Sumrak televizije

Predizborna kampanja 2026. ostaće upamćena u istoriji parlamentarizma bez obzira na izborne rezultate. Posle niza manje-više režiranih pokušaja, na sceni se javila potpuno nova politička snaga koju predstavlja Studentska lista.

Osim referendumske atmosfere u javnosti, čini mi se da su ovo prvi izbori u Srbiji na kojima će ključnu ulogu imati društvene mreže, kao primarni medij za komunikaciju sa biračima.

Televizija je 2026. zapravo samo dodatno pojačalo u rukama vlasti, jer obe strane digitalne medije koriste za produkciju sadržaja.

Aleksandar Vučić je tokom svoje vladavine stekao gotovo apsolutnu prevlast i kontrolu nad tradicionalnim medijima, posebno nad televizijama. Osim tri kablovska kanala, Vučić potpuno upravlja ogromnom medijskom mašinerijom koja obuhvata javni medijski servis, sve komercijalne televizije sa nacionalnom frekvencijom i nekoliko desetina kablovskih kanala.

Tu je i kompletna dnevna štampa, sa izuzetkom dve novine. Neverovatno je da je tokom kampanje do maksimuma korišćena televizija, pa su aktivnosti Aleksandra Vučića unisono prenošene na svim kanalima. Pred početak kampanje, Vučić se istog dana pojavio gotovo deset puta, bilo kao davalac izjave, predsednik na zadatku ili građanin u šetnji. Uveče je istoga dana promovisan i njegov jednokratni podkast. Vučićev apetit za medijskim prostorom na televizijama zapravo je dostigao maksimum koji sistem može da izdrži. Sledeći korak bi jedino mogao biti direktan prenos ili rijaliti u kojem bi ga kamere uživo pratile od jutra do sutra.

Dodate li tome ostatak programa u kojem različiti botovi, maskirani u analitičare, saborce, tumače Vučićevih misli ili ulizice, satima hvale njegovu mudrost i mažu blatom one koji se usude da ga kritikuju. Ne pomaže ni otvaranje i kupovina novih kanala jer se na njima emituje isti program, po pravilu TV “Informer”. Zato je neko shvatio da se kontent zvani Aleksandar Vučić zapravo može neograničeno produkovati na društvenim mrežama. Tako smo dobili gomile klipova u kojima se Vučić obraća biračima, seče kulen i slaninu, pije sa domaćinima, izjašnjava se o Hagu, odgovara Marti Kos, plaši nas ustašama, šiptarima, komanduje robotima na vojnoj vežbi, kuva, opet nazdravlja, montira dronove na nepoznatoj lokaciji, opet nešto jede i tako unedogled.

Na podkastu nastavlja priču o svom sportskom znanju, a od skoro na Tiktoku peca, vozi se sam kolima, kako kaže, peva uz radio “Lola”, mezi kobaje i daje nam svoj život na izvolte 24 sata dnevno. Sad više za njim ne mora da ide svita novinara, ne mora da sluša kuknjavu birača nezadovoljnih lokalnim SNS kabadahijama, već može na mrežama da glumi Haruna Al Rašida koji maskiran obilazi svoj sultanat. Onda sledi najbolji deo – sve televizije koje ima prenose te njegove klipove, koji postaju paramedijski sadržaj. Redosled je zapravo okrenut, jer je ranije televizija proizvodila kontent, koji su društvene mreže zatim seckale i plasirale korisnicima.

Vučićevo biračko telo nije prvenstveno na mrežama, već gleda televiziju, pa su onda svi gledaoci TV programa prinuđeni da gledaju Vučićeve klipove.

Društvene mreže Vučiću i njegovim botovima pružaju i apsolutnu slobodu da pređu i one poslednje granice pristojnosti, profesionalizma i dobrog ukusa, jer ne biraju reči pa se udara ispod pojasa. Primer ovog principa je nedavna besramna montaža, u kojoj je prilog iz emisije Miloša Milića izvađen, montiran i dat mu je potpuno suprotan smisao.

On je sagovornika pitao da li svojim izjavama možda vređa Vučićeve birače, a Ana Brnabić je premontirala izjavu tako da je ispalo da novinar Milić, inače vrhunski profesionalac, vređa birače. Loša režija i još gora montaža Ane Brnabić su provaljene, ona je bez trunke stida priznala prevaru i na istoj konferenciji optužila političke protivnike da prete Vučiću silovanjem! Istina, ni oni koji ne vole Vučića nisu imuni na glupe postove na društvenim mrežama, ali to nije poruka Studentske liste niti bilo kog njenog kandidata. Ukratko, kada produkujete laži na društvenim mrežama, tu vam čak ni REM ne može ništa.

Vlast pod svojom kontrolom ima još jedan mehanizam, a to su hiljade botova, koji postaju digitalni pandan sirotinji koju vlast autobusima razvozi po mitinzima – famoznim sendvičarima. Digitalna reprezentacija Vučića na društvenim medijima strogo je kontrolisana, a time nužno potpuno neprirodna i fabrikovana, baš kao i AI voditelji na Happy televiziji. Društvene mreže ne trpe dublje analize, one se svode na slike, parole i uvrede, nalik na naslovnice tabloida. Plitka poezija.

Na drugoj strani, Studentska lista je sa svojim simpatizerima od samog početka komunicirala isključivo putem društvenih mreža. Za njih je to generacijski, ali i logistički, ostao glavni kanal komunikacije. Prva pojavljivanja aktivista i kandidata za poslanike desila su se tek kada je RIK proglasio Studentsku listu – Studenti pobeđuju, a koju u punom nazivu komercijalne televizije ni sada ne mogu da prevale preko jezika. Zovu ih u najboljem slučaju “blokaderska lista”, što je opet svojevrsno kršenje medijskih zakona. RTS je u Dnevniku Studentima posvetio vreme koje se meri sekundama, jer valjda još nije vreme za ih neko pozove u studio.

Ukoliko studenti pobede na izborima, biće to još jedan istorijski trenutak u kojem ogroman propagandni mehanizam u čijem središtu je televizija gubi bitku od nekoliko naloga na društvenim mrežama, uz ogromnu podršku građana i aktivista koji razmenjuju poruke – najčešće humoristične i satirične prirode. Naime, smeh je noćna mora svakog jednoumlja.