Koreni američkog (inter)nacionalizma

Političari iz vremena revolucija u jednoj zemlji imaju priliku da ostave dubok trag u istoriji, te da započnu dugoročne tradicije i obrasce. Sličnu priliku imaju i pojedinci koji vode važne države u vremenima revolucionarnim po međunarodni poredak. U prethodnom broju smo analizirali dve škole američke spoljne politike, koje je vrsni autor Volter Rasel Mid naslovio prema “očevima osnivačima” SAD Tomasu Džefersonu i Aleksandru Hamiltonu. Ovi državnici bili su među ključnim američkim liderima u vreme revolucije, kao i u prvim decenijama “mlade republike”. No, u ovom tekstu fokusiraćemo se na spoljnopolitičke tradicije koje proizlaze iz delovanja političara koji nisu bili aktivni u periodima unutrašnjih revolucionarnih gibanja, već u vremenima prelomnim po međunarodni ili regionalni međudržavni poredak.

Hamiltonizam i džefersonizam se, kao što je navedeno u prethodnom tekstu, razlikuju u mnogim važnim aspektima spoljne politike. Ključna determinanta spoljne politike za hamiltonizam je interes američke ekonomije, biznisa i industrije, dok je, prema pristupu džefersonizma, vodeća determinanta interes očuvanja građanskih sloboda. Takođe, hamiltonizam smatra da je Americi potrebna proaktivna spoljna politika u onim apektima koji se tiču odbrane njenih globalnih ekonomskih interesa, dok se džefersonovci zalažu za ograničenu spoljnopolitičku aktivnost. Konačno, prva škola ne preza od upotrebe vojnih sredstava u drugim zemljama i širom sveta ukoliko smatraju da je to neophodno za odbranu američkih ekonomskih interesa i međunarodnog trgovinskog poretka, dok je za drugu školu tako nešto dopustivo samo i isključivo u nužnoj samoodbrani.

No, nijedna od ovih škola nije problematizovala da li postoje neke dodatne posebne nacionalne ili internacionalne vrednosti koje je potrebno zastupati u svojoj spoljnoj politici. Delovanje podstaknuto nacionalizmom ili internacionalizmom stupilo je na scenu nešto kasnije. U svom delu Posebno proviđenje, Mid konceptualizaciju ovakvih vrednosti vezuje za dve škole spoljne politike oblikovane delovanjem dvojice važnih predsednika u američkoj istoriji – Endrua Džeksona i Vudroa Vilsona. Oba predsednika nisu prvi koji su zastupali ovakve ideje, ali jesu u svom delovanju ostavili najdublji trag, koji su kasnije ostali pratili, a što je vezano i za činjenicu da su delovali u prelomnim istorijskim periodima za regionalne i međunarodne odnose.

Naravno, valja napomenuti da, za razliku od Vilsona, predsednik Endru Džekson nije bio na vlasti u vreme svetskog rata, već između 1829. i 1837. godine. Međutim, njegov mandat je bio pod velikim uticajem tek uspostavljene Monroove doktrine, koju su svega šest godina pre njegovog mandata formulisali i oblikovali njegovi prethodnici na mestu predsednika SAD Džejms Monro i Džon Kvinsi Adams, a koja je započela temeljnu promenu regionalnog poretka i međunarodnih odnosa u zapadnoj hemisferi. Stoga je i njegov legat vezan za jedan od perioda u kojima su se sržno menjale postojeće strukture, što je doprinelo tome da njegovo delo ostavi dubok trag na politiku SAD.

ENDRU DŽEKSON – SPOLJNA POLITIKA AMERIČKOG NACIONALIZMA

Jedna od važnih škola američke spoljne politike koju izdvaja Volter Rasel Mid naziva se džeksonizam. Endru Džekson, čovek koji je postao predsednik SAD skoro tri decenije nakon Tomasa Džefersona, ne spada u očeve osnivače SAD. Ipak, njegova suštinska uloga kao generala u ratu SAD i Velike Britanije (1812–1814) učinila ga je ključnim političarem druge generacije vođa u SAD, u vreme kada je, još uvek mlada, američka republika dobijala sve više obrazaca kontinuiteta i stabilnosti. U politiku je ušao kao član Džefersonove Demokratsko-republikanske stranke, ali je, po njenom raspadu, postao osnivač Demokratske stranke (za osnivača Republikanske stranke uzima se Abraham Linkoln, predsednik SAD tokom Građanskog rata i čovek koji je ukinuo ropstvo). Zbog toga što su ga satirični politički stripovi tog vremena prikazivali kao magarca, ova životinja je i danas ostala neformalni simbol demokrata, dok je slon simbol republikanaca.

Politika Endrua Džeksona često se opisuje i kao demokratski populizam. Iako je, kao i Džeferson, bio skeptičan prema političkoj eliti i njihovim interesima, njegov put ka ograničavanju volje elita nije bio toliko fokusiran na individualne slobode, već prevashodno na mobilizaciju masa. Želeći da politiku učini više narodnom a manje elitnom, proklamovao se za istinskog demokratu i borca za prava običnog naroda, kome se prevashodno i obraćao. No, pod tim narodom se podrazumevala samo bela populacija pretežno anglo-saksonskog porekla i protestantske veroispovesti. Stoga se može reći da je njegova ideologija bila primer devetnaestovekovnog nacionalizma. U tom konceptu nacije nije bilo mesta za autohtono starosedelačko stanovništvo, na čiji je račun nastojao da proširi SAD i sa kojima se surovo obračunavao, kao ni uopšteno za ljude bilo koje druge rase – a posebno ne za robove.

Spoljna politika koju je Džekson vodio i zagovarao bila je nastavak ovakve ideologije. S jedne strane, bio je nepoverljiv prema interesima političkih i ekonomskih elita koje su smatrale da SAD treba da imaju aktivniju globalnu ulogu. Uviđao je da bi to išlo preko leđa i džepa običnog američkog građanina. Nije smatrao da SAD treba da brane bilo koga osim sebe – naročito ne vojno. U ovom domenu, njegov pristup ima dosta sličnosti sa džefersonizmom, a prilično se razlikuje od hamiltonizma. Međutim, za razliku od mirotvorno orijentisanih džefersonijanaca, Endru Džekson nije prezao od toga da upotrebi vojsku za ono što je doživljavao kao bezbednosne interese nacije, računajući ekspanzionizam. Za razliku od Džefersona koji je zemlju značajno proširio novcem, bez ispaljenog metka (čuvena kupovina Luizijane iz 1803. godine), Džonson je bio spreman da za teritorije ratuje, pokorava, pa i proteruje. Ovakav pristup se nastavlja i na njegovu ličnu ratničku istoriju, ali i na duh vremena tek nešto ranije ustanovljene Monroove doktrine.

Pored širenja teritorije za “potrebe nacije”, vrednost koju je ovaj prekaljeni vojskovođa preke naravi često naglašavao bila je čast. Svoju ličnu je bio spreman da “brani” i dvobojima, pa je tako od njegovog metka nastradao imućni trgovac robovima Čarls Dikinson. Odbrana ove vrednosti i u spoljnoj politici je važna za džeksonijance, pa je tako ovaj pristup daleko više vođen identitetskim determinantama nego što su to hamiltonizam, kog određuje želja za ekonomskim i trgovinskim napretkom, ili džefersonizam čiju uzdržanu i spoljnu politiku determinišu sklonosti ka očuvanju demokratije i građanskih sloboda.

Kroz istoriju je bilo mnogo primera džeksonizma, ali je nakon Hladnog rata pozivanje na nasleđe Endrua Džeksona postalo tabu. Promenu je napravio predsednik Tramp koji je u prvom mandatu držao Džeksonovu sliku u kabinetu, navodno po nagovoru konzervativnog stratega i osnivača medijske kuće “Brajtbart” Stivena Benona. Ovakva simpatija republikanca, koji se zvanično ponosi time što je naslednik Abrahama Linkolna na mestu partijskog šefa, prema čoveku koji je utemeljio Demokratsku partiju, indikator je koliko su se partijske pozicije i ideali menjali kroz decenije i vekove. Zato je i danas moguće kod republikanaca videti nasleđe ideja nekih demokratskih predsednika, jednako kao što je moguće i obrnuto.

fotopb: wikipedia.org

VUDRO VILSON – SPOLJNA POLITIKA INTERNACIONALIZMA, IDEALIZMA I INTERVENCIONIZMA

Poslednja izdvojena škola naziva se vilsonizam i dobila je ime po čuvenom predsedniku SAD Vudrou Vilsonu. Njegov mandat je vezan za revolucionarna gibanja na međunarodnom nivou, u plamenu Velikog rata. Sistem “evropskog koncerta” velikih sila, uspostavljen nakon Bečkog kongresa 1815. godine, održavao je međunarodni poredak sve do Prvog svetskog rata. Izuzetak je, u određenoj meri, bila zapadna hemisfera, naročito od kad je Teodor Ruzvelt učvrstio američku dominaciju sopstvenom dopunom Monroove doktrine početkom 20. veka. Sada je, iz pepela Velikog rata, trebalo sagraditi novi poredak – univerzalan i uistinu svetski (a ne samo evropski ili samo američki), koji će sprečiti da ponovo dođe do rata neviđenih razmera u ljudskoj istoriji. U ovakvim prelomnim trenucima, kada struktura prethodnog poretka biva srušena, postoji veliki prostor za ideje pojedinaca iz pobedničkih država, kao što je bio dvadeset i osmi predsednik SAD.

Ovaj doktor političkih nauka i osvedočeni prijatelj srpskog naroda bio je i veliki vizionar u pogledu toga kako treba oblikovati svetski poredak. Njegova vizija Društva naroda, prve univerzalne međunarodne organizacije koja je trebalo da stvori okvir kolektivne bezbednosti, te da dugoročno eliminiše rat i tajnu diplomatiju, zaživela je krajem rata. Svakako, ni Vilson nije bio idealan političar, što se može videti iz njegovih rasnih predrasuda prema Afroamerikancima, ili iz oklevanja da podstakne dekolonizaciju. No, njegove ideje o organizaciji međunarodnog poretka su, u načelu, bile nesporno progresivne – možda čak i previše da bi savladale unutrašnji otpor konzervativnijih struja unutar SAD, vođenih malo džefersonovskim, a malo džeksonovskim motivima. Senat je odbio da ratifikuje Pakt Društva naroda i time osujetio funkcionalnost ove organizacije kojoj SAD nikada nisu pristupile.

Osnovna determinanta spoljne politike vilsonizma je ideologija usmerena ka izgradnji sveta po američkom modelu i viziji. Pretpostavka vilsonizma je da je za svet dobro da u njemu vladaju demokratija i sloboda, a da je Amerika dužna da takav svet gradi i brani. Zato je spoljna politika ove grupe izrazito aktivistička, spremna da upotrebi sva sredstva spoljne politike u tu svrhu. U načelu se preferiraju diplomatska, kulturna i ekonomska sredstva, uz posebno verovanje u snagu ekonomskih sankcija i razvojne pomoći. No, ne preže se ni od upotrebe vojnih sredstava u svrhu ostvarivanja ovih ciljeva – baš kao što je Vilson bio spreman da uvede SAD u Veliki rat. Nadovezujući se na misionarsku hodočasničku tradiciju velikog broja religijskih zajednica koje su stvarale SAD, ova škola je postala veoma popularna u 20. veku i presudno je oblikovala američku spoljnu politiku i međunarodni liberalni poredak.

Pristalice ovakve politike ukazuju na istorijski presudnu ulogu SAD u izgradnji međunarodnih institucija koje podstiču međunarodni razvoj i izgradnju mira, kao i na spremnost da se predvodnički stupi u borbu protiv totalitarizma. Kao što profesor Dragan R. Simić pokazuje u svojoj monografiji Svetski poredak, legat velikog američkog predsednika Franklina Delana Ruzvelta, jednog od pobednika u Drugom svetskom ratu i idejnog kreatora savremenog međunarodnog poretka, najpozitivniji je primer modifikacije, unapređenja i održivog sprovođenja Vilsonove ideje. S druge strane, kritičari opravdano ukazuju na devijacije ove ideje u trenucima u kojima su određeni predsednici SAD uzimali za pravo da krše norme međunarodnog prava radi odbrane ili smene režima koji im nisu po volji. Od hladnoratovskih tragedija poput Vijetnama, preko agresija na SRJ i Irak, pa sve do aktuelnih intervencionističkih akcija sa ciljem smene režima u Karakasu i Teheranu, intervencije “neizbežne Amerike” kao svetskog policajca nailazile su na kritike i u svetu i u zemlji.

DA LI SE BLIŽIMO PETOM MODELU

Volter Rasel Mid je tvrdio da ukoliko postoji peti model u američkoj istoriji, to bi mogao da bude dejvisonizam, nazvan po jedinom predsedniku Konfederacije (odnosno “Juga”) za vreme Građanskog rata (1861–1865) Džefersonu Dejvisu, a u kome je čitava spoljna politika podređena isključivo opstanku robovlasničkog sistema. U svojoj skorašnjoj analizi velikih strategija SAD kroz istoriju, iskusni američki diplomata Robert Blekvil iznosi tezu kako je u SAD od Drugog svetskog rata do nedavno bila prisutna strategija liberalnog internacionalizma – odnosno vilsonizam u različitim varijacijama – ali, kako je sada očigledno došlo do promena.

Nedavno objavljena Strategija nacionalne odbrane SAD u svom predgovoru sadrži nedvosmisleni stav o tome da je međunarodni poredak baziran na pravilima samo “apstrakcija”. Kraj dosadašnjeg poretka priznao je nedavno na bezbednosnoj konferenciji u Minhenu i nemački kancelar Fridrih Merc. U periodima kada jedan poredak nastaje a drugi prestaje, postoji pomenuti prostor za nove ideje i za nesrazmerno veliki uticaj pojedinaca. Nesumnjivo je da aktuelni predsednik Donald Tramp gaji ovakvu ambiciju. Težnja da se idejno izdvoji u odnosu na prethodnike vidljiva je i u Strategiji nacionalne bezbednosti SAD iz decembra 2025. godine, u kojoj se eksplicitno ističe kako Trampova spoljna politika “nije zasnovana na tradicionalnoj, političkoj ideologiji”, već da predstavlja sopstvenu koncepciju “Amerika na prvom mestu” (“America First”).

Mid je Trampa tokom prvog mandata karakterisao kao tipičnog džeksonijanca – nesklonog da upotrebljava vojnu silu daleko od SAD (tada nije započeo nijedan rat, uz ograničene jednokratne primene sile u nekoliko slučajeva), ali oštrog prema svojim susedima i temama koje targetiraju ključna pitanja za “američku naciju”. U ovom domenu nesumnjivo da vidimo mnogo sličnosti i u drugom mandatu, naročito u transakcionom stavljanju naglaska isključivo na nacionalne interese SAD, čak i u odnosima sa najbližim saveznicima. Nedavna izjava za “Njujork tajms” da je pitanje “svojine nad Grenlandom” simbolički važno, ukazuje na to koliko su Trampu simbolička pitanja nacionalnog prestiža i časti bitna, čak i ako se time ugrožavaju odnosi sa saveznicima. Nažalost, u pogledu prvog elementa vidna je velika promena – naročito nakon upada u Venecuelu i početka udara na Iran. No, pokušaj opravdanja kršenja međunarodnih normi u ovim slučajevima pratila je džeksonijanska retorika o ugroženosti američke nacije, što ukazuje da ova tradicija i dalje predstavlja važan element Trampove politike.

S druge strane, njegova agilna diplomatija vođena ekonomskim interesima SAD širom sveta, pa i spremnost na ograničeni intervencionizam u regionima od posebnog ekonomsko-političkog interesa (poput Bliskog istoka), odudaraju od tradicionalnog džeksonizma i približavaju Trampovu politiku jednoj drugačijoj verziji hamiltonizma, o čemu je bilo reči u prethodnom broju. Takođe, izgradnja novih međunarodnih institucija (poput Odbora za mir), neskrivena težnja da se dobije Nobelova nagrada za mir, kao i pominjanje prestanka nasilja nad građanima koji su protestovali i težnje za promenom režima kao nekim od željenih ishoda napada na Iran, u velikoj meri se podudaraju sa retorikom vilsonizma. Sve u svemu, u delovanju aktuelne administracije se prepoznaje kombinacija uticaja različitih tradicija. U naredne tri godine videćemo da li će ona izrasti u jednu posebnu tradiciju ili će, ipak, moći da se podvede pod neke od postojećih.

Autor je vanredni profesor, FPN Univerziteta u Beogradu, Centar za studije SAD

Ovaj tekst je nastao kao rezultat projekta “Freedom 250 – Obeležavanje 250 godina nezavisnosti Sjedinjenih Američkih Država”, koji sprovodi Centar za studije Sjedinjenih Američkih Država Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, a finansira Ambasada SAD u Republici Srbiji.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!