Definicija linča glasi: javno pogubljenje koje bez pravne osnove sprovode neovlaštena lica. Linč nije kada se grupa ljudi okupi nekome pod pendžerima, viče, duva u pištaljke i, uopšte, pravi galamu, iznoseći optužbe za neka nedela. Može da bude iritantno, neprijatno, može da se diskutuje o opravdanosti takvih akcija koje pogađaju i porodice dotičnih, može ih se smatrati moralno neprihvatljivim, ali su svakako nenasilan akt negodovanja, a ne sprovođenje smrtne, niti bilo kakve druge nezakonite presude.
Naprednjački kadar pogođen takvim vidom protesta u Novom Sadu je skandalizovan, dramatično govori o „linču“, napadu na njihove porodice, nečemu „čega nikada u Srbiji nije bilo“, što oni, vrli esenesovci, „nikada ni jednom političkom neprijatelju ne bi učinili“. Pritom zaboravljaju na svoje kapuljaše koji su za vreme kovid-lokdauna iz večeri u veče preko moćnog ozvučenja u Beogradu maltretirali komšiluk u kome sa majkom žive deca Dragana Đilasa.
Od predsednika Republike Aleksandra Vučića pa nadole hijerarhijom Srpske npredne stranke, preko televizija Pink i Informer i svih režimskih tabloida, reakacija je ista: to je još jedan dokaz da se ne radi ni o kakvim mirnim studentskim i građanskim protestima, već da su ne delu fašističke falange, nacistički jurišnici, blokaderi-teroristi koji hoće da izazovu krvoproliće i koje sve treba pohapsiti…
I bili bi svi od reda pohapšeni, recituje Vučić, samo da jedan broj tužilaca i sudija ne učestvuje u „obojenoj revoluciji“, da nisu „oteli“ deo institucija po nalogu nekih mračnih centara moći koji hoće da uruše Srbiju, a pošto to preko njegovih, Vučićevih, moćnih leđa ne mogu, onda hoće njega prvo da likvidiraju.
Četvrtak uveče u Novom Sadu
Novosađani su, tako, u četvrtak uveče protestovali ispred zgrade u kojoj navodno živi rektor Univerziteta u Novom Sadu Dejan Madić, a potom su se uputili do ulice u kojoj je prijavljena predsednica Vlade Vojvodine Maja Gojković. Koga će pobunjeni građani posetiti, odlučuje „točak (ne)sreće“.
Scenario je bio isti kao kada su prethodnog dana svratili do Miloša Vučevića, formalnog predsednika Srpske napredne stranke koji je kratkoročno imao i ulogu premijera i bio na čelu Novog Sada, i sadašnjeg gradonačelnika Žarka Mićina.
Obojica su bila skandalizovana „napadom na njihove porodice”, “fašističkim metodama“ „blokadera-terorista“, obojica su hrabro saopštila da ih ti srpski novonacisti neće uplašti, te da će oni nepokolebljivo da nastave da se bore za sve ono što kao cilj njihove borbe navodi Aleksandar Vučić.
“Ovo što se dešava poslednja tri dana u Novom Sadu niko nije nikad doživeo“, rekla je Gojković, i objasnila da oni „dozivaju, psuju, vređaju predsednika, viču – pumpaj”, vređaju nju, prozivaju.
Njene komšije su joj javile da ih nema puno (dakle, nije bila kod kuće u to vreme) i da je to velika sramota, te da su oni taoci “promašene politike i pokušaja obojene revolucije koja je doživela svoj krah“, kazala je Gojković.
Ponovila je onda ono, šta su svi naprednjaci, očigledno, po ovom pitanju u obavezi da kažu, svako svojim rečima: „Politika nikad nije bila takva da linčujete nekoga ko se ne slaže sa vašim stavovima“.
Problem je samo što je to laž. Nije se društvo pobunilo protiv vlasti Srpske napredne stranke, Ivice Dačića, Vulina i Pastora zato što se ljudi ne slažu sa njihovim „stavovima“, već zato što su uspostavili sistema bezakonja, apsolutne korupcije, što potkradaju izbore, što su oformili kaste – jedna grupa građana ove zemlje je iznad zakona, a druge zakoni ne štite.
Podsećanje na Hrtkovce
U poslednje vreme je na režimskim televizijama najviđeniji gost Vojislav Šešelj, radikal, četnički vojvoda, politički otac Aleksandra Vučića i Maje Gojković.
U maju 1992. On je došao u Vojvodinu i susreo se sa svojim saradnicima iz Srpske radikalne stranke. Naložio im je da se obrate nesrbima i prete im smrću ukoliko ne napuste to područje.
Dana 6. maja 1992. održao je govor u selu Hrtkovci, u Vojvodini, pozivajući na proterivanje Hrvata sa tog područja i čitao spisak pojedinih hrvatskih stanovnika koji bi trebalo da se isele u Hrvatsku. Kao rezultat ovog govora, brojni hrvatski stanovnici odlučili su da napuste Hrtkovce, a pristalice i saradnici Šešelja, uključujući članove SRS-a i SČP-a (Srpska radikalna stranka i Srpski četnički pokret), započeli su kampanju etničkog čišćenja usmerenu na nesrbe, posebno Hrvate u Hrtkovcima.
Tako je glasio počeak optužnica protiv Vojislava Šešelja pred Haškim tribunalom za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji.
Tokom naredna tri meseca, stoji dalje u optužnici koja je teretila „četničkog vojvodu“, mnogi nesrbi su bili zlostavljani, pretilo im se smrću i zastrašivalo, prisiljavajući ih da napuste to područje. Domove Hrvata su opljačkali i okupirali Srbi. Srpske porodice koje su raseljene iz drugih delova bivše Jugoslavije često su zauzimale domove onih koji su bili prisiljeni da ih napuste“.
Činjenica je da je Šešelj održao „zapaljivi govor“ na Đurđevdan 1992. godine u ovom selu, posle čega je došlo do iseljavanja Hrvata koji su u velikoj meri napustili Hrtkovce plašeći se odmazde paravojnih jedinica: prema aneksima optužnice protiv Šešelja, njegov govor i ono što je usledilo doveli su do odlaska preko 700 osoba.
Na tom po zlu čuvenom mitingu Šešelj je čitao imena onih za koje je „imao podatke“ da su učestvovali u ratnim operacijama na strani tada novoformirane Hrvatske vojske. Teza je bila da bi oni morali da se isele, da za njih više nema mesta u Srbiji, i statistički podaci pokazuju da je veći deo razumeo poruke sa tog skupa.
Pre rata 1991. godine Hrvati su činili preko 40 odsto stanovnika u Hrtkovcima, a danas ih je oko 7,5 odsto od nešto preko 3000 stanovnika.
