Zlostavljanje, moć i nekažnjivost

U julu 2025, članovi Odbora Predstavničkog doma u SAD zaduženi za istragu kriminalnih dela Džefrija Epstina i njegovih saučesnika poručili su da “objavljena dokumenta potvrđuju duboko uznemirujući obrazac sistemskog neuspeha i odlaganja pravde – decenijama su ignorisane crvene zastavice, a žrtve su ućutkivane, dok su savezna vlada i lokalne policijske službe dozvoljavale da monstruozni poduhvat trgovine ljudima u seksualnoj sferi cveta pred svačijim očima” od 1994. godine. Te godine je policija Palm Biča primila prijavu da je maloletnica bila seksualno zlostavljana u Epstinovoj kući, a da ju je tamo odvela Gilejn Maksvel.

Skoro 22 godine kasnije javnost je saznala da policija tada nije pretresla Epstinovu kuću, niti je uzela izjavu od njega, već je slučaj zatvorila kao “neosnovan”. Marija Farmer je 1996. policiji Njujorka i FBI prijavila da su Epstin i Maksvel zlostavljali nju i njenu tada šesnaestogodišnju sestru Eni. FBI je godinama odbijao da potvrdi postojanje prijave, ali su objavljena dokumenta dokazala ne samo da ona postoji nego i da je izostala reakcija koja bi zaustavila zlostavljanja.

Skoro deceniju posle, svedočenjem devojčice u martu 2005. godine otvorena je istraga u Palm Springsu. Policija je otkrila piramidalni sistem regrutacije devojaka zasnovan na obećanju lake zarade i identifikovala oko 36 maloletnih žrtava. One koje su pristale da razgovaraju sa policijom, nezavisno jedna od druge, dale su podudarna svedočenja. Time je obezbeđeno dovoljno dokaza za Epstinovo hapšenje i pretres njegove kuće. Pronađen materijal je bio dovoljan za čvrst slučaj – notesi sa porukama, brojevima telefona i imenima žrtava, fotografije nagih maloletnica, skrivene kamere. Pod pritiskom policije, FBI se napokon uključio u istragu.

Epstin je odmah angažovao pravne timove i plaćenike da uznemiravaju i zastrašuju žrtve, advokate i policajce koji su bili zaduženi za istragu. Kako bi ih naterali da se povuku ili, u slučaju da neće, pokušali da ih diskredituju, kopali su po njihovoj prošlosti, pratili ih vozilima, pretraživali njihovo smeće te njihova vozila nasilnom vožnjom izguravali sa ceste. Tužilaštvo je bilo upoznato sa dokazima, ali je odbilo da tereti Epstina za ometanje pravde i zastrašivanje svedoka, zato što “ne postoji činjenična podrška za te optužbe”. Kasnije se saznalo da je odustajanje bilo deo već dogovorenog sporazuma sa Epstinom.

DRŽAVNA “PERVERZIJA PRAVDE”

Odluka državnog tužioca Aleksandra Akoste da u junu 2008. sa Epstinom sklopi Sporazum o nekrivičnom gonjenju bila je iznenađenje za žrtve i policiju. Po Sporazumu, u čijem je pisanju i sam učestvovao, Epstin je priznao krivicu za navođenje na prostituciju i za navođenje maloletnika na prostituciju. Zauzvrat je osuđen na 18 meseci zatvora i godinu društveno korisnog rada, te je registrovan kao seksualni prestupnik. Sporazum je potpisan uz kršenje Zakona o pravima žrtava krivičnih dela – one ni u jednom momentu nisu bile obaveštene o pregovorima. Štaviše, uveravane su da je istraga u toku, čak i kada je sporazum već bio potvrđen. Advokati su tražili uvid u dokument, ali je zahtev odbijen jer bi predstavljao kršenje Sporazuma. Pravna bitka je trajala do jeseni 2009, kada su advokati žrtava dobili uvid u Sporazum i potom počeli da podnose privatne tužbe za novčanu kompenzaciju.

Ono što Sporazum čini presedanom i otvara pitanja o odgovornosti države jeste to što je obezbedio imunitet ne samo Epstinu već i svim njegovim – poznatim i nepoznatim – saučesnicima, i to za sva krivična dela koja su bila predmet istrage između 2001. do 2007. Klauzula “ali ne ograničavajući se na” štitila je druge pojedince koji su možda učestvovali u zločinima (ili ih olakšavali), te zaustavila istrage o ostrvu Litl Sejnt Džejms, regrutaciji maloletnica, kao i istragu o ometanju pravde zastrašivanjem i uznemiravanjem žrtava, advokata i policije. Za ove detalje tzv. sweetheart deala javnost je saznala 2018. godine, kada je novinarka “Majami heralda” Džuli Braun objavila nagrađivani serijal “Perverzija pravde”.

U februaru 2019. sud je potvrdio da je Akosta prekršio zakon time što nije obavestio žrtve o sporazumu sa Epstinom, a u julu, nakon Epstinovog hapšenja, obratio se javnosti. Izjavio da je hteo da “pomogne žrtvama”, da je Sporazum bio “jedina garancija zatvorske kazne za Epstina” i da je intervenisao zbog toga što su “jednostavno rečeno, državni tužioci bili spremni da puste Epstina na slobodu.” Objavljena dokumenta mu protivreče: postojao je vrlo čvrst optužni dokument sa 60 krivičnih tačaka u kojima su državni tužioci na 53 strane detaljno opisali zlostavljanje desetina maloletnica.

Braun piše da veruje da je Akosta bio pod velikim pritiskom Epstinovog tima, a spominje i kako je 2017. godine navodno rekao da je dobio instrukcije da se “povuče” jer je Epstin “pripadao obaveštajnoj službi”. Ovu je tvrdnju ponovio senator Tomas Mesi, republikanac koji je insistirao na objavljivanju dokumenata. On je prošle nedelje izjavio da je Epstin bio blizak sa obaveštajnim službama SAD i Izraela, “zbog čega je uložen toliki napor da se čitava priča zaustavi”.

“Al Džazira” prenosi da se u dokumentima FBI iz 2020. navodi izvor koji je uveren da je Epstin “bio kooptirani agent Mosada” i da je sa njima komunicirao preko svog advokata Alana Deršovica. Pozivajući sa na isti dokument, “Politiks tudej” dodaje da “izvor nije ponudio dokaze za tvdnje” i da one “nisu nezavisno potvrđene”. Javnost sada zna da je Epstin održavao redovne kontakte sa Ehudom Barakom, bivšim premijerom Izraela, i da je finansirao proizraelske organizacije. Premijer Izraela Benjamin Netanjahu je, paradoksalno, objavio da to što je Epstin bio u kontaktu sa Barakom, njegovim protivnikom, potvrđuje upravo suprotno – da nije radio za Izrael. Ipak, kao najrealniji razlog za Akostin sporazum Braun vidi slomljeni pravni sistem u kojem moćni, politički povezani ljudi pregovaraju o sopstvenoj pravdi iza zatvorenih vrata, potpuno isključujući žrtve i javnost iz procesa.

Akosta je podneo ostavku na mesto ministra rada, a Ministarstvo pravde je 2020. odlučilo da nije počinio profesionalni prekršaj, ali je pokazao “lošu procenu” u vođenju slučaja iz 2008, kao i da “Kancelarija za sprovođenje zakona nije pronašla dokaze da je Akostina odluka zasnovana na korupciji ili drugim nedozvoljenim razmatranjima, kao što su Epstinovo bogatstvo, status ili veze”.

Epstinovo služenje kazne u praksi je značilo, kako piše “Vašington post”, da van zatvora provodi 12 sati dnevno, najmanje šest dana u nedelji. Sporazum mu je obezbedio dozvolu za rad, prevoz do kancelarije, a obezbeđenje mu je organizovala kancelarija šerifa okruga Palm Bič. Tokom zatvorskog radnog vremena primao je posetioce i održavao kontakte širom sveta, a sada se zna da je istovremeno nastavio da vodi šemu seksualnog zlostavljanja. U julu 2009, šest meseci pre roka, Epstin je pušten na slobodu. Ipak je na Floridi 2009. i Njujorku 2011. registrovan kao seksualni prestupnik trećeg stepena, kod koga “postoji visok rizik od ponovnog prestupa i pretnja javnoj bezbednosti”. Iako prvo upisan, Epstin je zbog pravnog propusta izbrisan iz registra prestupnika u Nju Meksiku, gde se nalazi zloglasni ranč “Zoro”.

Iz objavljenih dokumenata saznalo se i da je po Epstinovom hapšenju 2006. Donald Tramp nazvao načelnika policije Palm Biča da mu se zahvali na istrazi protiv Epstina. Tada je rekao i da “svi koji Epstina poznaju znaju šta radi”, kao i da istraga treba da obuhvati “zlu” Gilejn Maksvel, koja je “organizator svega”. Ovaj dokument FBI protivreči Trampu, koji je više puta negirao da je znao šta Epstin radi, a zanimljivo je da se Tramp javio policiji tek pošto je Epstin bio uhapšen.

“EPSTIN ADMINISTRACIJA”

Odbor koji je zadužen za istraživanje slučaja Epstin i članovi Kongresa insistirali su da im se omogući uvid u originalna, neredigovana dokumenta. Ministarstvo pravde je 6. februara to omogućilo, ali sa strogim pravilima i ograničenjima. Republikanac Tomas Masi i demokrata Ro Kana, koji su pokrenuli proceduru koja će dovesti do objavljivanja dokumenata, bili su među prvima koji su pregledali deo neredigovanih dokumenata. Kana je po izlasku pročitao imena za koja je tvrdio da su bila zacrnjena “bez očiglednog razloga”, sugerišući da se štite bogati i moćni. Ministarstvo pravde ga je demantovalo informacijom da četiri od šest navedenih osoba nisu povezane sa Epstinom već su spomenute u policijskim materijalima, dok su imenovani Lesli Veksner i Sultan Ahmed bin Sulajem već dovođeni u vezu sa Epstinom. Međutim, nisu objasnili zašto su njihova imena bila zacrnjena.

Masi je pozvao Ministarstvo pravde da objavi interna dokumenta u vezi sa tim ko je i kako u prošlosti odlučivao o tome da li će se Epstinu i njegovim saučesnicima suditi ili ne. U intervjuu za ABC, Masi je izjavio da se “u Vašingtonu suprotstavlja milijarderima koji su prijatelji tih ljudi”, kao i da je Tramp rekao da će biti transparentan, ali da je “i dalje sa Epstin klasom”, zaključujući rečenicom: “Ovo je Epstin administracija”. Masi je, inače, na Iksu objavio da “nije suicidalan”, navodeći detalje koji deluju kao preventivno negiranje mogućih narativa o samoubistvu ili nesreći.

foto: ap photo

LANAC NEODGOVORNOSTI

U ponedeljak, 16. februara, Hilari Klinton je u intervju za BBC optužila Trampa za zataškavanje. Bračni par Klinton će krajem februara svedočiti pred Odborom. “Ništa ne krijemo”, rekla je Klinton, “mislimo da je sunce najbolje sredstvo za dezinfekciju.” Ipak, svedočenje Pamele Bondi, državne tužiteljke SAD pred Odborom, sredinom februara, nije osvetlilo lanac odgovornosti institucija koje su pokazale nezainteresovanost za Epstina i njegove žrtve. Umesto odgovora na pitanja Bondi je, u MAGA maniru glorifikovala Trampa, a napadala i vređala članove Odbora, preteći upirala prstom u njih, govorila kada joj nije data reč i nadvikivala se sa senatorima. Ovakvo svedočenje osobe koja predstavlja jednu od najvažnijih institucija pravde u SAD američka i svetska javnost okarakterisala je kao skandal koji je samo povećao broj pitanja, a skoro ni na jedno nije odgovorio. Bondi je ipak indirektno potvrdila da njena kancelarija nije kontaktirala s visokopozicioniranim zvaničnicima Trampove administracije pomenutim u dokumentima kojima su članovi Odbora imali pristup. Pride je (nepažnjom) otkrila i da je u posedu liste dokumenata koje su članovi Odbora pregledali, a koju je koristila kako bi ih napadala tokom svedočenja. O zakonitost ovog špijuniranja se diskutuje, kao i o mogućnosti smene državne tužiteljke koja, ni kada je dobila priliku, nije htela da pomogne u istrazi o Epstinu.

Svedočenju je prisustvovala grupa žena, Epsintovih žrtava. Iako tri puta pozvana da to učini, Bondi je odbila da se okrene ka njima i izvini se za popuste koje je pod njenim vođstvom Ministarstvo pravde počinilo. Umesto toga, nastavila je da optužuje Bajdenovu administraciju za sve propuste. Važno je napomenuti da je upravo Bondi bila glavna tužiteljka države Floride od 2011. do 2019. i da nije reagovala na saznanja u vezi sa Epstinom, uprkos utvrđenom kršenju zakona prilikom sklapanja Sporazuma o nekrivičnom gonjenju, uspešnim privatnim tužbama i sve češćim javnim svedočenjima žrtava, najpre Virdžinije Roberts Đufre. Svojom nezainteresovanošću za slučaj organizovanog seksualnog zlostavljanja maloletnica, čiji je glavni akter na slobodi u njenoj državi, Bondi je, kao i drugi u nadležnim institucijama, doprinela tome da Epstin neometano nastavi zlostavljanje.

Posle svedočenja Bondi, republikanka Nensi Mejs je formalno zatražila od Ministarstva pravde da objasni zašto su neka dokumenta uklonjena sa sajta, da dostavi spisak tih dokumenata, njihove sažetke, razloge uklanjanja i informaciju da li su, i kada, vraćeni. Mejs je, nakon pregledanja dela materijala, izjavila da su dokumenata koja bi mogla dati više informacija o potencijalnim saučesnicima i dalje delimično ili potpuno zacrnjena, i predložila formiranje posebne radne grupe koja bi se bavila i sadržajem dokumenata i utvrđivanjem ko je i zašto godinama štitio Epstina.

Da li su Epstin i Maksvel, kao i svi saučesnici i pomogači, zaista bili sve vreme zaštićeni, javnost neće saznati još neko vreme. Ukoliko nisu, onda to što su skoro 30 godina nekažnjeno seksualno zlostavljali veliki broj žrtava ukazuje na izuzetnu nesposobnost institucija prava i pravde u SAD. Ako pak jesu, situacija je još gora po sve građane ove, ali i drugih zemalja. Dok više informacija ne izađe u javnost, važno je podsetiti da pozivi žrtvama da imenuju zlostavljače, pošto vlast to neće, nije dobro rešenje jer bi one sebe time izložile opasnosti i retraumatizaciji. Odgovornost je tamo gde je trebalo da bude i pre 30 godina. Država treba da zaštiti žrtve, da sprovede pravu istragu, imenuje i procesuira sve one koji su počinili krivična dela.

foto: u.s. department of justice via ap

Gilejn Maksvel: Osoba koja sve zna

Godinama pogrešno percipirana kao tek sporedna figura, Gilejn Maksvel (63) došla je u žižu javnosti posle hapšenja 2020. Tužilaštvo ju je opisalo kao ključnu kariku u podvođenju i “grumingu” maloletnica, a porota ju je 2021. proglasila krivom za krivična dela povezana sa regrutovanjem i seksualnom eksploatacijom maloletnica. Kazna od 20 godina zatvora izrečena joj je 2022. godine.

Maksvel nije bila samo Epstinova pratnja, partnerka ili drugarica, već mu je donosila ono što mu je trebalo. Iako je imao novac, nekretnine, infrastrukturu i resurse, Maksvel ga je uvela u svet bogatih i moćnih: dala mu je društveni kapital, pristup imućnima i mrežu poznanstava u koju se lako uklopio i preko koje je potom svoj sistem eksploatacije učvrstio i širio. Kao ćerka Roberta Maksvela, medijskog magnata, Maksvel je od rođenja imala je pristup moćnicima širom sveta. Njen otac, za kog se godinama govorilo da radi za Mosad, umro je 1991. i sedmoro dece ostavio bez pare: naime, ispostavilo se da je posao vodio kroz finansijske malverzacije, ostavivši ogromne dugove. Nakon očeve smrti, Maksvel se preselila u SAD i ubrzo upoznala Epstina. Ona je posebno važna jer je pronalazila žrtve, povezivala “klijente” i moćnike, te održavala stabilnom mrežu zlostavljanja. Iz ugla žrtava Epstin je bio lice zločina, ali Maksvel je ona koja je zločin iznova omogućavala.

“Ona je bila čak i gora od Epstina”, rekla je Vidržinija Đufre, jedna od Epstinovih žrtava, i dodala da je Epstin bio predator koji je imao moć i novac, ali je Maksvel bila ona koja je taj sistem činila funkcionalnim, pre svega stičući poverenje devojčica, “smirivala ih je” i uvodila u svet zlostavljanja.

U februaru 2026, Maksvel je odbila da odgovara na pitanja pred kongresnim odborom, pozivajući se na Peti amandman. Njen advokat je ponudio “uslov”: ako Donald Trump odluči da je pomiluje, ona bi bila spremna da govori “potpuno i iskreno” i objasni sve, pa i da Tramp i Klinton “nemaju ništa s tim”. O pomilovanju u zamenu za odgovarajuću “istinu”, bez garancije da je potpuna ili proverljiva, Tramp navodno za sada ne razmišlja. Ipak, kritičari upozoravaju da Maksvel kaznu izdržava u zatvoru sa niskim nivoom bezbednosti, gde ima obroke posebno pravljene za nju i pristup štencima za igru.