Kako su “očevi osnivači” videli ulogu SAD u svetu

Istorija civilizacije poznaje mnoge primere pojedinaca koji menjanju istoriju i ostavljaju trajni uticaj na njen dalji tok. Njihov uticaj je najveći u trenucima u kojima se ruše postojeće društvene, ekonomske i političke strukture, a uspostavljaju temelji za nove – bilo unutar jedne društvene zajednice, bilo na međunarodnom nivou. Revolucionarna vremena korenitih promena predstavljaju idealnu pozornicu za protagoniste koji su spremni da svoje ideje izlože kritici savremenika sa namerom da sebi obezbede trajnu vodeću ulogu u biografskim komadima svojih zajednica, pa čak i svetske istorije. Te ideje mogu se ticati kako unutrašnje organizacije jedne države, tako i njene spoljne politike, ali i principa na kojima međunarodni odnosi treba da budu bazirani.

Uloga pojedinih ličnosti u upravljanju spoljnim poslovima u revolucionarnim događajima neretko postaje paradigmatska za dalje delovanje nacije. U kontekstu Srpske revolucije, Karađorđe Petrović se često smatra rodonačelnikom savremenog državništva, oslonjenog prvenstveno na vojnu snagu i stratešku inicijativu za oslobođenje i ujedinjenje. Miloš Obrenović, sa druge strane, važi za utemeljivača pristupa koji se ne odriče mača, ali se primarno oslanja na pregovaranje i čekanje povoljnog trenutka kako bi minimizirao troškove i postepeno širio svoj uticaj i slobodu. Dositej Obradović, pak, fokus je stavljao na kulturni, duhovni i prosvetni razvoj kao osnovu nacionalnih kapaciteta, kako za unutrašnji razvoj, tako i za spoljno delovanje. Mnoge potonje ličnosti u srpskoj istoriji mogle bi se svrstati među pripadnike jednog od ova tri idealtipa iako je nesumnjivo bilo i mnogo dodatnih varijacija u istoriji ideja srpske spoljne politike koju su kasnije oblikovali državnici poput Ilije Garašanina, Milovana Milovanovića, Stojana Protića, ali i kritičari poput Dimitrija Tucovića.

Dok je Srpska revolucija bila jedan od važnih evropskih izdanaka (prvi na Balkanu) onoga što britanski istoričar Erik Hobsbaum naziva “Dobom revolucija”, sa druge strane Atlantika revolucija je počela nešto ranije, Deklaracijom o nezavisnosti SAD iz 1776. godine. Dometi Američke revolucije u osvajanju slobode su u nekim aspektima bili veći, a u nekima sporiji u odnosu na Srpsku. Najčešće se uzima da je Srpska revolucija, kako je prvi nazvao ugledni nemački istoričar Leopold Ranke, okončana Sretenjskim ustavom 1835. godine. Ovaj progresivni ustav je eksplicitno zabranio ropstvo, što nije bio slučaj sa prvim američkim ustavom iz 1787. Sa druge strane, Američka revolucija je uspela da izdejstvuje i formalno priznanje nezavisnosti 1783. godine, dok je Srpska rezultovala samo širokom autonomijom, a formalno priznanje nezavisnosti usledilo je tek na Berlinskom kongresu 1878. godine.

Upravo po sticanju nezavisnosti SAD, započeće i prve dileme oko pravca spoljne politike “mlade Republike”. Ličnosti koje su imale veliku ulogu u revoluciji ponudiće svoje vizije, naročito od momenta kada je američki revolucionarni talas okončan prerastanjem SAD iz konfederacije u federaciju.

Američki intelektualac Volter Rasel Mid je, u svojoj knjizi Posebno proviđenje, izneo tezu kako u istoriji SAD postoje četiri škole američke spoljne politike koje se paradigmatski mogu vezati za neke od ključnih državnika. Treba napomenuti da ovakva klasifikacija previđa važnost određenih ličnosti kao što su Džordž Vašington ili Džon Kvinsi Adams, o čijim su likovima i delima čitaoci “Vremena” već imali priliku da mnogo saznaju u tekstovima profesora Dragana R. Simića i Dragana Živojinovića. No, iako pojednostavljena, Midova matrica je analitički veoma korisna za razumevanje korena ideja i njene geneze. Ovaj tekst se fokusira na tradicije koje su uspostavili Aleksandar Hamilton i Tomas Džeferson, važne ličnosti Američke revolucije, dok će se u sledećem broju govoriti o legatu Endrua Džeksona i Vudroa Vilsona, koji su delovali u periodima revolucionarnih promena u regionalnom ili svetskom poretku.

ALEKSANDAR HAMILTON

Hamiltonizam, koji svoje ime duguje prvom sekretaru finansija SAD Aleksandru Hamiltonu (1789–1795), predstavlja prvu školu spoljne politike. Ovaj ekonomista i politički teoretičar smatra se jednim od “očeva osnivača SAD”, kako ih je prvi put nazvao predsednik SAD Voren Harding. Hamilton je i jedan od autora čuvenih “Federalističkih spisa”, zajedno sa Džejmsom Medisonom i Džonom Džejom, kojima je promovisana transformacija SAD iz krhke konfederacije trinaest zasebnih država u pravu federaciju. Taj poduhvat je uspešno okončan Filadelfijskom konvencijom 1787. godine i usvajanjem Ustava SAD. Njegov lik i delo prepoznati su i daleko van granica SAD, između ostalog i preko novčanice od 10 dolara sa njegovim portretom ili kroz veoma popularni Diznijev mjuzikl iz prošle decenije.

Pristalica jake centralne vlasti i industrijalizacije, Hamilton je poseban naglasak stavljao na važnost spoljne trgovine za interese SAD. Stoga i ne čudi što je primarna determinanta hamiltonovske škole spoljne politike potreba ekonomskog razvoja SAD kroz povoljne uslove za međunarodnu razmenu dobara. Spoljna trgovina je esencijalno povezana i sa konceptom bezbednosnih interesa SAD uz stav da je omogućavanje slobodne spoljne trgovine i održavanje ključnih globalnih trgovinskih lanaca bezbednosni interes SAD. Glavna sredstva na koja se oslanja ova tradicija spoljne politike jesu ekonomija i diplomatija, naročito trgovinska i multilateralna, koja teži institucionalizaciji međunarodne trgovine. Vojna sredstva nisu prvi izbor, ali su veoma važna i potrebno ih je upotrebiti kada su esencijalni trgovinski i ekonomski interesi SAD dovedeni u pitanje, bez obzira da li to odobrava međunarodno pravo.

Ovakva tradicija spoljne politike prožima čitavu američku istoriju. Kad god se vidi zalaganje SAD za održavanje globalnih trgovinskih lanaca – od upotrebe sile protiv onih koji im prete, pa do institucionalizacije trgovine kroz sporazume i organizacije – reč je o odjeku hamiltonovske misli. Takođe, brojni istorijski slučajevi u kojima su SAD državama bogatim važnim resursima prećutkivale loše stanje ljudskih prava ili kršenje drugih međunarodnih normi kako sa njima ne bi narušile interese bliske ekonomske i političke saradnje, predstavljaju primer kontinuiteta hamiltonovske misli.

Zagovornici ove škole ističu kako je trgovina korisna za čitav svet. Polazeći od (neo)liberalne paradigme, oni tvrde kako ona smanjuje verovatnoću sukoba stvarajući veću međuzavisnost između aktera, te time doprinosi stabilnosti međunarodnog poretka. Takođe, oslanjajući se na teoriju komparativnih prednosti, veruju i da slobodna međunarodna trgovina donosi dugoročne dobiti svim stranama, omogućavajući specijalizaciju nacionalnih ekonomija.

Kritičari su ukazivali na obrasce nadmoći koji postoje u ovakvom pristupu, te kako se nametanjem slobodne trgovine “izmiču merdevine” za razvoj manje razvijenih država, kako taj proces naziva ekonomista sa Kembridža Ha-džun Čang. Mnogi smatraju kako se na taj način održava američka i hegemonija globalnog severa u odnosu na globalni jug. Takođe, neki liberali kritikuju i činjenicu da ovu školu ne zanima preterano da li je karakter režima u nekoj državi demokratski ili autokratski, već samo da li SAD ima koristi od trgovine sa istom.

TOMAS DŽEFERSON

foto: pil rembrant, wikipedia.org

Druga škola spoljne politike SAD koja se vezuje za jednog od očeva osnivača jeste džefersonizam. Tomas Džeferson je bio treći po redu predsednik SAD (1801–1809). Prethodno je bio i potpredsednik u vreme drugog predsednika Džona Adamsa (1797–1801). Tada je potpredsednik postajao drugoplasirani na izborima iako on i Adams nisu bili u istoj stranci. Adams je pripadao Partiji federalista, koju je osnovao i vodio Aleksandar Hamilton. Sa druge strane, Džeferson je sa Džejmsom Medisonom osnovao Demokratsko-republikansku partiju, verujući u minimalnu federalnu državu, zalažući se za ograničenje snage administracije i za što više nadležnosti za savezne države, nauštrb centralnog nivoa federalne vlasti.

Spoljnu politiku Tomasa Džefersona umnogome je određivao njegov pogled na ulogu države. U strahu od toga da svaka vlast kvari, dok apsolutna vlast kvari apsolutno, nastojao je da što više ograniči nadležnosti vlasti, kako ona ne bi sputavala slobode pojedinaca. Džeferson je smatrao i da SAD treba da budu minimalno aktivne u međunarodnim odnosima, kako u prevelikoj interakciji sa drugima ne bi “iskvarile” svoju demokratiju i slobode. Nažalost, te slobode nisu obuhvatale i robove, čiji je vlasnik bio i Džeferson, kao i većina drugih očeva osnivača. Posebno se bojao ratnih pohoda znajući da bi više vojnih akcija značilo i veću centralizaciju i ograničavanje sloboda zarad onoga što bi bilo predstavljeno kao interes nacionalne bezbednosti.

Ključno sredstvo na koje se oslanja ova škola spoljne politike je diplomatija, čije je institucionalne temelje na federalnom nivou postavio upravo Tomas Džeferson, kao prvi državni sekretar SAD, premda je tadašnji Stejt department imao širi delokrug ovlašćenja u odnosu na današnja. Iako je verovao u demokratiju, smatrao je da ne postoji ni potreba, ni odgovornost, a ni interes SAD da je štiti, promoviše ili “izvozi” van svojih granica. Ipak, kao neko ko je bio i prvi američki ambasador u Francuskoj (1785–1789) još u vreme konfederacije, gajio je simpatije prema Francuskoj revoluciji, te zagovarao bliskost sa ovom državom. Oko ove teme se sukobio sa Hamiltonom, koji je zbog trgovinskih interesa bio naklonjen Britaniji.

U istoriji američke spoljne politike, ova tradicija je bila najvidljivija u periodima izolacionizma. Međutim, izolacionizam nije bio toliko česta praksa u američkoj istoriji kao što se to neretko misli. Period između dva svetska rata se, zbog odbijanja SAD da ratifikuje pristupanje Društvu naroda i učestvuje u novoj arhitekturi kolektive bezbednosti (a koju je, ironično, upravo predložila administracija 28. američkog predsednika Vudroa Vilsona), često označava kao primer delimičnog izolacionizma. No, čak je i tada postojao određeni diplomatski aktivizam, koji je bio usmeren, primera radi, ka zabrani agresivnog ratovanja kroz Brijan-Kelogov pakt ili ka obezbeđivanju sigurnosti plovidbe.

GDE SU HAMILTONIZAM I DŽEFERSONIZAM DANAS?

U svom bestseleru objavljenom pre jedne decenije pod nazivom Supersila: tri uloge Amerike u svetu, poznati politikolog Ijan Bremer konceptualizovao je tri uloge koje bi SAD mogle da igraju u svetu. Najpoznatiju ulogu je nazvao “neizbežna Amerika”, što je uloga koja se bazira na tradiciji drugih ličnosti iz američke istorije, o kojima će biti više reči u nastavku teksta u sledećem broju. Ovu školu su devedesetih i dvehiljaditih baštinili u svojoj praksi, u nešto različitim oblicima, i neoliberali i neokonzervativci. Nasuprot njima, postavio je dve alternative. Prva je “Moneyball Amerika”, nazvana po filmskom blokbasteru sa Bredom Pitom (na srpskom tržištu prevedenom kao Formula uspeha). Suština tog pristupa je da SAD treba da, spram svojih ekonomskih i bezbednosnih troškova i dobiti, mere kada i gde da budu aktivne. Druga je “nezavisna Amerika”, koja bi se okrenula sebi i prestala da bude intervencionistička sila koja teži da oblikuje međunarodni poredak po svojoj meri. Pomenute dve alternative u velikoj meri odgovaraju logikama hamiltonizma i džefersonizma.

Na prelomu protekle decenije, usled promena u međunarodnom poretku, kao i novih političkih tendencija u samim SAD, postalo je jasno da će prakse neograničenog angažmana SAD, koje bi kao liberalni hegemon nastojale da održe postojeći poredak, biti zamenjene ili selektivnim angažmanom, ili pretežnim deangažmanom. Uviđajući negativne efekte politike svetskog policajca u administracijama na prelazu dva milenijuma, i sam Bremer je – možda i neočekivano za jednog kosmopolitski orijentisanog pojedinca – tvrdio da je i svetu i građanima SAD korisnija “nezavisna Amerika”, makar na određeno vreme. Ovakva Amerika bi trebalo da druge “predvodi primerom” i da se posveti prevashodno unutrašnjim reformama i jačanju sopstvene demokratije, ekonomije, infrastruktre, društvene kohezije i drugih važnih činilaca.

Danas je, zapravo, malo onih koji baštine prave džefersonijanske ideje u spoljnoj politici i zagovaraju minimalni angažman i “nezavisnu Ameriku”. Među njima su američki libertarijanci, organizovani kako kroz sopstvenu partiju, tako i kao frakcija republikanaca, poput senatora Renda Pola. Iako ne vezuju nužno svoje preporuke za Džefersonov legat, sličan pogled na to kako treba da deluju SAD u međunarodnom kontekstu dele i mnogi kritički orijentisani intelektualci, bilo da su originalno sa leve (poput Noama Čomskog) ili izvorno sa liberalne strane političkog spektra (poput Džefrija Saksa). Penzionisani američki diplomata Robert Blekvil, u svojoj nedavnoj analizi velikih strategija SAD, ukazuje da je doktrina deangažovanja bila najpopularnija u momentima kada je američki intervencionizam beležio poraze, kao što je to bilo u ratovima u Vijetnamu ili Iraku, ali da nikad nije postala deo zvanične politike nakon Drugog svetskog rata. Ima i onih koji u aktuelnom napuštanju pojedinih međunarodnih institucija od strane SAD vide trag ove tradicije, ali paralelne intervencionističke prakse čine tu tezu teško održivom.

Sa druge strane, hamiltonizam je i dalje veoma prisutan. Ideju da su ekonomski interesi važna determinanta američkog delovanja zastupa i aktuelna administracija. Danas je, doduše, paradigma slobodne međunarodne trgovine i poverenja u multilateralne institucije zamenjena transakcionizmom i bilateralnim dogovorima, ali je nivo angažmana oko ove teme i dalje visok. To je naročito vidljivo u odnosima sa Narodnom Republikom Kinom, kao ključnim izazivačem američke moći u ovom domenu. Nove međunarodne inicijative koje pokreće administracija predsednika Donalda Trampa, poput Odbora za mir, svakako su motivisane i američkim ekonomskim interesima i razvojem trgovine. Takođe, otvoreno pominjanje nafte u Venecueli, kritičnih minerala u Ukrajini ili resursa i novih vodenih puteva na Grenlandu kao važnih determinanti američkog delovanja, nezavisno od međunarodnog prava, najbolje pokazuje da je jedna nova verzija hamiltonizma “na steroidima” u modi. Sa time se, verovatno, ne bi složili mnogi članovi aktuelne administracije, a više o tome čitajte u tekstu naredne nedelje.

Autor je vanredni profesor, FPN Univerzitet u Beogradu, Centar za studije SAD

Ovaj tekst je nastao kao rezultat projekta “Freedom 250 – Obeležavanje 250 godina nezavisnosti Sjedinjenih Američkih Država”, koji sprovodi Centar za studije Sjedinjenih Američkih Država Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, a finansira Ambasada SAD u Republici Srbiji.