Život na granici (ni)je opasan

Sunčan martovski dan, temperatura konačno prelazi pet stepeni, nema vetra i – odjednom se oglašavaju sirene. Zvali smo ih “šizele” onomad, 1999, dok je NATO bombardovao SRJ. Sada, u jednoj od NATO članica, na trenutak me poznato zavijanje preseca. Hvata me blaga, poznata anksioznost. Okrećem se oko sebe pokušavajući da uhvatim poglede drugih ljudi: da li neko trči, ima li panike, da li se nešto zaista događa. Ali ulica je mirna. Ljudi koračaju spokojno, tramvaji prolaze…

U Talinu sam, nekoliko stotina kilometara od ruske granice. Mart je 2026, rat u Ukrajini ušao je u petu godinu. Pitanje koja bi mogla da bude sledeća Putinova potencijalna meta već dugo lebdi nad ovim delom Evrope. U Estoniji to pitanje ne zvuči kao apstraktna geopolitika, nego kao nešto što bi moglo da postane stvarnost.

Sirene i dalje zavijaju, a ljudi nastavljaju da prolaze kao da ih ne čuju. Ulazim u hotel i tek tada primećujem obaveštenje zalepljeno na staklu: planirano je testiranje sistema za uzbunjivanje. Objašnjenje dolazi sa malim zakašnjenjem, ali odjednom sve ima smisla – i tišina na ulici, i odsustvo panike.

“Nisi dobila SMS obaveštenje?”, pita me devojka za šankom kao da govori o nečemu rutinskom i, valjda, prepoznajući u mom pogledu tragove malopređašnje panike. Zove se Marina. Rođena je u Sovjetskom Savezu i kaže da joj je porodica “mešana”, te kako je to u Talinu česta pojava. Poreklo vuče iz Ukrajine, Belorusije i Rusije odakle su joj preci. Plave kose i očiju, govori mirno, bez drame, kao neko ko je već navikao na zvuk koji mene još vraća u prošlost.

PAŽLJIVE PRIPREME ZA NAJGORI SCENARIO

“Počeli su prošlog leta”, kaže. “Testiraju sirene na svakih nekoliko meseci. Mi se spremamo kao da će rat sutra početi, ali mislim da se on nikad neće dogoditi”, dodaje prilično uverljivo. U njenom glasu nema nelagode. Estonka je po državljanstvu, ali govori i ruski i engleski jezik.

Država u kojoj je odrasla je 13 godina pošto se SSSR raspao, 2004. postala članica Evropske unije i NATO-a. Estonija je jedna od zemalja sa najvišim stepenom digitalizacije u Evropi i među uspešnijima u borbi protiv korupcije na svetskom nivou. Istovremeno, na svakom koraku oseća se pažljivo građena distanca od Rusije – ne samo kao politički narativ, nego i kao svakodnevna praksa.

Iza staklenih vrata hotela Talin deluje kao mesto u kojem se ništa ne događa naglo. Tramvaji klize šinama, ljudi hodaju brzo, ali bez nervoze, a sve – od plaćanja karte do venčanja i razvoda – može da se završi preko telefona, u nekoliko klikova.

Estonija se često opisuje kao digitalna država, ali ta urednost i efikasnost ovde imaju još jednu dimenziju: osećaj kontrole. Kao da sistem funkcioniše upravo zato da bi smanjio prostor za neizvesnost. A ipak, zvuk sirena koji se svakih nekoliko meseci proverava podseća da se neizvesnost ne može u potpunosti eliminisati.

U Ministarstvu odbrane su jasni. Od početka 2026. godine, Estonija je povećala svoj vojni budžet sa 3,9 odsto na 5,5 odsto BDP-a, kaže visoki zvaničnik estonskog Ministarstva odbrane Kaimo Kusk. “Jasno je da smo ušli u period politike moći. Mi ulažemo u svoju odbranu kako bismo izbegli rat”, kaže Kusk i nastavlja: “U zemlji su raspoređene američke, francuske i britanske snage NATO-a. Zemlja je spremna za slučaj eventualne pogrešne procene Kremlja. Septembra prošle godine, kada su ruske letelice ušle u naš vazdušni prostor, podigli smo šest savezničkih dronova. Rusi su se povukli, a sve je trajalo 12 minuta”.

Dvanaest minuta koji se iz ove perspektive čine i kratko i predugo. U gradu, međutim, nema vidljivih tragova te vrste napetosti. Nema vojnika na ulicama, nema uznemirenosti u razgovorima. Ako postoji svest o mogućem sukobu, ona je, kao i sistem uzbunjivanja, organizovana, uvedena u rutinu. Čini se da, makar kada se razmišlja o ratu, Estonci ne reaguju panikom već planom.

Iako ne veruje u izvesnost ruskog napada na zemlju, Kaimo Kusk vidi istočnog suseda kao stalnu pretnju koju Estonija treba da odvrati većim ulaganjem u odbranu, pokazujući da su spremni da odgovore. Odbrambenu politiku ova zemlja temelji na lekcijama iz ruske invazije na Ukrajinu. Ona je pokazala, tvrdi Kusk, na koji način pogrešna procena Kremlja može da promeni bezbednosnu sliku Evrope.

“Ako u Moskvi naprave pogrešnu procenu, kao što se već desilo sa Ukrajinom, mi moramo biti u stanju da reagujemo. Ne možete verovati autoritarnim režimima u kojima se na vrhu donose odluke bez realnih informacija. Zato se pripremamo za različite scenarije i ulažemo u sopstvenu odbranu”, kaže Kusk aludirajući na odluku Vladimira Putina da se napadne Ukrajina, kome, smatra, niko nije smeo da kaže da je ta zemlja spremna da se odbrani.

foto: k. stevanović

UDALJAVANJE OD RUSIJE

Otklon od Rusije s kojom je bila u zajednici tokom sovjetskog doba u Estoniji je evidentan. Međutim, gotovo četvrtinu stanovništva čine ljudi koji govore ruski kao maternji jezik. U istočnim delovima zemlje taj procenat je još viši. Granica nije samo geografska – ona je i jezička, istorijska, ponekad i politička. Marina sleže ramenima kada je pitam kako to izgleda građanima zemlje.

“Zavisi koga pitaš”, kaže. “Moji roditelji su odrasli u Sovjetskom Savezu, njima je ruski prirodan. Ja sam učila estonski u školi, radim ovde, živim ovde, ali sa roditeljima govorim ruski. I dalje ima ljudi koji se ne osećaju potpuno kao deo ove države.”

U njenoj izjavi nema optužbe, više je konstatacije. U Talinu, gde živi, oko trećinu stanovništva čine Rusi. Poslednjih godina, naročito od početka rata u Ukrajini, odnos države prema ruskom jeziku i simbolima postao je osetljivo pitanje. Uklanjani su sovjetski spomenici, menjani nazivi ulica, pozorišta i drugih spomenika kulture, a obrazovni sistem postepeno prelazi na isključivo estonski jezik. Za jedne, to je logičan korak u učvršćivanju nacionalnog identiteta. Za druge, tihi gubitak sveta u kojem su odrasli.

Aleksandar, vozač kombija, ima 14-godišnju ćerku. Ona je u sedmom razredu osnovne škole i pre nekoliko godina, kada je pokrenuta reforma obrazovanja, počela je da pohađa nastavu isključivo na estonskom. Njen otac ne deluje u potpunosti srećno zbog toga. Estonskog je državljanstva, ali ruskog porekla.

“Teško je. Deca su se navikla na jedan sistem. Dobar deo osnovne škole moja ćerka je pohađala na ruskom, a onda je nastava prešla na estonski. Ja ne govorim estonski savršeno, u kući pričamo ruski. To je naš jezik, ali moramo da se prilagodimo”, kaže Aleksandar sležući ramenima.

Nedaleko od centra grada srećem nekoliko momaka. Iz različitih su delova Estonije, a u Talin su došli na poslovnu konferenciju. Ajtijevci su, kao i većina mlađih u ovoj zemlji. Govore estonski i, u razgovoru sa mnom, prelaze na engleski. Neki od njih su opušteniji kada međusobno govore ruski. “Ne razmišljam o politici svakog dana”, kaže jedan od njih. “Ali posle 2022. sve se promenilo. Ljudi te ponekad gledaju drugačije kad čuju ruski. Ne otvoreno, ali oseti se.” Pauzira, kao da traži pravu meru između iskrenosti i opreza. “Razumem zašto. Samo… Nije uvek jednostavno biti između.”

I u svakodnevici se oseća animozitet prema Rusima i ruskom jeziku, kaže Slobodan Marinković, koji u glavnom gradu Estonije živi sa suprugom već nekoliko godina. Doselili su se iz Srbije sa ćerkama zbog njegovog posla. Najteže je bilo navići se na klimu, ali sve ostalo je mnogo drugačije i uređenije nego u više od dve hiljade kilometara dalekoj Srbiji. Pred penzijom je i iako je život u ovoj baltičkoj zemlji lep, planira da se vrate na jug kontinenta, ali Srbija neće biti zemlja u kojoj će nastaviti da žive.

U zvaničnim narativima stvari su jasne: Estonija pripada Zapadu, njen bezbednosni okvir je definisan članstvom u NATO, a distanca prema Rusiji je strateška i dugoročna. Estonija je digitalna zemlja, a kao jedan od zvaničnih razloga za ukidanje ruskih škola navodi se i dugoročni plan – mladi moraju da se spreme za digitalno okruženje i buduće poslove. Uz to, kao razlog pominje se i nedostatak kvalitetnog nastavnog osoblja na ruskom jeziku.

U Estoniji danas živi oko 1,3 miliona ljudi. Gotovo četvrtina stanovništva je ruskog porekla, ali daleko manji broj ima rusko državljanstvo. Osim ljudi estonskog i ruskog državljanstva, u ovoj zemlji postoji i treća kategorija – desetine hiljada ljudi bez državljanstva. Oni su nasleđe raspada Sovjetskog Saveza koje ni posle tri decenije nije u potpunosti razrešeno.

“EVROPA POČINJE OVDE”

Sve ovo dobija drugačiju dimenziju na istoku zemlje. Narva, grad na samoj granici sa Rusijom, udaljen je od Talina nešto više od 200 kilometara, ali razlika deluje mnogo veća. Ovde Estoniju od Rusije deli istoimena reka i most dug oko 160 metara. Sa druge strane reke vidi se ruski Ivangorod. Granica je fizički jasna i može se preći samo peške – prelaz za saobraćaj je zatvoren 2024. godine kada je počelo renoviranje s ruske strane. Najistočniju granicu između Estonije i Rusije čini most, sa estonske strane zagrađen bodljikavom žicom i velikim betonskim piramidama, takozvanim zmajevim zubima, koje su se nekad koristile da prepreče put nadolazećim tenkovima.

U gradu čiji je slogan “Evropa počinje ovde” graničari tokom šesnaestočasovnog radnog vremena beleže ukupno oko 1.500 prelazaka u oba smera. Kada je most bio u potpunosti prohodan i radno vreme neprekidno, ovuda je dnevno prolazilo desetostruko više ljudi, pojašnjava Anti Ehtisalu, šef estonske granične policije u Narvi i dodaje da sa njegove strane granice nema incidenata. Carinici vrše kontrolu celokupnog prtljaga ljudima. Putnici do granice često dolaze autobuskim linijama, prelaze peške, a sa druge strane ih čekaju autobusi. Dok govori, pešačkom stazom koja je od kolovoza odvojena visokom metalnom ogradom ljudi vuku kofere. “Ovi s manjim koferima idu kratko preko granice, da prenesu robu i donesu drugu odande. Oni s većim idu u posetu porodicama i prijateljima”, objašnjava Anti Ehtisalu.

Arhitektura u Narvi je i dalje sovjetska – dugi blokovi bez terasa, sive fasade, kao da je vreme stalo nekoliko decenija ranije. Većinu stanovništva, više od 90 odsto, čine ljudi ruskog porekla, a ruski jezik je dominantan. Estonski se čuje znatno ređe nego u prestonici, naročito među starijima.

“Među starijima postoji zabrinutost oko jezika, ali i različito viđenje. Mladi do 35 godina žele da im deca uče estonski, stariji se plaše da im unuci neće govoriti ruski i da neće moći da se sporazumevaju sa njima”, kaže Denis Larčenko, odbornik gradske skupštine.

Govori smireno, bez pokušaja da pojednostavi stvari. “Situacija je komplikovana. Trećina stanovništva Narve, uglavnom stariji, ne govori estonski. Sa druge strane, oko 90 odsto mladih govori.” Ta razlika – generacijska koliko i jezička – često se, kaže, prelama unutar porodica. “Od početka rata stvari su se promenile”, dodaje. “Mlađi su govorili da je Putin loš, stariji da ništa nije crno-belo. To je stvaralo probleme kod kuće. Kada je vlada odlučila da ukloni ruske spomenike, ljudi su jednostavno prestali da govore o tome.”

DA LI JE NARVA SLEDEĆA?

Ipak, uprkos jeziku i istoriji, Denis insistira na jednoj stvari: “Ljudi u Narvi nisu proruski nastrojeni. Vole svoj maternji jezik, ali ne žele da budu deo Rusije. Oko 90 odsto ljudi kaže da ne bi želelo da živi tamo”. Politika, dodaje, ionako nije nešto čime se ljudi ovde rado bave. “Na poslednje lokalne izbore izašlo je manje od 15 odsto birača.” U gradu na granici čini se da je najvažnije održati svakodnevicu – između jezika, između država, između različitih pogleda na prošlost. Granica je tu, na nekoliko stotina metara, ali linije koje zaista dele ljude su često mnogo manje vidljive.

Pitanje “Is Narva next?” (Da li je Narva sledeća?) pojavljuje se u javnosti od početka rata u Ukrajini 2022, ali ovde, na ulici, ne deluje da bilo ko od toga strahuje. Dok rat u Ukrajini traje, stanovnici Narve govore da ih situacija ne plaši, ali ih pogađa emotivno. U Rusiji imaju rođake, prijatelje, uspomene od kojih su razdvojeni fizički i narativom koji zaoštrava podele.

Nekada industrijski grad, Narva danas pokušava da se transformiše u tehnološki i turistički, posebno 9. maja. Dok Rusija slavi Dan pobede, a Evropska unija Dan Evrope, na dve obale reke Narve organizuju se paralelni događaji. Na ruskoj, u Ivangorodskoj tvrđavi, koncert okrenut ka estonskoj strani; a preko puta, kod Hermanovog zamka – proslavlja se dan evropskog jedinstva.

Poseta Estoniji je realizovana u okviru projekta “Puls Evrope – medijske posete EU”