Ustavni patriotizam

...

Kratko – i zato ne sasvim potpuno i precizno – ustavni patriotizam znači da se odanost ljudi prema zemlji u kojoj žive ne zasniva samo, čak ni na prvom mestu, na zajedničkom etničkom poreklu, na tlu na kojem su se ustalili, jeziku, veroispovesti, tradiciji i istorijski usvojenim simbolima, već na ustavnim vrednostima, pre svega na onima koje priznaju i štite ljudsko dostojanstvo, ravnopravnost, pravnu sigurnost i ostala ljudska prava. Dakle, ova se vrsta patrotizma zasniva na funkcionalnim državnim institucijama i izvesnosti pravnog poretka. U studentskom programu, od prvobitnih parola – sloboda i pravda – razvijeni su zahtevi za lustracijom, nezavisnim, a ne tek samostalnim tužilaštvom, podelom vlasti kao jednim od temelja demokratije i vladavinom prava kao metodom sankcionisanja i eliminisanja korupcije (“korupcija ubija”). Razumljivo, zahtevi su usmereni prema najvišim državnim funkcionerima – od predsednika države, preko premijera do ministara i visokih državnih službenika. Kad je postalo izvesno da već dve godine ne samo da nema ispunjenja zahteva, već da se opstrukcije umnožavaju geometrijskom progresijom, ispostavljen je zahtev za vanrednim izborima. Pred građanima Srbije oni stoje za manje od mesec dana.

NEZAVISNOST TUŽILAŠTVA

Bitan programski cilj studentskog pokreta jeste nezavisno tužilaštvo i uspostavljanje tužilačke policije kojom bi rukovodilo tužilaštvo, a ne ministar unutrašnjih poslova, radi efikasnog progona visoko koruptivnih krivičnih dela. To su dela koja se pripisuju visokim državnim funkcionerima. Neke opozicione političke stranke traže i osnivanje posebnih tužilaštava nadležnih isključivo za krivični progon najviših državnih funkcionera. Uporednopravno posmatrano, takvih i sličnih primera ima. Uzimam u poređenje tri evropske države s različitim pristupima.

U Francuskoj postoje različiti režimi za predsednika Republike na jednoj, te za premijera i članove vlade na drugoj strani. Predsednik Republike uživa snažan imunitet za vreme trajanja mandata. Ne može biti gonjen, suđen, niti osuđen za radnje preduzete u toku trajanja mandata, ne može biti pozivan kao svedok u sudskom ili drugom postupku, ne može biti tužen u građanskoj parnici. Za vreme trajanja mandata može snositi samo ustavnopravnu odgovornost zbog kršenja ustava i radnji nespojivih sa dužnošću predsednika republike. O ustavnopravnoj odgovornosti, to jest o razrešenju odlučuje Visoki sud, odnosno parlament koji zaseda kao sud. Za odluku o razrešenju potrebna je dvotrećinska većina. No, kad se okonča mandat predsednika Republike, njegov položaj postaje teži. Rokovi zastarelosti ne teku za vreme trajanja mandata, ali rok za pokretanje svih sudskih postupka je kratak i iznosi mesec dana od dana okončanja mandata. Krivični postupci koji su vođeni protiv predsednika Pete Republike okončani su pravnosnažnim osuđujućim presudama u dva slučaja zbog krivičnih dela učinjenih za vreme trajanja mandata: Žak Širak je 2011. osuđen na dve godine zatvora uslovno zbog zloupotrebe javnih sredstva i pronevere, a Nikola Sarkozi je osuđen dva puta u odvojenim postupcima zbog nezakonitosti finansiranja predsedničke kampanje, na tri i na pet godina zatvora. Valeri Žiskar Desten bio je osumnjičen u aferi primanja dijamanata na poklon, ali nije osuđen, dok je Fransoa Miteran takođe bio pod istragom zbog raznih krivičnih dela, uključujući prisluškivanje, ali postupak nikad nije okončan pošto je umro pre suđenja. Dvojica promenutih predsednika bila su osuđena pred redovnim nadležnim sudovima, a istragu su vodile nadležne istražne sudije (u Francuskoj se vodi sudska, a ne tužilačka istraga). Kada je reč o predsedniku i članovima vlade, oni ne uživaju krivičnopravnu zaštitu za vreme mandata i mogu biti optuženi, može im se suditi i mogu biti osuđeni dok mandat traje – za teška dela u vršenju dužnosti. Za postupak protiv njih nadležan je poseban Sud pravde Republike (Cour de justice de la République), koji ima 15 članova: 12 članova parlamenta i tri sudije Kasacionog suda, od kojih jedan predsedava.

U Austriji odgovornost najviših državnih funkcionera – od predsednika Republike, preko svih članova vlade uključiv kancelara – do članova saveznog parlamenta i funkcionera pokrajina, ispituje i odluku donosi Ustavni sud, ali samo onda kada je istovremeno pokrenut postupak za njihovo razrešenje. Ako nije tako, krivična odgovornost funkcionera ispituje se i utvrđuje u postupku pred redovnim sudovima. Tako je, na primer, protiv nekadašnjeg kancelara Sebastijana Kurca vođen krivični postupak, bez zahteva za razrešenje od dužnosti, a zbog davanja lažnog iskaza pred jednim parlamentarnim odborom. Iskaz je dao u vreme trajanja mandata, 2020. godine. Prvostepeni redovni sud – pokrajinski sud u Beču doneo je osuđujuću presudu 2023. godine, ali ga je drugostepeni sud oslobodio optužbe jednim neubedljivim obrazloženjem.

Predsednik Republike Hrvatske uživa imunitet od krivičnog progona: ne može biti pritvoren niti se protiv njega može pokrenuti krivični postupak bez odobrenja Ustavnog suda. Rešenje je slično onom u Ustavu Srbije, izuzev što o otklanjanju imuniteta ovde odlučuje Narodna skupština. Premijer i članovi vlade ne uživaju imunitet, izuzev ako su istovremeno i poslanici, što je u Srbiji zabranjeno – po Ustavu. Član vlade ne može biti istovremeno poslanik. Ali, ta “nepravda” im je ispravljena samim Ustavom Srbije: uživaju isti imunitet kao narodni poslanici. Pred nama su u ovim predizbornim danima tri predloga koja se tiču pravosuđa.

PREDLOZI

Predlog Studentske liste je osnivanje tužilačke policije i ono bi bilo povereno tužilaštvu, a ne Ministarstvu unutrašnih poslova, niti ministrima uopšte. Predlog je razuman i ostvariv. Od 2011. godine uvedena je tužilačka istraga u Srbiji, umesto ranije sudske istrage. Važan saradnik i instrument tužilačke istrage je policija. Uz sve zloupotrebe koje su vrhunac dostigle u vreme autokratskog režima Aleksandra Vučića, sama ideja da policijom u krivičnim istragama operativno rukovode policijiski službenici, sve i da zloupotreba nema, u neskladu je sa ustavnim principom podele vlasti. Od istrage bitno zavisi ishod postupka, a istraga je samo de iure, a ne de facto, pod kontrolom tužioca, kao poslenika pravosuđa. Operativne poslove vode i usmeravaju službenici izvršne vlasti. Za konsolidovane demokratije ovakvo rešenje je održivo – za nekonsolidovane, koje su prerasle u autokratiju, pokazalo se kao pogubno. Čak i kad ne bi bilo slučaja Veselina Milića, prvog policajca Beograda, danas optuženog za krivično delo neprijavljivanja krivičnog dela i učinioca. Posle promene vlasti na predstojećim izborima, potrebna je hitna izmenama Zakona o policiji, Zakona o javnom tužilaštvu i Zakona o Visokom tužilačkom savetu, čime bi se formirao pravni osnov za posebnu tužilačku policiju kojom upravlja tužilaštvo. Ovakva promena ne traži promenu Ustava niti bi imala retroaktivno dejstvo.

Nezavisnost tužilaca, iako ne eksplicitno, proističe iz studentskih zahteva, a jedna opoziciona politička stranka predlaže nezavisnost tužilaca i osnivanje posebnog tužilaštva za krivične postupke protiv visokih državnih funkcionera. Za razliku od sudija, tužioci, na osnovu našeg Ustava, ne uživaju svojstvo nezavisnosti, već samo svojstvo samostalnosti. Trebalo bi – po Ustavu i zakonima – da budu zavisni od hijerarhijski viših tužilaca, a u krajnjem ishodu – od Vrhovnog državnog tužioca. U okviru jednog tužilaštva trebalo bi da budu zavisni od glavnog tužioca. A danas su neki od njih, nije ih malo, zavisni od visokih, najviših predstavnika izvršne vlasti. Bar jedan od tih ne reaguje na zakon, već na samo na his master’s voice. Ako se organizaciona pitanja i problemi ujednačavanja prakse ostave po strani – svaki tužilac bi morao biti ne tek samostalan, već nezavisan u istrazi – počev od odluke o hapšenju (i zadržavanju do 48 sati, posle čega mora da odluči sud i samo sud), preko odluke o pokretanju istrage, o pribavljanju dokaza, naređenjima policiji, do podizanja optužnog akta, dogod to čini samo na osnovu zakona. A ovo bi, tako sad izgleda, tražilo promenu Ustava. I ta bi promena bila poželjna.

POSEBNO TUŽILAŠTVO

Posebno tužilaštvo za visoke državne funkcionere odmah postavlja pitanje i posebnog suda. Taj predlog ima smisla, pogotovo u stanju stvari sadašnjeg pravosuđa. Ustavne smetnje za uspostavljanje novog posebnog tužilaštva i novog suda nema, jer Ustav ne nabraja sudove, niti, za razliku od ranijeg, određuje osnovnu podelu sudova na opšte i posebne. Međutim, pitanje je da li je potrebno odmah osnivati novo tužilaštvo i novi sud kad današnji moćnici postanu bivši. Moguće je u okviru Tužilaštva za organizovani kriminal formirati posebno odeljenje sa nadležnošću za visoke funkcionere, koje bi, ex lege činili tužioci istog ili/i višeg ranga izabrani kockom koja se javno prikazuje u neposrednom prenosu. Prvostepena sudska veća i sudija za prethodni postupak bili bi određivani na isti način i kad su u pitanju sudije i sudije porotnici. Imena službenika policije morala bi biti poznata tužiocu, sudiji za prethodni postupak i Visokom tužilačkom savetu koji bi pratio njihov rad i imao dužnost da javno zatraži smenu onih koji ne postupaju po naređenjima tužioca. U ovako podeljenom društvu treba sprečiti naknadnu podelu koja bi bila izazvana prebacivanjima o “prekim” sudovima. A kad se makar i slabašna demokratija uspostavi, ima mesta promišljanju konzistentnog modela posebnih pravosudnih organa za krivičnu odgovornost najviših državnih funkcionera. I ne samo za krivičnu, već i za odgovornost za naknadu štete. Jer za štetu koju funkcioner učini u svom delovanju (ili nečinjenju) odgovara država.

LUSTRACIJA

Najzad, pitanje krivične odgovornosti visokih državnih funkcionera tesno je povezano sa lustracijom, koja je eksplicitan zahtev studentske liste. Ako se prihvati stav da se lustracija ne sprovedi prema onim funkcionerima prema kojima ima uslova za vođenje krivičnog postupka, jedno od bitnih pitanja jeste – kako postupiti ako je nastupila zastarelost krivičnog postupka? Da li je tada lustracija u skladu sa vladavinom prava ili ne? Jeste, Ustav propisuje da, ako je imunitet uspostavljen, tad ne teku rokovi, pa tako ni rok zastarelosti. Ali ova vlast je duga, duža od nekih rokova za apsolutnu zastarelost. Zato valja pažljivo proučiti presudu Evropskog suda za ljudska prava “Mocanu protiv Rumunije”, donesenu zbog preduge i neefikasne istrage i prekomernog trajanja postupka o smrti čoveka ubijenog 1989. godine u masovnim demonstracijama u Rumuniji. Rumunija je osuđena zbog povrede nekoliko ljudskih prava zaštićenih Evropskom konvencijom. Presuda je doneta 2014. godine. Protek vremena nije uticao na stav suda da je povreda prava predugo trajala. Ima još mnogo dilema vezanih za lustraciju, počev od same sadržine, nadležnog organa, širine zahvata, mera, situacijama u kojima je izvesno da je učinjeno krivično delo, a da su dokazi uništeni ili kompromitovani. Prikaz “rumunskog slučaja” je tek vrh – ledenog brega ili, možda, vulkana.

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!