Njujorški ugostitelji našli su se pred novi izazovom, piše njihov najpoznatiji gradski list. U lokale im dolaze neobični likovi koji naručuju hranu i dok jedu, nešto mrmljaju i tu i tamo se osvrnu da sagledaju ambijent. Svi nose cvikere. Par dana kasnije u objekat navali narod u ogromnim brojevima, prave selfije sa gazdom i osobljem i saopštavaju im da su postali “viralni”.
Naravno, reč je o food–vlogerima, ali nove generacije. Ono što su njihovi prethodnici pre kovida snimali telefonima i kačili po mrežama ovi beleže uz pomoć Gugl naočara. Jedino što ih odaje je led lampica koja se upali kada je kamera aktivna, što je znak da se snima. Pod uslovom da užurbani kelner na to uopšte obraća pažnju.
Mišljenja o ovoj praksi su podeljena. Nekima je to simpatično i korisno jer dovodi nove mušterije, kakva god da je kritika, dovoljno je da su primećeni. Drugi su veoma nezadovoljni i kažu da ne žele da ih iko snima bez njihovog pristanka. Ni ta vrsta reklame im ne odgovara jer im navlači masu koja suštinski nije zainteresovana za njihovu hranu ili koktele već bi da se ogrebu o malo pregleda kada okače dokaz da su bili na mestu koje je ove nedelje trendi. A takvi znaju da rasteraju redovne mušterije, one od kojih takvi restorani žive.
Još gore je kada vloger uvuče nesvesnog ugostitelja u neki razgovor o politici i onda to objavi, neretko praveći nekome pakao od života. Problem je u tome što stvari sve brže izmiču kontroli. U SAD građanin sme da snima na javnim mestima, uključujuči državne šaltere, to se smatra pravom proisteklim iz Prvog amandmana američkog Ustava. S druge strane, privatnost ličnog poseda je neprikosnovena. Restorani su negde na pola puta – jesu javna mesta, ali na privatnom posedu. U najmanju ruku, snimanje bi moralo da se obznani, mnogo glasnije od upaljene lampice na naočarima.
Argument za ovakvu vrstu snimanja je autentičnost. Vloger nam prikazuje doživljaj iz prvog lica, svi u restoranu su spontani jer nemaju osećaj da su snimani i mogli bismo da mu poverujemo da je usluga bila dobra ili ne. Za razliku od snimanja telefonom, ovo je manje teatralno i manje agresivno. Kritika je demokratizovana jer je svaki posetilac potencijalni influenser; u zavisnosti od kvaliteta njegove kritike, dobre ili loše, algoritam može da ga pogura u neslućene visine.
Argumenti protiv je da ugostitelji imaju osećaj kako su pod stalnim pritiskom javnosti i da im se svaka izgovorena reč i gest mere i procenjuju. To posao čini stresnijim, samim tim otežava pružanje dobre usluge. Jedan loš trenutak može da im obezvredi godine vrednog rada, a sa toliko skrivenih kamera i namera ogromne su šanse da će takvi momenti biti zabeleženi. Zauvek.
Konačno, tu su i ocene posetilaca, samo sada pojačane pratećim videom, tako da deluju autentičnije. A kada sve mora da dobije zvezdice, lajkove i komentar, gubi se sposobnost da se nešto jednostavno doživi. Ručak postaje sadržaj. Restoran postaje scenografija. Gosti postaju publika jedni drugima. Život postaje rijaliti, odnosno estradizovana verzija samog sebe.
Njujorške kafedžije ozbiljno razmišljaju da se izbore za lokale bez prisustva kamera, baš kao što su se izborili za izbacivanje cigareta. Neće to ići lako jer je konsenzus oko kamera bliži tome da imamo pravo na informaciju. Bilo da se radi o snimku posluživanja ili našoj proceni usluge koju dajemo lajkom i anlajkom. Jedino im preostaje da i sami stave naočare i krenu da snimaju vlogere, ocenjuju im napojnice i mljackanje.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Od svega je verovatno najpogubnije totalno odbacivanje vladavine prava. Bez vladavine prava, ultimativne obaveznosti i neupitne neprikosnovenosti zakona, ne može se govoriti o demokratskom društvu slobodnih i samosvesnih pojedinaca. Presudnu ulogu i nezaobilaznu vladavinu pravila putem kojih se regulišu društveni procesi i odgovarajući razvoj, veoma dobro su shvatili još mudri stari Rimljani. Veličanstvena je rimska poslovica koja kaže: “Svi smo robovi zakona da bismo mogli biti slobodni”
Pošto su svi roditelji opsednuti time da bi deca morala da jedu brokoli, a ona, prirodno, mrze njegov ukus, roditelji znaju da je neophodno da glume kako je on magično ukusan i deca će ga samo zbog toga prihvatiti, pa možda i zavoleti. Pa sad probajte da zamislite koliko takvih ”brokolija” svako od nas nosi u sebi i koliko oni ometaju prepoznavanje toga šta mi sami nalazimo za ukusno. I isto primenite na škole, ideologije, crkve, vršnjačke grupe i sve one milione ljudi čiji je posao da vas ubede u to kako ste celog života iz dubine duše sanjali baš o tome da kupite njihovu kremu za lice
Zašto su pojedinci Vučiću u brk skresali svoje ogorčenje zbog izneverenih obećanja, laži i obmana njegovog režima? I to još u unutrašnjosti gde vlada gola represija
Vučićev Igrokaz na Grzi, kada je zloupotrebio nesreću jedne građanke i njene porodice, bio je, naravno, jeftin medijski trik, ali to ne umenjuje njegovu skandaloznost. Naprotiv. Bila je to demonstracija moći čoveka lišenog emocija i civilizacijskih ograda koji pred kamerama gazi zakon
Ako se studentski pokret bude više bavio „bezbednosnim procenama“ nego pravom predizbornom kampanjom, izgubiće ono što ga je krasilo na početku i što je uzdrmalo naprednjačku Srbiju – osećanje nade koja postoji i koja je stvarna
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
