiva, pa se nemoćni podanici iskaljuju na sirotoj Gorici, daleko od Dedinja… – ali takođe rigorozno i opsesivno insistiraju na svakovrsnoj zaštiti privatnosti.

Ovo se može, koliko god izgledalo kontradiktorno, relativno lako izbalansirati strogim odvajanjem privatnog i javnog, i jasnim uviđanjem da nema te Javne Ličnosti koja je toliko javna da se u bilo kojoj vrsti komuniciranja s njom sme preći određena „crta“. Uostalom, svako ko je po bilo čemu poznat savršeno će dobro razumeti o čemu govorim: sedneš, recimo, u kafanu da na miru, kao Privatno (gladno i žedno) Lice pojedeš svojih deset s lukom, posrkućeš spokojno čašu-dve Vranca i pročitaš novine, a neko te prepozna pa počne nečim da dodijava… A kafana je barem „javno mesto“!

Vračarski demonstranti pružili su, dakle, Gorici Gajević šansu da makar pasivno, kao zatečena Komšinica U Trenerci, po prvi i verovatno poslednji put u životu bude pozitivan junak borbe za ljudska prava. To je veliki korak za jednu Goricu ali mali za srpsko čovečanstvo, koje je u zadnjih deceniju i kusur isprobalo sve moronske i štetne oblike društvenog ponašanja, pa bi sada – kad je, valjda, iscrplo sve resurse socijalnog kretenizma – konačno moglo da se okrene skromnom, ali doslednom praktikovanju normalnosti.