Bez nade nema ni borbe

Jedan apokrif opisuje kako se Bah vraća u Vajmar sa višemesečnog putovanja, a kod kuće ga zatiču tragične vesti: dok je bio odsutan, žena i troje dece su mu umrli. On, naravno, ne može znati da mu sledi vrlo srećan drugi brak i da će ukupno imati dvadesetoro dece. Očajan, odlazi u svoju radnu sobu i, kao veliki vernik, počinje da se moli. Prve reči koje mu prelaze preko usana glase: “Bože, samo da ne izgubim svoju radost.”

Šta god se dešavalo, neki ljudi uspevaju to – da ne izgube pouzdanje da će rešiti probleme, prebroditi krize, ozdraviti, dočekati bolje dane. Koliko god da je crno, oni vide svetlost i to ne na kraju tunela, već u sebi. Kakva god da je patnja, ne sumnjaju da su već pobedili. Uvek postoji nada, uprkos svemu, optimizam je nesalomljiv, a osećaj da će rešenje biti nađeno i da se ne sme odustati od borbe – da je dobro u svetu dovoljno jako i da će na kraju pobediti – živ je.

LEKOVITOST NADE

Nema ničeg neobičnog u tome što je nada, još od Pavlovih poslanica, jedan od tri najvažnija oslonca hrišćanske vere (mada ne tako moćan kao ljubav). Ovo je potpuno logično za religiju koja donosi ideju linearnog vremena i poslednjeg (“strašnog”) suda. Istorijski starije religije pružale su utehu i nadu kroz ideju cikličnog vremena, večnog kruženja, povratka, pa samim tim i reinkarnacija, ali je hrišćanstvu bio potreban neki novi oblik pobede nad smrću. Nada, je, otud, bila blisko povezana s verom u to da će se, koliko god zemaljski život mogao biti težak, spasitelj vratiti i otvoriti vrata raja, da nakon vremenski ograničene patnje sledi večna blagodat. Nadu otud simbolizuje sidro, podsećanje na to da je vernik našao svoj koren, koji nijedna bura neće moći da iščupa i potom ga zavitla u mrak.

Uprkos mišljenjima i stavovima brojnih filozofa i umetnika, psihološka istraživanja ukazuju na vrlo jasnu povezanost optimizma i subjektivne dobrobiti. Ovo se, po svemu sudeći, dešava zahvaljujući uticaju optimizma na širok spektar pojava: osobe koje sebe opisuju kao optimistične znatno ređe pate od mentalnih poremećaja ili kardiovaskularnih oboljenja, bolje se suočavaju sa problemima, bolje sarađuju s drugima, društvenije su, čak i bolje pamte. Ili, ako to isto sagledamo iz suprotnog ugla, jedan od dva problema na koje se svodi ono što smo se navikli da nazivamo poremećajima ličnosti jeste izrazita, hronična sumnjičavost prema drugim ljudima i očekivanje da odnosi s njima moraju imati negativne ishode.

Neminovno je da se osećanje poput nade gradi na temeljima prethodnih iskustava – što su ona bila pozitivnija, optimizam postaje nepokolebljiviji. I tu leži još jedan vid odgovornosti roditelja i svih koji se bave malom decom: ne radi se samo o tome kako brinu o njima već i o dečijem opažanju toga kako se odrasli odnose prema osobama iz njihovog socijalnog okruženja, kao i koliko i kako istrajavaju u borbi sa životnim izazovima. Ako su roditelji previše brižni ili previše zaštitnički nastrojeni, anksioznost može postati snažnija od nade, a da i ne govorimo o porodicama u kojima se sumnjičavost i pesimizam u decu usađuju direktno i eksplicitno.

(BEZ)NADEŽNI I (RAZ)OČARANI

Na ove stavove svakako utiču i širi društveni trendovi, pošto generacije koje odrastaju za vreme ratova, porobljenosti ili dugih ekonomskih kriza sigurno teže neguju nadu u bolju budućnost, posebno ako nedaće traju dugo ili čak i kroz generacije. U tom je smislu vrlo zanimljiva situacija sa statusom prideva vezanih za nadu u srpskom jeziku. Dok svi zapadni jezici, kao i ruski (a sigurno i mnogi drugi), imaju dve različite reči za one koji su puni nade i one koji su bez ikakve nade, mi imamo samo beznadežan, a pošto se očigledno radi o antonimu, jedino što možemo da zaključimo jeste da je pridev nadežan negde, usput, tokom vekova, nestao.

Bez obzira na političku istoriju, mnogi se ljudi nade strašno plaše, a razlog za to je prilično očigledan. Za nadom lako može da sledi razočaranje, a za velikom nadom možda čak duboko razočaranje. Tako svaki psihoterapeut poznaje mnogo ljudi koji su odustali, predali se, ništa ne očekuju i ne usuđuju se da sebi dozvole nadu da bi moglo biti bolje. Međutim, bez toga teško da može biti impulsa za borbu, pa je ovde nada nekako neobično slična hrabrosti. Posebno deluje kao da mlade generacije više nisu spremne ni na kakav rizik da dođe do povrede ili razočaranja, a bez toga ne može biti ni nade ni odnosa, u profesionalnom, a još više u ličnom domenu.

POSLE KIŠE

Za psihološku praksu zato su važna pitanja o tome kako je nadu moguće usaditi u decu i kako pomoći odraslima da je povrate. Razlog je što psihoterapeuti sreću neuporedivo više onih potonulih u očajanje, gotovo potpunu bezvoljnost, koju nije uvek moguće otkloniti, tako da neki od njih nakon duge borbe čak izvrše samoubistvo.

Jedan deo ovog problema objašnjavaju, sada već stara, istraživanja na različitim vrstama sisara. Ispostavilo se, naime, da kada životinje osete averzivne draži (blago peckanje strujom, na primer), one lako nalaze izlaz, prelaze na drugi kraj rešetke ili otkrivaju koju polugu treba pritisnuti da bi to prestalo. Problem nastaje kada odnos između averzivnih draži i napora da one bude izbegnute postane besmislen – nekad pomaže, nekad ne pomaže. Taj doživljaj odsustva kontrole i uzaludnosti truda, koji je nazvan naučena bespomoćnost, može i životinjama i ljudima da donese osećanje beznadežnosti, pa i da vodi depresivnosti.

Nije ovo rešenje cele zagonetke. Ipak, može da bude vrlo korisno kada mislite o različitim aspektima problema. Deci bi, očigledno, trebalo pružiti doživljaj predvidljivosti, ohrabrivati ih da pokazuju inicijativu i pokazivati kakvim ishodima ona vodi. Ne valja i da sva ponašanja budu nagrađivana ili tolerisana, pošto onda deca ne usvajaju jasnu sliku o tome da činjenje ima posledice, već veruju “da sve pada s neba”. Mali izazovi, koje dete može da savlada, donose osećanje da će i budući problemi, uz borbenost i trud, takođe biti uspešno rešeni.

Odraslima se, nažalost, nekad ruše čitavi svetovi i deluje im da “nikad bolje, nikad biti neće”, odnosno da su neka traumatska iskustva prejaka da bismo ih mogli kontrolisati, da su neki gubici nepovratni, da su, recimo, anksioznost ili panika jači od nas. Barem do izvesne mere, princip bi mogao biti sličan – uspostavljanje predvidljivosti u okruženju, ali i napredak u razumevanju sopstvenog uma i toga zašto nas vodi tim reakcijama koje opažamo kao bolne i nepopravljive. I koliko god bi nekad moglo biti teško da se u to poveruje, nada gotovo svaki put bude ponovo otkrivena, posle duže ili kraće borbe.

VOSTANI, SERBIJE

Posebno je pitanje da li čitava društva smeju da se nadaju i kako bi taj proces uopšte mogao da teče, odnosno, postoji li društvena beznadežnost i depresija. Deluje da bi ta “društvena nada” morala da bude prisutna, ali bi takođe bilo dobro da ne bude prenaglašena. Bez nje, zajednice bi tavorile, ne bi bilo velikog truda, posebno ne inovacija ili kulturnog i tehnološkog napretka. Ovo se ne odnosi na istraživanja o tome u kojoj zemlji se ljudi osećaju najsrećnije, već na doživljaj da će naš trud voditi boljem životu u neposrednoj budućnosti (s kojim su ljudi, zamišljam, odlazili na radne akcije po završetku rata), da nema okupatora, diktatora, besmislenih zakona ili tako duboko ukorenjene korupcije, koji će obesmisliti svaku inicijativu, bila ona pojedinačna i grupna.

Zatim, da li političari smeju da ulivaju nadu? Mnogo smo ovde puta videli da je to izvor ne samo opasnih razočaranja, već i manipulacija. S jedne strane stoji, na primer, doživljaj liberalne Amerike da je Obama isuviše slab nakon neograničenog oduševljenja njegovom predizbornom platformom i knjigom The Audacity of Hope. Najdrastičniji primer za drugo jeste dogma kod nas nazvana socrealizam – sovjetsko nametanje svim umetnicima obaveze da šire optimizam i sliku o tome da se nikad nije živelo bolje, dok su gulazi bili puni. A ima i savremenih primera o tome kako neko probudi kolektivne nade u iskrenu borbu protiv korupcije da bi potom postao centar sve korupcije u zemlji.

Same reči “Vostani, Serbije” možda se, makar delom, odnose baš na ovu temu – otkrij nadu u sebi, da bi ponovo mogla da se boriš. Logična poruka nakon vekova ropstva. Ali to bi, nažalost, i dalje trebalo govoriti. U Srbiji postoji vrlo jako uverenje da je sve uzaludno, da, šta god probali, ne može biti bolje. Meni je, ipak, dok sam zavideo svima koji su 23. maja bili prisutni na Slaviji, delovalo da ova istrajnost spontanih protesta mora biti zasnovana na nekoj nepobedivoj nadi – u ljudima dovoljno mladim da ih razočaranja nisu slomila i čiji je entuzijazam izliva svuda unaokolo. I još, samo da se ne previdi da nada nijednog trenutka ne sme da vodi pasivnosti, da je ona tek neophodan uvod, ohrabrenje za neodustajnu borbu koja će trajati dugo. Ali koja ne bi nikad ni počela da nije bilo nade.

Autor je psiholog