Šta psihoterapeuti zapravo rade

Neke profesije deluju intuitivno krajnje razumljivo. Možda baš i ne znate tačno kako neko obavlja svoj posao, koje pojedinačne radnje izvodi, ali vam je jasno čemu služe i šta rade pekari, učitelji, pedijatri, mašinovođe… Nisam, međutim, siguran u to da je jednako jasno šta tačno rade psihoterapeuti. I mada se desi da prikazi u popularnoj kulturi budu odlični, često odmažu, groteskni su ili besmisleni. Šta, dakle, rade ti profesionalni slušači, kojih ima sve više i sve je teže izbeći njihove poruke i mišljenja o skoro svim aspektima života?

PREDRASUDE I OČEKIVANJA

Pre više od sto godina, Frojd je sebe svrstao uz Kopernika i Darvina, verujući da je izbacio čovečanstvo iz narcisističkog uverenja da ima potpunu kontrolu nad svojim umom. Mada je ta tvrdnja verovatno više odraz njegovih neograničenih ambicija i potrebe da se povezuje i poredi s najvećim naučnim i umetničkim genijima u istoriji, psihoanaliza jeste od samog početka bila oštro kritikovana, a često bez istinskog razumevanja njenih teorija ili načina rada. Zbog toga bi se moglo reći da predrasude prate rad psihoterapeuta od samog nastanka ove profesije.

Ako volite televiziju, sigurno ste videli mnogo različitih scena psihoterapije, pa čak i čitave filmove ili serije gde je ona u centru pažnje. U crno-belim filmovima i starim stripovima terapeuti su često bili heroji, rešavali ubistva i spasavali traumatizovane, a engleski su govorili s jakim nemačkim akcentom (čak i u crtanim filmovima). Kasnije su se pojavili zapleti s terapeutima kao slabim karakterima, uglavnom nepripremljenim na erotska zavođenja, a potom i čitav podžanr nezainteresovanih, zlih i poremećenih terapeuta.

Iz ovoga su se razvile različite predrasude prema psihoterapeutima, koje se često mogu videti, čuti i pročitati na različitim mestima. Ne sporim da psihoterapija može uključivati zastarele elemente kojima se pristupa bez fleksibilnosti, te da su neki klijenti imali čudna ili loša iskustva, ali sumnjam da je neko sreo terapeuta koji klijentima razvaljuje vrata stana ili u sebi “ima više ličnosti”. Još mi važnije deluju očekivanja i predrasude koji su se raširili pod uticajem ubrzanog tempa života i društvenih mreža. Jedno među tim očekivanjima jeste da bi problem morao biti rešen brzo, da svaki trenutak u seansama mora biti iskorišćen što efikasnije i da mora postojati precizan “grafikon” napretka (malo šta sputava mlade terapeute koliko to što skoro svi ovo očekuju i sami od sebe). Prilično je raširena i praksa da ljudi sami sebi postave dijagnoze uz pomoć pretraživača ili veštačke inteligencije, a ponekad donesu i priručnik za oblik psihoterapije koji im je posebno simpatičan, ne bi li terapeutu pomogli da nauči kako da im ponudi baš ono što bi voleli da dobiju.

I kad je neko već u psihoterapiji, mogu se razviti različita očekivanja ili makar želje. Verovatno je najčešće to da poželimo pomoć u rešavanju problema ili ublažavanju boli, odnosno da tražimo savet i razočaramo se ili otvoreno razbesnimo kad on izostane. Mnogi klijenti makar ponekad požele da seanse traju duže, da upoznaju svog terapeuta u privatnom ili porodičnom okruženju, ili negoduju misleći da ćutanje znači da terapeut ne radi ništa, odnosno veruju da psihoanalitičar koji sedi iza kauča sigurno spava. Česti su i stereotipi koji potiču od roditelja ili supružnika koji negoduju zbog nečije odluke da krene na psihoterapiju, pa govore o tome kako je terapija efikasna jedino kao izvor zarade, terapeuti ni ne pamte šta im pričate, a i svaka baba daje bolje savete.

ČITANJE NEIZGOVORENOG, SLUŠANJE TIŠINE

Ako zanemarimo obrazovanje koje terapeuti moraju da steknu, veštine koje moraju da razviju, ili pripreme neophodne za efikasan radni dan (kakve imaju svi profesionalci), ono što psihoterapeuti rade na svakoj seansi nije lako ni popisati ni objasniti. Mnoga toga u psihoterapiji stvar je znanja, ali presudnu ulogu moraju imati iskustvo, koje je teško opisivo, pa čak i neka vrsta umetničkog talenta, koji i dalje izmiče našim pokušajima definisanja, odnosno osetljivost, samorefleksivnost…

Zamislite da ste došli na seansu, seli u stolicu i počeli da pričate o nečemu što vas tišti. Do tog trenutka, koji vama deluje kao sami početak, vaš terapeut već je uradio nekoliko potencijalno važnih stvari. Tokom kratke pauze pre razgovora s vama možda je napisao beleške o prethodnoj seansi, a onda je morao da odloži dalje bavljenje tom osobom za kraj radnog dana, ne bi li mogao potpuno da se skoncentriše na vas. Eto vam prve misterije. Kako prestanete da mislite o nekome ko je do maločas možda plakao, kako zaustavite saosećanje? S vremenom, svaki terapeut mora da nauči to da radi, pošto bi inače mogao da ima samo po jednu seansu dnevno, a sumnjam da iko ume da vam opiše kako se to radi ili kad je i od koga naučio. Drugo, nešto lakše, terapeut mora da pripremi prostoriju baš za vas – fotelja ili kauč, svetlost, maramice… E, onda, od trenutka kad vam otvori vrata, terapeut posmatra i pokušava da nasluti u kakvom ste stanju došli tog dana. Po kontaktu očima ili njegovom odsustvu, izrazu lica, držanju tela, disanju, neobičnim detaljima – često nije jasno otkud ta intuicija dolazi, nikad nije sigurno da je tačna, ali uvek može da bude korisna. Konačno, dobar terapeut će već posle nekoliko seansi primetiti i zapamtiti vaš način da započnete razgovor – da li odmah morate sve da ispričate, ili se prvo izduvate, ili obrišete naočari, ćutite nekoliko (pripremnih) sekundi, čekate da vas on nešto pita.

Kad seansa otpočne, ona vama može delovati poput razgovora, mada vam je očigledno da vi govorite više nego terapeut. Za to vreme, međutim, dobar psihoterapeut sluša tako i toliko da je jedino poređenje koje meni pada na pamet crno-beli snimak Mravinskog kako proba “Nezavršenu” i reaguje na finese koje ja nikad neću uspeti da razaznam. Baš me briga i ako svako daje bolje savete, terapeut je olimpijski pobednik u prepoznavanju toga da vam glas drhti zato što skrivate suze, da su vam pauze duže nego inače i oklevate s nekim temama, da se često vraćate na neka iskustva dok druga nikad ne pominjete, da vam se vazduh “zaglavio”, pošto stezanjem trbušnih mišića pokušavate da “ugušite” neprijatna osećanja… A tu spada i veština koja se nigde ne uči, nazovimo je slušanjem tišine, pošto svaki klijent ćuti na svoj način, a možda bi se čak moglo reći da se o svakom osećanjeu ćuti drugačije.

Paralelno s ovim, terapeut mora vrlo živo da zamisli bezbroj elemenata iz vašeg života: sve ljude o kojima govorite a koje nikad neće upoznati, vas kao četvorogodišnje dete, vaše snove, a da ne govorim o pacijentima koji su odrasli na drugom kraju sveta, u kulturama potpuno drugačijim od one na koju smo navikli. Još je zanimljivije da psihoterapeut mora u istom trenutku jednako pažljivo da, metaforički rečeno, osluškuje i sebe, svoje misli i osećanja – zašto ga nešto zbunjuje, interesuje, ljuti, brine, gnjavi – dozvoljavajući pri tom da mu unutrašnji svet bude živ i u njemu iskrsavaju najrazličitije slike i reakcije. Kao da to nije dovoljno, u određenim trenucima mora i da se pita zašto tako reaguje, otkud to potiče, šta bi to moglo da znači, da li bi nešto od toga trebalo podeliti s klijentom.

Nije problem toliko u tome što je reč o bezbroj informacija u istom trenutku, pa ni u tome što se sve vreme krećete u tri smera – prema klijentovom doživljaju, prema svom doživljaju i prema svom mišljenju, koliko je nemoguće opisati tu stalnu oscilaciju između maksimalne koncentracije i što veće opuštenosti ili nekoga podučiti kako da to izvede, nastavi da izvodi više puta dnevno, pa onda dan za danom. A to je, pride, strašno daleko od kraja.

PRENOŠENJE TERETA

Razumevanje može biti od velike koristi, ali ono kognitivno, verbalno, na koje smo mi obično jako ponosni, najmanje je važan element. Ako ga saopštite hladno i preskriptivno, niko neće imati koristi od njega. Ljudima pomaže kad primete da je terapeut s njima i svojim osećanjima, svojim unutrašnjim doživljajem, pa i pokretima i tempom disanja. U toj sinhronizaciji može doći do toga da klijent oseti rasterećenje, a istraživanja nam jasno pokazuju da je to moguće jedino kroz opterećivanje terapeuta; da jednome lakne kad drugi, makar nakratko, ponese njegov teret; kad bes, tuga ili strah ostanu u toj sobi i vi zakoračite u svoj svakodnevni socijalni život bez njih. Sve ovo se takođe množi s brojem razgovora tokom radnog dana, a u slučaju grupnih terapeuta i s brojem članova grupe.

Terapeut mora biti u stanju i da u važnim trenucima kaže ili, još bolje, upita nešto pametno i saosećajno, a i da to učini na način koji lako dopire do klijenta. Nekad mora da skupi dosta informacija, da vam da neku informaciju, nešto vas zamoli, podseti vas na osnovna pravila psihoterapije, ponekad i da se našali. Neki terapeuti pišu izveštaje, razgovaraju s roditeljima, daju “domaće zadatke” ili čak svedoče na sudu. Ali, po mom iskustvu, mnogo važniji elementi psihoterapije kriju se u onome što je rečima užasno teško iskazati.

Da bi sve ovo moglo da funkcioniše, najvažniji posao svakog psihoterapeuta morala bi biti briga o sebi. Od zdravlja i izdržljivosti, koji se podrazumevaju, do bogatog socijalnog i emocionalnog života, izvora podrške i, po potrebi, saveta ili supervizije, do stalnog bavljenja sobom, priznavanja sopstvene boli i ograničenja, razvoja drugih aspekata ličnosti i života. Koliki god bili entuzijazam i ljubav prema profesiji ili želja da se drugome pomogne, nemoguće je dugoročno ostati u stavu davanja ako i ne primate.

Nadam se da bi ovaj tekst mogao pomoći tome da se zamisle neki više nevidljivi aspekti onoga što psihoterapeuti rade, odnosno da barem nekome bude lakše da prihvati da terapeuti rade najbolje kad vam spolja gledano deluje da ne rade ništa.

Autor je psiholog