Vatreni komplet na stejdžu

Fotografija objavljena na naslovnoj stranici časopisa „CKM“ na kojoj Ksenija Pajčin drži pištolj u ruci, danas izgleda morbidno, gotovo proročanski. Međutim, 2006. godine, u vreme kada se pojavila i bila lišena takvih tumačenja, ona nije delovala nimalo čudno – ne zbog same Ksenije, već zbog sveta kojem je pripadala. U tom svetu, naime, spoj lepote, luksuza i pištolja nije ništa neobično. Naprotiv. Sudeći po broju pripadnika tog sveta koji potvrđuju da pištolj imaju, ali i po broju onih za koje se samo pretpostavlja da ga imaju ili nose, pištolj je na estradi jedan od statusnih simbola.

foto: aleksandar anđić

Priče o povezanosti kriminala i estrade postale su uobičajen medijski sadržaj još u vreme policijske akcije „Sablja“. Kada je u kući Svetlane Ražnatović pronađen čitav arsenal oružja (21 pištolj, tri sanduka municije, prigušivači za heklere i škorpione, vojno-policijska oprema…), to nekako nije bilo neočekivano: bilo bi zapravo veće čudo da kod udovice Željka Ražnatovića nije pronađeno ništa sem šminke i garderobe. Međutim, kada je istovremeno pronađen pištolj i kod Ace Lukasa, pa sve to stavljeno „na gomilu“ sa biografijama verenika pevačice Dare Bubamare, ubijenog dečka Jelene Karleuše, muža Lele Adžemović ili bivšeg muža pevačice Goce Božinovske, postalo je jasno da su šuškanja o vezi kriminala i folkerskog univerzuma duboko ukorenjene. Vremenom, ta činjenica postala je opšte mesto i više ne čudi ni analitičare ni „obične“ posmatrače: u tom smislu, moglo bi se reći da je domaća estrada na neki način avangardna u odnosu na, recimo, svet „gangsterskog repa“ u kojem su ubistva, pištolji i kriminal i doživljeni i „opevani“.

foto: vesna anđić

Pištolj na estradi nikako nije nova pojava. Folk-veteran Dragoljub Era Ojdanić, recimo, priznaje da pištolj poseduje već 35 godina, ali da ga „na svu sreću“ još nije upotrebio. No, dok je Ojdanićevo priznanje samo potvrda činjenice da estrada i pištolji nekako „idu zajedno“, priča Novice Zdravkovića, koji je počinjao karijeru otprilike u isto vreme, mnogo ilustrativnije opisuje genezu tog fenomena. U jednoj od novinskih ispovesti, Zdravković se prisetio svog pevanja po kafanama, ali i gostiju koji su ga slušali: „Gotivili su me policajci, trudili se da bude što manje racija po restoranima gde pevam, da mi ne teraju goste. Uvek sam znao unapred kada će da banu. U jednu kafanu, a neću da joj pominjem ime, jer i sada radi, počeli su da dolaze novi mafijaši koji su preuzeli beogradsko podzemlje od stare garde. Oni su već nosili pištolje. Kada bi mi policajci dojavili da će biti racija, pokupio bih im oružje i sakrio ga u bas bubanj. Mom kolegi bubnjaru se dizala kosa na glavi kada bi se pojavila murija. Skidao je kravatu i vezivao desnu nogu za stolicu da mu se ne omakne da ne nagazi na pedalu bubnja. Jer, da nas je policija provalila, bilo bi čuda. Dobro je da su tu priču znali i žestoki momci koji su dolazili na splavove i zato mi se nikad ništa ružno nije dogodilo.“

foto: vesna anđić

„BOLJE OD PANDURA„: U godinama posle ovakvih, skoro idiličnih početaka (i estrade u današnjem smislu, ali i kriminala u punoj snazi), pevačice su postale uobičajena pratnja kriminalaca, pevači njihovi drugovi za stolom, a oružja je bilo napretek. Zbog svega toga, nije čudo što su pištolji postali podrazumevajući deo ikonografije Zdravkovićevih naslednika. Pevačica Marija Šerifović, recimo, kaže da ima „glok“, ali da ga ne nosi sa sobom i da redovno ide u streljanu: „Tamo su mi rekli da pucam bolje od 80 odsto pandura“, objasniće u jednom intervjuu.

Pevač Marko Bulat držao je pištolj u kući sve dok mu nije oduzet „zbog neke tuče u kraju, jer je sudija zaključio da je opasno da posedujem oružje“. Pištolj, prema navodima estradne štampe, poseduju i pevačice Ana Bekuta, Mira Škorić i Zorana Pavić, kao i Slavica Tripunović Dajana (osoba koja pripada estradi, ali za koju još nije osnovano utvrđeno čime se zapravo bavi). O ostalima se javno uglavnom ćuti, ali upućeni izvori tvrde da svaka folkerska kuća ima bar jedan komad oružja – pre svega zbog straha od pljačke i napada, ali i zbog toga što im je lako dostupno. U tom smislu, već pomenuta Mira Škorić može se smatrati najiskrenijom – ona jednostavno kaže da joj je pištolj hobi, da redovno ide u streljanu i da joj je žao što „ne može da stigne“ na takmičenja. „Nisam nikakva dama koja mlati pištoljem, to je smešno. I Jasna Šekarić je divna, lepa i zgodna dama, ali to je njena profesija, a meni je streljaštvo samo hobi.“

foto: vesna anđić

Pevačici Biljani Jeftić pištolj je ukraden, dok je Goca Božinovska posle pogibije bivšeg muža Zorana Šijana postala protivnica oružja. Pre toga, kako tvrdi, imala je „sigurno oko i ruku“, a išla je i na takmičenja u streljaštvu, u kategoriji poluautomatska puška. Nepoznat je u ovom trenutku oružani status Ace Lukasa. Pošto je 2003. proveo četiri meseca u zatvoru zbog neovlašćenog posedovanja oružja i bliskih veza sa zemunskim kriminalnim klanom, on je u februaru 2009. ranjen vatrenim oružjem u nogu. Samo par dana posle toga, vajkao se medijima kako mu se, eto, takve stvari događaju „sad kad nema oružje“. U nešto emotivnijem nastupu, konstatovao je da bi, samo da je imao pištolj, nepoznatog napadača „ubio kao zeca“.

Imajući u vidu da su pripadnici ovdašnje estrade samo građani i građanke ove države, a da u ovoj državi postoji tradicija naoružavanja i bahate upotrebe oružja, postavlja se pitanje zašto bi estrada u tom kontekstu bila posebno naglašavana. Pitanje jeste logično, ali i odgovor se nekako sam nameće. Naoružavanje estrade problematično je pre svega zbog toga što estrada o tome priča (kad je pitaju), što estrada više i ne krije svoje veze s kriminalom, ali i zbog toga što je ta i takva estrada ipak uzor i željeno odredište mnogim mladim i nešto starijim ljudima. Žalosno je i poražavajuće što je tako, ali tako je. S druge strane, pištolji na estradi nisu isto što i pištolji u fiokama „običnog sveta“: pištolji na estradi idu „u kompletu“ s mnogo novca, alkohola, droge, čudnih i problematičnih poznanstava i prijateljstava. Konačno, tu su i pritisak javnosti, agresivni medijski nasrtaji na privatni život, pa samim tim i prilično hipertrofirani ego većine onih koji su do estrade dospeli, kao i njihove često neurotične reakcije u različitim situacijama. Kad se sve to sabere i oduzme, nekako se podrazumeva ono dramaturško pravilo da puška (ili pištolj, svejedno) koja se pojavi u prvom činu, mora pre ili kasnije i da opali. U slučaju Ksenije Pajčin, pokazalo se da tom prilikom obično stradaju nevini. Bilo bi dobro ukoliko bi estrada makar iz tog primera nešto naučila.

Marko Bulat

Mira Škorić

Novica Zdravković

Pištolj u stihu

DŽINI IMA PIŠTOLJ: Aerosmit

Kao pojava koja se – zahvaljujući različitim faktorima – ne može ignorisati, pištolji i puške zastupljeni su i u tekstovima pesama. To pravilo odnosi se ne samo na domaću estradu, već i na muzičku industriju uopšte. Međutim, sve do pojave gangsterskog repa, tekstopisci nisu koristili pištolje tek tako, forme radi – njihovo postojanje i upotreba obično su bili u funkciji nekog višeg cilja ili poruke. Primera radi, u antologijskoj Janie’s got a gun (Džini ima pištolj) Aerosmita, pomenuta Dženi ubija svog oca hicem u glavu, a poenta je u tome što je u pitanju otac zlostavljač i što se insistira na poruci o mogućim jezivim posledicama nasilja. Izuzeci su u tom smislu retki: Šer je, recimo, imala pesmu Dark Lady u kojoj žena ubija nevernog muža – bez ikakve „poučne“ poruke ili namere. Pojava gangsterskog repa radikalizovaće takvu praksu, pa će od sredine devedesetih ljubitelji te vrste muzike ponavljati stihove u kojima se detaljno opisuju ubistva, osvete, krv i prosuti mozgovi. Takođe, ista ta vrsta muzike dovešće u žižu javnosti osobe koje zapravo pevaju o sopstvenim iskustvima i od kojih će mnoge kasnije biti ubijene ili postati ubice.

Ako se imaju u vidu ne tako davna prošlost i vekovna tradicija „čojstva i junaštva“, u domaćim tekstovima čak i nema onoliko pištolja koliko bi se očekivalo. Što se tiče rok i pop muzike, „najslavniji“ primer svakako je pesma Riblje čorbe u kojoj se kaže „kupio sam pištolj od švercera na crno, na tebe ću rado da potrošim zrno“. Među narodnjacima, ističe se izvesni Zoran Janković Zokija koji u pesmi Pištolj poručuje: „Pištolj uzmi, život mi oduzmi“. U „drugoj ligi“ estrade, odnosno u pesmama koje se obično pevaju samo na svadbama, ispraćajima i pijankama, zanimljiv je tekst izvesnog Zoke Bosanca, koji svojoj devojci poručuje da ne brine zbog toga što joj „bivši momak ne da mira“: „…Neka tvoja duša i srce budu spokojni, on je danas, mila, pokojni… Evo poruke za svakog muškarca: ne diraj ženu Bosanca. Mi smo dobri ljudi, ali ko mu dirne ženu, pištolj tada sudi“. Istoj grupi pripada i tekst neutvrđenog porekla: „Imam pištolj, devetka je duga, zato su me nazvali Čaruga. Kud god idem, sa sobom ga nosim, s njime orem, i kopam i kosim“. Legende „treš folka“, izvesni „Mara i Derventske lole“, pevaju: „nosim pištolj moga djeda, ja ga nosim, policija ne da“.