Američka zabrana uvoza guma koje u Srbiji proizvodi Linglong razotkriva sistemsku krhkost poretka u kojem kapital slobodno cirkuliše, dok se radnici širom sveta primoravaju da se međusobno takmiče u odricanju od sopstvenih prava
Američka zabrana uvoza guma proizvedenih u Srbiji u kineskoj fabrici Linglong, formalno zasnovana na sumnjama u korišćenje prinudnog rada, na prvi pogled deluje kao izolovana trgovinska i moralna intervencija. Međutim, posmatrana iz druge perspektive, ona se pokazuje kao simptom mnogo dublje krize savremenog kapitalizma. Ova odluka nije izraz univerzalne borbe za ljudska prava, već instrument imperijalne regulacije tržišta, u kojoj se moralni diskurs koristi kao ideološki veo za preraspodelu tržišnih tokova u korist dominantnog kapitala.
SAD ne dovode u pitanje globalni sistem eksploatacije rada, već intervenišu selektivno, onda kada eksploatacija dolazi iz konkurentskog centra moći, u ovom slučaju Kine.
Preusmeravanje robe
Suštinska posledica zabrane nije nestanak robe, već njeno preusmeravanje. Kapital ne može sebi da dozvoli da proizvedena vrednost ostane nerealizovana, te se roba koja ne može da uđe na američko tržište nužno prelivа ka drugim prostorima akumulacije. Evropska unija, kao najveće relativno otvoreno potrošačko tržište na svetu, postaje prirodni amortizer tog viška. Tako se kineske gume proizvedene u Srbiji, zajedno sa drugim industrijskim proizvodima, sve više usmeravaju ka Evropi, povećavajući ponudu i pritisak na cene. Ovaj proces se u javnom diskursu često označava kao dumping, ali iz marksističke perspektive on predstavlja zakonito kretanje kapitala u uslovima globalne konkurencije i krize realizacije vrednosti.
Evropski proizvođači u takvim uslovima ulaze u strukturalno neravnopravan odnos. Oni posluju u okviru viših plata, jačih sindikalnih struktura i strožih ekoloških i socijalnih regulativa, koje su istorijski izborene kroz decenije klasne borbe. Suprotstavljeni su kapitalu koji koristi periferne i poluperiferne zone, poput Srbije, gde su radna prava slabija, plate niže, a država spremna da subvencioniše strane investicije.
Dugoročno, ovakav odnos ne vodi tržišnoj „ravnoteži“, već deindustrijalizaciji. Pad profita, smanjenje investicija i zatvaranje pogona postaju neminovni, naročito u sektorima kao što su auto-industrija, proizvodnja guma, metalurgija i hemijska industrija.
Kao i u svim prethodnim talasima deindustrijalizacije, prvi i najteži udar trpi radnička klasa. Otpuštanja, skraćeno radno vreme, rad preko agencija i razbijanje kolektivnih ugovora postaju standardni mehanizmi prilagođavanja. Sindikati slabe, a radnici se fragmentiraju u konkurentske grupe bez zajedničke pregovaračke moći. Ovaj proces nije istorijska anomalija, već ponavljanje obrazaca viđenih u američkom Rust Beltu, u Velikoj Britaniji nakon neoliberalnih reformi i u južnoj Evropi posle krize 2008. godine. Razlika je u tome što se danas taj proces pomera ka samom jezgru Evropske unije.
Pod pritiskom globalne konkurencije, evropske države i kompanije sve češće prihvataju logiku „konkurentnosti“ kao političku dogmu. Plate se zamrzavaju, kolektivni ugovori razvodnjavaju, rad se fleksibilizuje, a socijalna zaštita slabi u ime privlačenja investicija. Time radnička klasa biva uvučena u globalnu trku ka dnu, u kojoj joj se implicitno poručuje da mora prihvatiti lošije uslove rada kako bi zadržala proizvodnju unutar nacionalnih granica.
Na taj način se razgrađuje evropski socijalni model, koji nije bio rezultat tehničkog razvoja ili kulturne posebnosti, već konkretne ravnoteže snaga između rada i kapitala u posleratnom periodu.
Deindustrijalizacija ne pogađa samo radna mesta, već i fiskalne temelje evropskih država. Manje industrije znači manje poreskih prihoda i doprinosa, što dovodi do strukturnih budžetskih pritisaka. Države odgovaraju rezovima u javnim uslugama, smanjenjem socijalnih davanja i povećanjem indirektnih poreza, poput PDV-a, koji disproporcionalno pogađaju siromašnije slojeve društva. Radnici tako krizu plaćaju dvostruko: kao proizvođači, kroz pad plata i sigurnosti zaposlenja, i kao građani, kroz skuplji život i urušavanje javnih sistema.
Materijalna nesigurnost neminovno proizvodi političke posledice. Rast ekstremne desnice, nacionalizma i anti-EU pokreta nije izraz „iracionalnosti masa“, već politička artikulacija socijalne dezintegracije. Evropska integracija, zasnovana na pretpostavci stalnog rasta i konvergencije, počinje da se raspada pod pritiskom suprotstavljenih nacionalnih interesa. Države posežu za protekcionističkim merama, dok zajedničko tržište gubi koheziju. Ovaj proces predstavlja stvarni slom Evrope — ne kao trenutni kolaps, već kao dugotrajnu strukturalnu eroziju.
U tom kontekstu, Srbija i Linglong ne predstavljaju izuzetak, već model. Niske plate, slaba radnička prava, strani kapital i proizvodnja usmerena ka izvozu čine paradigmu savremene periferne akumulacije. Linglong nije devijacija sistema, već njegova racionalna forma. Ukoliko ovaj model postane dominantan u evropskim lancima snabdevanja, razlika između radnika u jezgru i na periferiji prestaje da postoji. Evropski radnik biva sveden na status perifernog radnika, bez stvarne zaštite i pregovaračke moći.
Dominantne geopolitičke analize, koje ovaj proces tumače kroz sukob SAD i Kine, stratešku autonomiju ili bezbednost lanaca snabdevanja, funkcionišu kao ideološka maska. One premeštaju fokus sa klasnih odnosa na međudržavno rivalstvo, prikazujući države kao glavne aktere, dok se stvarni nosilac moći — globalni kapital — skriva u pozadini. Takav diskurs ne postavlja pitanje vlasništva nad proizvodnjom, radničke kontrole ili demokratskog upravljanja investicijama, već legitimiše postojeći poredak u kojem se profiti privatizuju, a gubici socijalizuju.
Američka zabrana uvoza kineskih guma iz Srbije, dakle, ne ruši Evropu sama po sebi. Ona samo razotkriva sistemsku krhkost poretka u kojem kapital slobodno cirkuliše, dok se radnici širom sveta primoravaju da se međusobno takmiče u odricanju od sopstvenih prava. Bez međunarodne radničke solidarnosti i političke kontrole nad kapitalom, Evropa neće biti razorena spoljnim neprijateljima, već unutrašnjom logikom kapitalizma kojoj je decenijama bila podređena.
Borba protiv prinudnog rada, savremenog ropstva i sistematske eksploatacije migrantskih radnika, uključujući organizovanje migrantskih radnika u Srbiji, nije sporedna humanitarna tema, već centralna linija odbrane globalne radničke klase. Organizovanje migrantskih radnika u sindikate, ne samo kao radnika već kao političkih subjekata sa pravom na kolektivno odlučivanje, razbija ključni mehanizam kapitalističke dominacije: proizvodnju slojeva radništva lišenih prava, glasa i stabilnog pravnog statusa, koji služe kao stalna pretnja svima ostalima.
Politike deportacija u SAD i Evropskoj uniji, sprovođene pod parolama bezbednosti i kontrole granica, funkcionišu kao svesna klasna strategija kojom se migrantski radnici drže u stanju trajne ucene, istovremeno neophodni za funkcionisanje ekonomije i sistematski isključeni iz punih radnih i političkih prava. Suprotstavljanje tim politikama kroz sindikalno organizovanje, internacionalnu solidarnost i političku borbu ne štiti samo migrantske radnike danas, već direktno potkopava globalnu trku ka dnu, prekida disciplinovanje rada preko straha i nesigurnosti i postavlja materijalne temelje za obnovu radničke moći u fabrikama Srbije, logističkim centrima Evrope, poljima i skladištima SAD i industrijskim zonama širom sveta.
Autorka je sociološkinja i članica Zrenjaninskog socijalnog foruma UGS Nezavisnost
Pokazalo se da se Evrosong ne može zamisliti bez uticaja geopolitičkih strujanja, ali ne samo pri glasanju, već u promociji ili hibridnom ratu neprijateljskih zemalja. Danas se više te podele ne mogu ni sakriti ni kamuflirati, one su sve dublje i dovode u pitanje samu suštinu ovog takmičenja koje postaje paradigma političkog odnosa snaga u Evropi i svetu
Pravni sistemi širom sveta sve više prepoznaju značaj uključivanja građana i NVO u zaštitu biodiverziteta. Mehanizmi kao što su pravo na pristup informacijama od javnog značaja, pravo na učešće u donošenju odluka i pravo na pravnu zaštitu omogućavaju civilnom sektoru da prati sprovođenje ekoloških zakona i utiče na njega. Ovaj pristup podstiče veću transparentnost, odgovornost i zajedničku borbu za očuvanje prirode
Tugovanje znači da je neko ostao s viškom ljubavi i mora da nauči kako da učini da ta ljubav nastavi da živi, da bude preusmerena. Pitanje je da li ću u jednom trenutku uspeti da izađem iz rituala fokusiranih na prošlost i – makar kroz dobrotvorni rad nevezan za jednu, meni posebnu važnu osobu – ponovo osetiti životnu radost, spontanost, razigranost, uživanje u seksualnoj razmeni. Jedini potpuni poraz je da patnja dovede do nemogućnosti da ikada ponovo osetimo ljubav
Reč je o odnosu između oca i sina, o suočavanju sa konačnošću očinske figure, što se uvek događa iznenada bez obzira na to koliko se u mislima pripremali za to
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
