Njujorški ugostitelji našli su se pred novi izazovom, piše njihov najpoznatiji gradski list. U lokale im dolaze neobični likovi koji naručuju hranu i dok jedu, nešto mrmljaju i tu i tamo se osvrnu da sagledaju ambijent. Svi nose cvikere. Par dana kasnije u objekat navali narod u ogromnim brojevima, prave selfije sa gazdom i osobljem i saopštavaju im da su postali “viralni”.
Naravno, reč je o food–vlogerima, ali nove generacije. Ono što su njihovi prethodnici pre kovida snimali telefonima i kačili po mrežama ovi beleže uz pomoć Gugl naočara. Jedino što ih odaje je led lampica koja se upali kada je kamera aktivna, što je znak da se snima. Pod uslovom da užurbani kelner na to uopšte obraća pažnju.
Mišljenja o ovoj praksi su podeljena. Nekima je to simpatično i korisno jer dovodi nove mušterije, kakva god da je kritika, dovoljno je da su primećeni. Drugi su veoma nezadovoljni i kažu da ne žele da ih iko snima bez njihovog pristanka. Ni ta vrsta reklame im ne odgovara jer im navlači masu koja suštinski nije zainteresovana za njihovu hranu ili koktele već bi da se ogrebu o malo pregleda kada okače dokaz da su bili na mestu koje je ove nedelje trendi. A takvi znaju da rasteraju redovne mušterije, one od kojih takvi restorani žive.
Još gore je kada vloger uvuče nesvesnog ugostitelja u neki razgovor o politici i onda to objavi, neretko praveći nekome pakao od života. Problem je u tome što stvari sve brže izmiču kontroli. U SAD građanin sme da snima na javnim mestima, uključujuči državne šaltere, to se smatra pravom proisteklim iz Prvog amandmana američkog Ustava. S druge strane, privatnost ličnog poseda je neprikosnovena. Restorani su negde na pola puta – jesu javna mesta, ali na privatnom posedu. U najmanju ruku, snimanje bi moralo da se obznani, mnogo glasnije od upaljene lampice na naočarima.
Argument za ovakvu vrstu snimanja je autentičnost. Vloger nam prikazuje doživljaj iz prvog lica, svi u restoranu su spontani jer nemaju osećaj da su snimani i mogli bismo da mu poverujemo da je usluga bila dobra ili ne. Za razliku od snimanja telefonom, ovo je manje teatralno i manje agresivno. Kritika je demokratizovana jer je svaki posetilac potencijalni influenser; u zavisnosti od kvaliteta njegove kritike, dobre ili loše, algoritam može da ga pogura u neslućene visine.
Argumenti protiv je da ugostitelji imaju osećaj kako su pod stalnim pritiskom javnosti i da im se svaka izgovorena reč i gest mere i procenjuju. To posao čini stresnijim, samim tim otežava pružanje dobre usluge. Jedan loš trenutak može da im obezvredi godine vrednog rada, a sa toliko skrivenih kamera i namera ogromne su šanse da će takvi momenti biti zabeleženi. Zauvek.
Konačno, tu su i ocene posetilaca, samo sada pojačane pratećim videom, tako da deluju autentičnije. A kada sve mora da dobije zvezdice, lajkove i komentar, gubi se sposobnost da se nešto jednostavno doživi. Ručak postaje sadržaj. Restoran postaje scenografija. Gosti postaju publika jedni drugima. Život postaje rijaliti, odnosno estradizovana verzija samog sebe.
Njujorške kafedžije ozbiljno razmišljaju da se izbore za lokale bez prisustva kamera, baš kao što su se izborili za izbacivanje cigareta. Neće to ići lako jer je konsenzus oko kamera bliži tome da imamo pravo na informaciju. Bilo da se radi o snimku posluživanja ili našoj proceni usluge koju dajemo lajkom i anlajkom. Jedino im preostaje da i sami stave naočare i krenu da snimaju vlogere, ocenjuju im napojnice i mljackanje.
Studentski pokret smatra da je režim Vučić–Dačić–Brnabić Prištini predao policiju, pravosuđe, lična dokumenta, civilnu zaštitu, tablice, pozivni broj, Gazivode, poštu, platni promet, katastar, elektroenergetiku, telekomunikacije, javna preduzeća i železnice
Zašto bi za Vučića suđenje Novosadskoj dvanaestorki bilo ravno otvaranju vrata ormara punih kostura u njegovom podrumu? Zbog čega izigrava Đuru koji je građanima oprostio što ih tukao? I šta će izuzev velike strepnje i nemira među naprednjacima pokazati pomilovanja pojedinaca iz režimskih redova
Aleksandar Šapić je razbio nos Tatjani Mićić, odbornici pokreta “Kreni-promeni”. Na konferenciji za štampu nije se izvinio žrtvi, već partijskim kolegama iz SNS-a i Vučiću
Ovde će biti razmotrena dva programska cilja Studentske liste: nezavisnost tužilaca koji treba da sprovedu krivični progon za teška koruptivna krivična dela koja stoje u uzročnoj vezi pre svega sa tragedijom zbog survavanja nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu, ali i druga koruptivna dela, te lustracija javnih funkcionera
Predstojeći parlamentarni izbori uopšte ne deluju kao izbor, već neobična situacija u kojoj će glasanjem moći da budu smenjeni zavojevači i uništitelji začetaka demokratskog razvoja Srbije. Zbog toga bi na njih trebalo gledati kao na “nulte izbore”, gde će pobeda u potpuno neregularnim uslovima omogućiti da ponovo počnemo da zidamo temelje političkog društva i branimo ga od novog kolapsa. Ovo sad je Neretva i Sutjeska, Termopili i Kajmačkalan
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
U predizbornoj kampanji Šapić je fizički napao Tatjanu Mićić, aktivisti SNS-a su prebili vladinog službenika na radnom zadatku, a Vučić nikako da obelodani koga je sve pomilovao iz vlastitih redova. Šta im je?
Aleksandar Vučić je ostavku podneo iz marketinških razloga i skidanja formalne odgovornosti sa sebe za sve ono nemilo što bi moglo da se dogodi do 25. oktobra. Sada može da pohrli u kampanju sa etiketom da je „običan čovek“
Intervju: Jovo Bakić, sociolog, profesor Univerziteta u Beogradu
Pobedićemo, narod pravi kampanju za sve nas Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
