Pušite li Fejsbuk

Koliko dugo biste mogli da funkcionišete bez korišćenja interneta i mobilnog telefona? Pitanje je delimično hipotetičko jer nam je veći deo života i posla već umrežen. Evo jednostavnog testa za to – kada smo za vikend prešli na letnje računanje vremena, na koliko važnih satova ste vreme morali sami da podesite, a gde se sve prilagodilo automatski?

Mogućnost funkcionisanja, da ne kažemo života bez društvenih medija dobila je sudski epilog prošle nedelje u SAD. Sud u Los Anđelesu presudio je da su kompanije Meta i Gugl, vlasnici platformi Fejsbuk, Instagram i Jutjub, od jedne mlade žene napravili “informacionog zavisnika” i odredili da imaju da joj plate šest miliona dolara. U tužbi je ona navela da je od malena počela da koristi ove servise koji su dramatično uticali na njen razvoj i psihu u negativnom smislu i onemogućili joj da živi normalno i zdravo.

Kao dokaz ponuđeni su algoritmi koje ove mreže koriste, napravljeni tako da korisnika navode da ne prekida skrolovanje u potrazi za novom informacijom koja bi mogla nešto da mu znači. S vremenom to kod korisnika može da proizvede mnoštvo negativnih posledica, otuđenje i anksioznost za početak i sve to se našlo pred sudom. Još gore po osuđene je što je samo dan ranije sud u Nju Meksiku presudio da su društveni mediji odgovorni za dovođenje maloletnika u opasnost jer su omogućili predatorima da im lako pristupe. Otprilike kao kada bi zoološki vrt vukovima stavio ogradu koju lako mogu da preskoče računajući da je dovoljno da na nju nalepe natpis da je prilaženje ogradi opasno za decu. Koja su radoznala da vuka vide izbliza, a u vrt ih puštaju bez roditelja.

Nevolja za Metu i Gugl je što se američki pravosudni sistem bazira na presedanima, te bi ove presude mogle da izazovu lavinu novih. Takođe, kažnjeni su zato što su svoj posao odlično razvili. Algoritmi se prave upravo da prepoznaju potrebe i interesovanja korisnika i ponude mu ono što ga zanima, a taj uspeh nagrađuju sponzori i oglašivači ogromnim parama. Malo ko veruje da bi sudovi sada mogli da zapečate verovatno najuspešnije biznise na svetu, ali jasno je da ovako kako je sada više ne može.

Kompanijama se zamera da koriste psihološke mehanizme poput nagrade i neizvesnosti da korisnika zadrže što duže i da ignorišu sopstvena istraživanja o negativnim posledicama koje takav pristup stvara, najpre zavisnost. Takođe, kada postavljaju “alarme” i sisteme za samoregulaciju ne vode računa o tome da promašuju maloletnike čija je sposobnost rasuđivanja i donošenja odluka daleko ispod standarda koji mreže postavljaju. Kada se na to doda monopolska pozicija, problem se multiplikuje na milijarde.

Sa svoje strane kompanije se brane da njihov proizvod nije životno neophodan (što nije sasvim tačno, ali ni netačno), da bi ograničenja zaustavila razvoj koji nam je neophodan, ugrozila ekonomski model interneta (drugi model nemamo) postavljajući suštinsko pitanje – kako se, uopšte, meri zavisnost od informacija.

Epilog bi mogao da bude obavezno upozoravanje na “štetnost” korišćenja društvenih medija, slično kao kod alkohola i duvana, zakonsko umanjenje efikasnosti algoritama, ograničenje skrola uz jasno upozorenje da smo preterali, sve to uz dodatne drakonske zabrane za maloletnike, poput aktuelnog proterivanja mobilnih telefona u školama.

Zabrana društvenih mreža istovremeno bi mogla da nam spase nervni sistem, ali i da ugrozi demokratske vrednosti i slobodu izražavanja koju su mreže omogućile kao nikada u istoriji civilizacije. Da probamo sa akcizama, poručuju neki u polušali.