Desetak dana nakon Velike Gospojine, dana kad je pre 221 godinu osnovana Vlada, važna institucija države Srbije, njen izvršni organ vrhovne vlasti koji vodi i usmerava politiku zemlje, aktuelni premijer Đuro Macut predložio je raspuštanje Vlade Republike Srbije. Jedno s drugim naravno da nema nikakve veze, raspuštanje Vlade je posledica drugih nametnutih okolnosti i slučajno je koincidiralo sa velikim datumom u istoriji Srbije, koji, uzgred budi rečeno, ove godine nije ni pomenut.
Dakle, na Veliku Gospojinu 28. avgusta 1805. godine (po gregorijanskom kalendaru) formirana je prva vlada moderne srpske države na čelu sa Protom Matejom Nenadovićem. Bilo je to samo godinu dana pošto je buknuo Prvi srpski ustanak. Tako je srpska država praktično od početka svog postojanja, uz Narodnu skupštinu koja je stalno zasedala kao najviši organ vlasti, uz “vrhovnog predvoditelja” i vojnog komandanta Karađorđa Petrovića, dobila i izvršni organ vrhovne vlasti, Vladu, koja je nazvana Praviteljstvujušći sovjet (državni savet) sa svojim ministrima, “popečiteljima”.
Osnovana je u manastiru Voljavči, pod Rudnikom. Zbog ratnih prilika, sedište Vlade se selilo u manastir Bogovađu, pa već iste godine u oslobođeno Smederevo, a dve godine kasnije u oslobođeni Beograd. Kasnije je, u vreme kneza Miloša, zasedala u Kragujevcu pa se na kraju njegove vladavine opet vratila u Beograd.
U vreme ustavobranitelja, po ustavu iz 1838, postala je deo Državnog saveta, nešto šireg tela koje je sprečavalo pojavu apsolutizma kakav je bio u vreme kneza Miloša. Za kneza je doveden Karađorđev sin Aleksandar, koji je garantovao ustavnu vladavinu. Po povratku Obrenovića na presto 1859, vraća se i apsolutizam, a knez Mihailo 1861, osim ukidanja ustava, razdvaja Vladu i Državni savet na dva zasebna tela. Tada prvi put članove Vlade zvanično naziva ministrima, a Vladu – Ministarskim savetom. Taj naziv Vlada će zadržati sve do 1945. godine.
Izvesna zanimljivost vezana je za promenu naziva funkcije članova Vlade u ministre. Po sećanju Dimitrija Marinkovića, dotadašnji naziv “popečitelji” u ministre promenjen je kad je otkriveno da popečitelj ni u Rusiji ne znači ministar već – pedagoški savetnik. Od tog trenutka, kaže Marinković u svojim Uspomenama i doživljajima, kad su članovi Vlade i zvanično nazvani ministrima, nekako su se “osetili otmenije i evropskije”.
Od osnivanja do Đure Macuta promenjeno je 177 kabineta, koji su prosečno trajali po manje od 13 meseci. Najduže je na čelu vlade, ali sa nekoliko prekida, bio Nikola Pašić – 22 godine, a najkraće Jovan Ristić u svom prvom mandatu, samo 17 dana, kada se iz ličnih razloga zamerio knezu Mihailu. Najduži mandat (bez prekida) imao je vođa ustavobranitelja Avram Petronijević, nešto više od osam godina, posle čije iznenadne smrti je počeo da slabi ceo režim ali i presto Karađorđevića. Najpoznatiji predsednici Vlade Srbije, pored već pomenutih, bili su Ilija Garašanin, Milan Piroćanac, Stojan Novaković i Vladan Đorđević; u vreme federativne (i savezne) Jugoslavije Blagoje Nešković, Slobodan Penezić, Marko Nikezić i Zoran Đinđić, a prvi predsednik Vlade ponovo osamostaljene Srbije bio je Vojislav Koštunica.
Ako bi se pod pravnim kontinuitetom srpske države računalo i doba Kraljevine SHS/Jugoslavije (kao države sa adresom u Beogradu), onda bi svakako po zapaženoj ulozi trebalo pomenuti i predsednike vlade Milana Stojadinovića, bivšeg ministra finansija iz vremena Kraljevine Srbije, Dušana Simovića i Slobodana Jovanovića. Među znamenitim resornim ministrima malo je teže napraviti nekakav najuži izbor, ali svakako treba poći od Dositeja Obradovića i Jakova Nenadovića pa posle njih navesti Atanasija Nikolića, Františeka Zaha, Stevana Petrovića Knićanina, Jevrema Grujića, Stevču Mihalovića, Milivoja Petrovića Blaznavca, Rajka Lešjanina, Jovana Belimarkovića, Čedomilja Mijatovića, Milutina Garašanina, Đorđa Simića, Stepu Stepanovića, Stojana Protića, Lazara Pačua, Ljubomira Stojanovića, Ljubomira Davidovića, Milana Grola, Jašu Prodanovića, Latinku Perović ili, recimo, Dragoslava Avramovića.
Vlada Srbije je deset puta menjala zvanično ime. Zanimljivo je da se sam pojam Vlade, iako se kolokvijalno oduvek tako zvala, uz sinonim “praviteljstvo”, najređe vodio pod tim zvaničnim imenom –kako ga i politička terminologija podrazumeva. Pre pomenutog Ministarskog saveta, koji je najduže trajao – 84 godine, Vlada Srbije imala je službene nazive: Praviteljstvujušči sovjet, Razmotrilište popečiteljstva, Zakoniizvršitelna čast Državnog sovjeta i Centralno pravlenije. Posle 1945. kratko se zvala Narodna vlada Srbije, od 1953. postaje Izvršno veće Srbije, potom Republičko izvršno veće, Izvršno veće Skupštine SR Srbije, da bi u januaru 1991. bila nazvana Vladom Republike Srbije.
Promenila je mnogo adresa. Već je napred rečeno da se selila od manastirskih konaka u ustaničkoj Srbiji, preko otmenijih turskih kuća u oslobođenom Smederevu ili Beogradu, kao i da je u vreme kneza Miloša zasedala u kragujevačkom Konaku. U vreme ustavobranitelja, u Beogradu, ministri su već sedeli u Malom dvorcu pored kneževog dvora niže Terazija, a njihova glavna baza iz koje su delegirani nalazila se u novoj zgradi Državnog saveta u Abadžijskom sokaku, današnjoj Ulici kraljice Natalije. Knez Mihailo ih odatle seli u svoj novi dvor s druge strane ulaza u Terazijskoj ulici (na mestu današnjeg Novog dvora), u koji se sam nije uselio. Po izgradnji Novog dvora, Vlada je konačno 1929. preseljena na sadašnju adresu u Nemanjinoj ulici na broju 11.
U vreme kneza Miloša, članove Vlade nije birao njen predsednik već knez Miloš, a ni predsednik vlade nije dobijao mandat posle pobede na bilo kakvim izborima već voljom kneza. Za razliku od Karađorđa, koji je prezao od ministara, knez Miloš je ministre tretirao kao svoje štabne pisare koji s perom i hartijom na sanducima oko kneževog stola zapisuju njegove naredbe.
Posle donošenja ustava iz 1888, predsednici Vlade dobijali su mandat posle pobede na parlamentarnim izborima, a posle ustava iz 1903. oni imaju suvereno pravo da izaberu članove svog kabineta. Kralj im je samo protokolarno, bez prava na primedbu, poveravao mandat na dvorskoj ceremoniji po poznatom zapadnoevropskom obrascu zvanom “španski protokol”.
Komunistička revolucija u celoj Jugoslaviji pretvorila je i Jugoslaviju i Srbiju u republike po sovjetskom modelu. Najvišu vlast, za dugo vremena, zauzela je Komunistička partija Jugoslavije i Komunistička partija Srbije (kasniji Savezi komunista Jugoslavije i Srbije), jedina dozvoljena politička partija, preko svojih centralnih komiteta. Svi vršioci vlasti na svim nivoima, čak i narodni poslanici, bili su članovi KPS/SKS. Tada su uspostavljene najstabilnije vlade koje su obično trajale po četiri godine pošto suprotnih mišljenja i opozicije nije ni bilo.
Posle raspada Jugoslavije 1991/1992. i uvođenja višestranačkog sistema u Srbiji, opet je primenjen sovjetsko-ruski model takozvane fasadne demokratije. Dotadašnji Savez komunista Srbije promenio je ime i podelio se na veliki broj političkih stranaka, i pozicionih i opozicionih. Tako je uspostavljena ideološka “monarhija” bivše Komunističke partije, a parlamentarni izbori nikad nisu postali konkurentni za nekakvu stvarnu opoziciju. Predsednike Vlade i njegove ministre imenuje često sam predsednik republike, koji je ujedno i vođa vladajuće političke partije. Predsednik Vlade i ministri u praksi odgovaraju pred njim iako po Ustavu odgovaraju pred Narodnom skupštinom.
Politiku zemlje vodi i usmerava predsednik republike u ime svoje političke partije (iako po Ustavu ta uloga pripada predsedniku Vlade), partije kojoj navodno jedino i odgovara za svoje poteze, a ministri, skoro kao u vreme kneza Miloša, sede, poput štabnih pisara, s perom i hartijom na sanducima i zapisuju njegove naredbe.
Ključna razlika je u izvoru moći kneza Miloša, koji je pre toga pobedio tursku vojsku u Drugom srpskom ustanku, stvorio državu, ukinuo feudalizam i otvorio prve škole i licej, a izvor moći skoro svakog predsednika Republike Srbije je samo u političkoj partiji nastaloj iz krila Komunističke partije 1990. i srušenoj jugoslovenskoj državi.
Posle 1990. godine Vlada Srbije je najčešće samo tropar predsednika republike čiji je on ideološki svetac.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
