Kada su nas tokom kratkog proputovanja kroz zemlje EU prijatelji ostavili same u ogromnom stanu u finom delu Praga, lako smo shvatili za šta služe svi oni čudni tasteri i prekidači, kako se ulazi u zgradu, a kako koriste kuhinjski uređaji. Jedini problem bila je mala plastična kuhinjska kanta za smeće sa jednom velikom i dve male pregrade. Da, znam šta je reciklaža. U jedan deo se stavlja jedno đubre, u drugi drugo, u treći – treće, ali koje? Znam da se recikliraju papir, staklo, plastika i metal, ali šta sa onim ostalim? Sreća pa je u kanti zaostalo nešto od smeća vlasnika stana, pa sam tako ustanovila da u najveću pregradu idu otpaci tipa kora od banana, a u jednoj manjoj je bila staklena pivska flaša.
Kanta je brzo napunjena, pa smo krenuli u potragu za kontejnerima i našli ih grupisane u zabačenom delu sporedne ulice. Ok, vidim kontejner za papir, vidim aluminijum, vidim staklo, podelim to što imam, ali ostade mi pregrada s korom od banane. Vidim i kameru iznad. Krenem s korom od banane i preostalim nerazdeljenim đubretom nazad u stan i usput primetim da na nekim banderama ima onih malih visećih kanti za đubre, istih kao ovde kod nas, i iz njih viri svakojako đubre. Dakle, to je to, nema mi druge. Znam da nešto ne štima, sigurno ne bi trebalo da bacam kućno smeće u minijaturne kante na banderi, ali nemam bolju ideju.
Par dana kasnije – ista priča. Staklo, plastika, papir, metal, to sam skupila, imam i ono nerazvrstano, uglavnom organsko smeće, i krećem do druge grupe kontejnera, ovog puta s druge strane zgrade. Ubacim metal, ubacim papir, ubacim staklo i onda vidim da sam u kontejner s providnim staklom ubacila flašu od piva. Nazad nema, ne mogu da je izvadim, i kroz rupu na poklopcu kontejnera gledam onu moju tamnu flašu među gomilom bezbojnih i obećavam sebi da ću se „civilizovati“. Onu četvrtu kategoriju đubreta podelila sam na manje delove da ih na povratku u stan lakše uguram u male kante na banderi. Ipak, primetim i jedan kontejner s natpisom „smešni“ otpad i konačno ukapiram – „směsny“ znači mešano.
Otprilike u isto vreme, kolega koji živi u Pančevu došao je ozaren u redakciju i pričao kako se desila fantastična stvar – ispred njegove zgrade postavili su reciklažne kontejnere – papir, staklo, plastika, sve po redu. Posle par dana ispričao je još „fantastičniju“ stvar – gledao je kako „đubretarski“ kamion dolazi u njegov kraj, prazni jedan po jedan reciklažni kontejner, a onda još i pomeša svo to smeće u – moram da dodam – „smešno“ đubre.
Stvar se ovde u međuvremenu jedva malo popravila. Pančevo je u toj priči bilo pilot-projekat, pa je bilo logično očekivati da će se rešiti i ta stvar s kamionima, i da će reciklažni kontejneri zameniti one stare u svim gradovima širom zemlje. Da nema ništa od reciklaže shvatili smo ubrzo – kada su po Beogradu grupe od po nekoliko starih groznih kontejnera počeli da zamenjuju onim jednim, finim, velikim, koji se otvara gaženjem na polugu.
Konačno, nedavno su u moj kraj uz gomilu starih stavili i tri reciklažna kontejnera. Nevolja je samo što su večito prazni. Da li ih prazne kamionom napravljenim baš za njih i da li se uopšte prazne, još nisam dokučila, ali neće biti ni mnogo važno sve dok nas ne nateraju da koristimo kantu za đubre s pregradama.
Ministar životne sredine i prostornog planiranja Oliver Dulić nedavno je rekao da godišnje „proizvedemo“ do 600.000 tona ambalaže i ambalažnog otpada koji završava na deponijama ili u prirodi. Ministar je najavio da će ove godine biti reciklirano pet odsto ukupnog ambalažnog otpada, što je obaveza za proizvođače i uvoznike iz Srbije, koja proističe iz novog Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu.
Dok se većina Evropljana svađa da li je dovoljno reciklirati 65 ili baš mora 85 odsto otpada, u Srbiji reciklaže gotovo i nema, a o njoj se ni ne govori previše. U medijima su ovakve teme sporadične i „dosadne“ (Tona papira iz sekundarne sirovine uštedeće 26.000 litara vode i 20 odsto energije; plastika se raspada 100 godina; 40 odsto otpada koje proizvode domaćinstva završava na nekoj od 4400 divljih deponija; kada bi samo finansijski sektor u Srbiji reciklirao iskorišćeni papir, za godinu dana bismo sačuvali jednu Zvezdarsku šumu). Tek ponekad nas razonode informacije tipa „Reciklaža u Skupštini: Oliver Dulić predao je predsednici parlamenta Slavici Đukić-Dejanović u zgradi Skupštine kutiju za odlaganje papira“.
Zašto nam je potrebna reciklaža, valjda je jasno. Valjalo bi nam još kontejnera i kamiona, edukacija, edukacija, edukacija i veoma stroge kazne.
Članak je objavljen u okviru projekta „Vrline života u porodici evropskih naroda“ koji finansira Evropska Unija kroz Medijski fond u okviru evropskih integracija. Objavljivanje članka je omogućeno uz finansijsku podršku Evropske Unije.
Sadržaj ovog članka je isključivo odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije.
