Tiho, tiše, ko padanje kiše

...

Laži i tajne neraskidivo su povezani fenomeni, a moglo bi se reći i da su, sa psihološke tačke gledišta, podjednako opasni, često i pogubni. Dok iskrenost i otvorenost vode unutrašnjem miru – makar i po cenu društvenih sukoba – tajne i laži potiskuju i sputavaju našu spontanost i autentičnost. Nekad nam se dešava da slažemo pa se posle borimo da to sakrijemo od drugih.

Ne mora to da bude ništa veliko, kako filmovi umeju da prikazuju. Već pre neka svakodnevna stvar, poput prepisivanja na kontrolnom, preuzimanja tuđeg uspeha, prećutkivanja nečega što nas postiđuje… Jednako je česta i obrnuta situacija – imamo tajnu koja nas mnogo peče pa lažemo u nadi da je niko neće otkriti. Neki ljudi lažu čitavog života, oblikuju cele identitete u skladu s tajnama koje skrivaju, prekidaju kontakt sa svakim ko bi ih mogao razotkriti (setite se samo Rotovog romana Ljudska mrlja). Kao da laž i tajna multiplikuju jedno drugo i mnogo većom brzinom vuku u moralni ponor.

OD ČASTI DO TERETA

Tajna takođe predstavlja važno razvojno dostignuće. Deca predškolskog uzrasta, obično između četvrte i pete godine, počnu da shvataju da misli ili želje u njihovoj glavi nisu dostupni svima, da ona nisu providna, da mogu nešto da prećute i da to niko neće znati. Tada počne da se razvija i kapacitet za čuvanje tajni, kada granice ličnosti počnu da postaju sve stabilnije.

Deca vole tajne, zato što im one daju osećaj posebnosti i važnosti, a ima i odraslih koji uživaju u tajnovitosti. Tajne se dele samo s najboljim dugovima, nose doživljaj da zaslužujete poverenje i da vas je neko izdvojio iz grupe dece. Ako detetu tajne poverava odrasli, čast je još veća, pa neka deca zarad tog posebnog statusa odbace bezbrižnost i naivnost u preozbiljnim razgovorima sa svojim roditeljima, učiteljima, trenerima ili sveštenicima.

Odrasli obično obraćaju mnogo pažnje na to ko dobro čuva tajne i ima smisla poveriti mu se. Za nekoga je tajna preglomazna i sve vreme pokušava da je se otarasi. Drugome su granice previše porozne pa progovori i mimo svoje želje. Neko otkriva tuđe tajne iz želje da se pohvali, a ima i onih koji žrtvuju sve ne bi li sačuvali tajnu i opravdali poverenje.

Sekretar nije naprosto pisar, već osoba u koju imate dovoljno poverenja da biste joj dozvolili pristup svim svojim tajnama (i zato Hrvati prevode i jednostavno kažu – tajnik). Najbolji prijatelji se po pravilu izdvajaju po tome što pred njima imamo najmanje tajni, a nije nemoguće da bi se i kvalitet jednog braka dao proceniti po tome koliko u njemu ima tajni. Svaka porodica ima svoje tajne, nekad bezazlene, a nekad jezive. Roditelji često misle da će decu zaštiti skrivajući nešto od njih. Ako nekome nedostaju ilustracije za ovo, ne verujem da ima slikovitije – i potresnije! – nego što je film Tajne i laži Majka Lija.

Psihoterapija uistinu počinje kad steknete dovoljno poverenja da biste s neznancem koga viđate nekoliko puta nedeljno i plaćate mu podelili i ono što krijete od svih drugih, a vremenom i ono što krijete od samoga sebe. Ovo poverenje i postepeno sve veća otvorenost mnogo su važniji za uspeh terapije od najvećeg broja drugih detalja (dijagnoze, obrazovanja, veština…).

U privatnom životu neki ljudi nam ulivaju poverenje i mi smo spontano spremni da s njima nešto podelimo. To može da se desi i pri prvom susretu, pošto se ljudi ponekad lakše otvore neznancu, misleći da to ne nosi nikakve posledice. Važan je, verovatno, doživljaj da nas neko izuzetno pažljivo sluša i da naše reči dopiru do velike dubine u njemu, pa stičemo uverenje da on nikad ne bi dozvolio da odatle olako izađu.

PORUŠENI I SAGRAĐENI MOSTOVI

Uistinu, malo šta može dovesti do takvog gubitka poverenja kao kad saznamo da je neko odao tajnu koju smo mu poverili i da smo, simbolički rečeno, izgubili bezbedno mesto u njegovom umu, da je poverenje koje smo u njega imali trivijalizovano. “Odao” je gotovo pa “izdao”, a mnoge generacije su iz čitanki i partizanskih filmova naučile koliko je sramno odati čak i ako te muče. Na jednostavnijem nivou, nekad procenite da treba odati tajnu zato što bi zajednička briga mogla biti presudna za nečiju dobrobit (što je samo jedan od razloga za to što su adolescentna psihoterapija i psihijatrija vanredno kompleksni poslovi), a možda i morate s nekim da se konsultujete u vezi s njom što vam, u krajnjem slučaju, može doneti makar kratkotrajno rasterećenje jer mračnu tajnu više nećete nositi sami. povezuju ljude, nekada čak neraskidivo. Tajni zadatak, misija, osećanja za koja niko ne zna, manje-više šta god, ali da samo nas nekoliko zna za to, i odnosi odmah postaju potpuno drugačiji. Tako Stavrogin vidi način da se pripremi revolucija: “Neka četvorica proliju krv petoga – zauvek će biti vaši.” S druge strane, ako od nekoga nešto tajite, zauvek ste, makar malo, od te osobe razdvojeni. Krijete nešto i počnete da izbegavate sve teme koje bi mogle voditi bliže tajni, pa možda i izbegavate osobu za koju je to tajna ili makar sve razgovore s njom. Tajna nije samo odraz kapaciteta za razdvajanje, ona može biti i agens razdvajanja, dok otvorenost ljudi najčešće prihvataju s radošću i kao zalog bliskosti.

Mnoge tajne su povezane sa stidom i osećanjem krivice ili čak proističu iz njih. Oba pomenuta osećanja javljaju se rano u razvoju, pa mogu nositi veliku snagu (nekad kažemo “razvojno primitivni oblik”) i naše odbrane od njih mogu biti vrlo masivne. Tako neko može da se postidi što će drugi opaziti neka njegova osećanja, stavove ili ponašanja, čak i ako su oni potpuno prirodni i u najvećoj meri društveno prihvatljivi, pa da počne da ih ispoljava samo u tajnosti, samo kada to ispoljavanje ne preti da pokvari tuđu sliku. Jedna od inicijalnih ideja na kojima počiva psihoanaliza kaže da to svako od nas radi i samome sebi: kad je neka mentalna slika zabranjena (odnosno, izaziva previše anksioznosti), mehanizam potiskivanja je “gurne” u nesvesno, a za preostalu energiju (ljubav, požudu, bes, strah, pohlepu, itd.) veže se neka prihvatljiva slika i mi idemo kroz život mirni, ali oslepljeni za to ko smo.

SVA TAMA TAJNI

Stid uistinu može, mada srećom samo u retkim slučajevima, dovesti do toga da se neko odrekne svog identiteta ne bi li smanjio unutrašnji pritisak. S tim u vezi najluđe je to što su tajne praktično nemoguće. Apsolutna tajna je nedostižna stvar (kao i savršen zločin), nešto nas uvek oda. Često ne znamo kako, ali intuicija nam otkriva tuđe tajne. Isto se tako nekad iznenadimo kako drugi znaju ono što im nikad nismo rekli.

Frojd na nekom mestu piše: “Nijedan smrtnik ne može da sačuva tajnu. Ako ne budu govorile usne, govoriće prsti; tajna izbija iz svake njegove pore.” Mi intuitivno lako poverujemo da postoji neko ko nas razume bolje no što sami to možemo i ko će videti “kroz” sve naše tajne. Bojimo se toga onoliko koliko ga i priželjkujemo. Najuticajnija ideja te vrste jeste hrišćansko verovanje u otkrovenje, u to da će doći čas u kome će, pred licem Istine, sve tajno postati javno i svakome će biti suđeno ne samo za dela, već i za skrivene želje i misli – jer, da, deset zapovesti se delimično odnose i na ono što ne bismo smeli ni da poželimo – pa se hrišćanima redovno nudi da ispovede svoje tajne, a posebno kad umiru.

Tajna je takođe vanredno moćno sredstvo mistifikacije. Ako želite nešto da zakomplikujete, da izazovete strepnje, zavist ili potčinjenost, sasvim je dovoljno da zakažete “sastanak iza zatvorenih vrata” (i ja verujem da takva forma sastanka teško može da ima neku drugu svrhu osim te). Ivan Karamazov nas uči da se crkva zasniva na čudu, tajni i autoritetu, a očigledno je isto i sa svim drugim sličnim institucijama. Svi uvek nose smešne kapice i uniforme u različitim bojama, sakriju se iza oltara, u generalštab, u upravnikovu kancelariju, u rektorski kolegijum ili savet trening analitičara, i svi imaju neki svoj oblik svetih tajni. Potom najčešće izlaze pred svet sa odlukama koje nisu podložne diskusiji i najviše od svega mrze da im tražite da budu transparentni i odgovore na pitanje kako znaju to što tvrde da znaju.

Najstrašnije su, naravno, tajne u vezi sa zločinima. Neki ljudi jesu dovoljno moćni da mogu drugima da narede čuvanje tajne, što se odnosi i na individualni i na kolektivni nivo. Taj proces još je potencijalno opasniji od običnog skrivanja nečega o sebi. Gotovo svaka tajna može da buja u nama poput kakvog psihološkog tumora, počne da usisava okolno “tkivo” u sebe i raste sve više. Nametnuta tajna čini to na još maligniji način, pošto može da nam donese i uverenje da se zapravo ništa nije dogodilo, da smo sami sve izazvali ili da nismo imali snage da se suprotstavimo. U političkom domenu ovo se verovatno dešava svakodnevno, pošto propagandna mašinerija svake autoritarne vlasti ili moćne internacionalne kompanije može bezbrojnim izvorima “belog šuma” bez problema da zaguši svaki pokušaj razotkrivanja.

Tajne o kojima sluša psihoterapeut mogu delovati bezazleno i kao da je ponekad teško razumeti zašto ljudi sebe zbog njih muče. Ali upravo vam to pokazuje smisao i značaj ovog fenomena. Suština nije u tome koliko je sadržaj tajne važan ili koliko neko tajni ima, već u tome da tajne lako postanu teret. I zbog njih sve može da istruli, poput Danske u kojoj kralj krije da je ubio brata, te tajna mora da bude izvučena iz njega tako što mu se njegov zločin prikaže na pozorišnoj sceni, a usput bude ubijeno još osmoro ljudi, uključujući i samog uzurpatora. Tako da je važnije da se pitamo – kako da postanemo tako zreli, iskreni i hrabri da nam tajne više ne budu potrebne.

Autor je psiholog