Tragovi prisutni i kad su nevidljivi

Sa oslobađanjem Srbije od turske vlasti, a posebno od sredine 19. veka, u naše krajeve dolazi sve više Čeha. Naseljavaju se po čitavoj Srbiji i novim zanimanjima i veštinama doprinose, kao malo koje pridošlice, industrijskom, sportskom i kulturnom razvoju.

Jedan od prvih značajnih Čeha pridošlica, doktor Herman Avgust Majnert doprineo je suzbijanju epidemija poput kuge i kolere, a bio je i prvi načelnik vojnog saniteta Kneževine Srbije. Vredni pomena su i češki arhitekti Stojan Titelbah, Jan Dubovi, Jan Nevole ili František Nekvasil, čija je kći Milada udata za slovačkog slikara školovanog u Pragu i osnivača Prve srpske crtačke i slikarske škole Kirila Kutlika. Češkog porekla je i porodica Bajloni, slikari poput Františeka Malog, kao i mnogobrojni muzičari koji su bili aktivni u gotovo svim mestima u Srbiji – da pomenemo samo Josifa Pokornog i Jana Buhtelu. Konačno, jedan od najbližih saradnika Ilije Garašanina bio je veliki panslavista i vojni strateg František Aleksandar Zah.

Aktivnosti Čeha u Srbiji prati i osnivanje različitih udruženja od kojih je najrašireniji bio Sokolski pokret, kao i škola. U novije doba važnu ulogu u kulturi igrale su književnica Jara Ribnikar, kao i slikarka i kopistkinja Zdenka Živković, koja je zaslužna za kopiranje i očuvanje ogromnog broja srpskih srednjovekovnih fresaka. Pripadnici češke nacionalnosti prihvatili su novu domovinu, često i pravoslavnu veru i u teškim ratnim vremenima nalazili se u prvim bojnim redovima.

U istoriji arhitekture u Srbiji, kao i u novosadskim umetničkim krugovima, pominjalo se ime Miroslava Krejčika, ali ne i mnogo više od toga. Mada je slovio za uspešnog arhitektu, o njegovom projektantskom radu malo se zna. Ime mu se nalazi u istorijama avijacije Vojske Kraljevine Jugoslavije, a da nikad nije poleteo u okviru neke vojne formacije. Jedina oblast u kojoj se njegove aktivnosti mogu dokumentovati jeste pripadnost četi 1300 kaplara, a sećanje na te dane evocira se kroz Krejčikove aktivnosti u Udruženju dobrovoljaca Prvog svetskog rata, kao i napredovanje u više činove u rezervnom vojnom sastavu. Takođe, o ratnim zaslugama svedoče i podaci o odlikovanjima, ali ni ova nisu fizički sačuvana.

Tako dolazimo do priče o svaraocu bez dela, o pilotu bez aviona, u kojoj niz detalja ipak svedoči o dinamičnom i bogatom životu. Konačno, značajnom za upoznavanje sa sudbinama pripadnika češke nacionalnosti u našim krajevima.

Otac Jaroslav (1864–1927), drvorezbar, spada u generaciju pridošlica čije su zanatsko-umetničke veštine bile dobrodošle u Beogradu. Do balkanskih ratova držao je i Srpsku drvorezbarsku školu koju je uporedo s gimnazijom pohađao i njegov sin Miroslav. Studije tehnike u Pragu Miroslav Krejčik je prekinuo zbog izbijanja Prvog svetskog rata.

U septembru 1914. stupio je u legendarnu grupu 1300 kaplara. Kao pripadnik pešadijskog puka “Car Lazar” (Kruševački), učestvovao je u mnogim teškim borbama. Komandujući četom, u jurišu je ranjen i potom je preko Albanije stigao na Krf. Za junačko držanje u borbama odlikovan je Zlatnom medaljom za hrabrost Miloša Obilića, ordenom Belog orla IV stepena, kao i Albanskom spomenicom.

...

Juna 1917. otputovao je parobrodom “Pompea” na pilotsku obuku u Francusku, u grad Krotoa. Nije učestvovao u vazduhoplovnim vojnim operacijama zbog povrede tokom trenažnog leta. U Francuskoj je, kao stipendista srpske vlade, nastavio studije na uglednoj Visokoj školi za arhitekturu i specijalizovao se za unutrašnju arhitekturu. Pored značajnih francuskih arhitekata, predavanja su držali i veliki poznavaoci vizantijske umetnosti Šarl Dil i Gabrijel Mije. Po završetku studija ostao je u Parizu sve do 1925. godine. Nema sumnje da se kretao i u krugovima studenata iz ovih krajeva, o čemu svedoči i njegov portret, rad Mila Milunovića, sudeći po stilu izvedbe naslikan najkasnije 1919. kada Milunovićevo slikarstvo postaje manje ekspresivno i bliže neoklasicizmu.

Krejčikov boravak i rad u Parizu obeležilo je projektovanje paviljona Kraljevine SHS za “Međunarodnu izložbu dekorativne i industrijske umetnosti” 1925. “Projekat paviljona našeg mladog talentiranog arhitekte Miroslava Krejčika primljen je i tako će naš paviljon biti delo moderne, sasvim moderne arhitekture. Dekorativna strana paviljona poverena je našem mladom dekorativnom slikaru Dušanu Jankoviću, koji ima možda najviše talenta i originalnosti među jugoslovenskim dekorativnim umetnicima. A šta će biti u njemu? Videćemo aprila meseca… I ovaj pokušaj na izložbi biće od interesa za docniji rad na izgrađivanju našeg zajedničkog stila. Odista, kao što ova izložba treba da bude podstrek za novu umetnost u svetu, tako neka ovaj paviljon bude podstrek za našu novu arhitekturu”, pisao je o tome početkom 1925. “Ilustrovani list”.

Kubičnu strukturu jasnih linija koja podražava arhitekturu Makedonije, Krejčik je dopunio tremom sa rezbarenim stubovima koji asociraju na narodno graditeljstvo u Šumadiji, a izgledom ulaza interpretirao je graditeljstvo Dubrovnika i Bosne. Spoljašnjost zdanja odražava stil balkanske arhitekture, a unutrašnjost je bila osvetljena zenitnim osvetljenjem (staklenim krovom), da se u enterijeru omoguće slobodni zidovi.

Problem je nastao kada je Organizacioni komitet Izložbe odbio projekat za Paviljon. “Sa Plečnikom i Meštrovićem mi bismo se u Parizu mogli reprezentovati na način koji bi bio ne samo evropski, nego i originalno jugoslovenski”, komantarisao je tada Kosta Strajnić. U poslednjem momentu paviljon je izveden prema projektu hrvatskog arhitekte Stjepana Hribara, a Krejčik je učestvovao u realizaciji izložbe, kao pomoćnik glavnog organizatora Branka Tanazevića.

U vreme povratka iz Pariza, Beograd je prestonica ujedinjene države u usponu. U opštoj posleratnoj euforiji primetna je težnja da grad sa još uvek jakim orijentalnim tradicijama preraste u modernu metropolu, s novim urbanim reperima, novim stambenim kvartovima s modernim vilama čije enterijere odlikuju nameštaj i tkanine odgovarajućeg dizajna, te mnogobrojna umetnička dela. Miroslav Krejčik je odgovorio na zahteve novog doba otvaranjem sopstvenog arhitektonskog Ateljea Krejčik – ovlašćenog preduzeća za projektovanje i izvođenje svih unutrašnjih radova arhitekture, uređenja nameštaja i dekoracije. Od 1932. Atelje se nalazio na lokaciji gde je Krejčik živeo, u Kralja Zvonimira broj 27. “Po narudžbini je opremio veći broj ustanova i javnih prostora, pokazujući smisao za lepo i funkcionalno. Dobio je nekoliko međunarodnih priznanja za svoje radove, s kojima se pojavljivao i na retkim domaćim manifestacijama primenjene umetnosti”, saznajemo iz porodičnih izvora, dok su materijalni tragovi neznatni.

Mada je u gotovo svakoj prilici pomenuta i Krejčikova profesija “arhitekta”, o njemu se u javnosti govori uglavnom u okvirima vojnih zasluga.

U Beogradu, do početka Drugog svetskog rata, bio je pripadnik rezervnog vojnog kadra. Aktivan je učesnik i u radu Sokolskog društva, kao i Udruženja dobrovoljaca iz ratova 1912–1918, gde je 1936. izabran za predsednika. S drugim uglednim ličnostima (Đoka Jovanović, Živorad Nastasijević, Veljko Stanojević, Predrag Karalić i drugi) bio je član žirija konkursa za podizanje spomenika u Skoplju u čast izginulim đacima-narednicima, kada je kao pobedničko rešenje odabran rad vajara Petra Palavičinija.

Početak Drugog svetskog rata zatekao ga je u zvanju rezervnog potpukovnika. Zarobljen je kao oficir Kraljevine. Uspeo je da pobegne u Švajcarsku, a potom ga je put odveo do Francuske gde se pridružuje Pokretu otpora. Ponovo bez pisanih izvora, oslanjajući se na pamćenje porodice, saznajemo da je, tokom vojničkih aktivnosti, zbog riđe kose stekao nadimak Kolonel ruž (Colonel Rouge), kao i Nacionalni orden Legije časti.

Posle rata se preselio u Sombor, rodno mesto supruge Olge i započeo saradnju s Okružnim narodnim pozorištem. Pozorište je otvoreno 7. septembra 1946. predstavom Platon Krečet, autora Aleksandra Kornejčuka, za koju su scenografiju radili Miroslav Krejčik i slikar Ivan Jakobčič. Takođe, 13. oktobra, Krejčik se pojavljuje kao scenograf drame Negde u Moskvi Vladimira Z. Masa i Mihaila Červinskog. Jedno vreme je bio angažovan i kao direktor građevinskog preduzeća u Apatinu, ali je mesto ubrzo napustio, nezadovoljan zbog nestručne radne snage i nemogućnosti nabavke kvalitetnog građevinskog materijala.

Na poziv Izvršnog veća Vojvodine, 1950. godine prelazi u Novi Sad gde dobija smeštaj u zajedničkom stanu u Ulici Vase Stajića 1a. Zapošljava se kao nastavnik u Školi za primenjenu umetnost, današnjoj Školi za dizajn “Bogdan Šuput”. Predlog za imenovanje škole po velikom novosadskom slikaru Bogdanu Šuputu potekao je upravo od Miroslava Krejčika. “Profesor Miroslav Krejčik u istoj školi radio je do penzionisanja 1969. godine. Predavao je ornamentiku, pozorišno slikarstvo, stilski nameštaj i unutrašnju arhitekturu. Bio je šef pozorišnog odseka. Ostao je upamćen kao sjajan pedagog, tolerantan i elegantan gospodin, finih manira, nadasve dobronameran, drag i vedar, intelektualac evropskog obrazovanja, uvek spreman da pomogne i pouči. Istinski se trudio da na mlade prenese svoje znanje, veliko stvaralačko iskustvo i poglede na umetnost”, napisala je Vera Jovanović.

Kratka scenografska praksa i kasniji pedagoški rad doprineli su da se Krejčik pojavi kao kustos jugoslovenske selekcije i arhitekta postavke na Prvom praškom Kvadrijenalu pozorišnog dizajna i arhitekture 1967, organizovanog pod patronatom Sterijinog pozorja. Postavka na Kvadrijenalu obuhvatila je scenografska rešenja, skice kostima i plakate pozorišnih predstava sa svih glavnih pozorišnih scena u Jugoslaviji, s 29 autora, među kojima su bila najznačajnija scenografska imena. Kvadrijenale se odvijao u godini kada su odnosi Jugoslavije i Češke i dalje bili krhki posle skoro dve decenije pauze, te je verovatno da su Krejčikovo češko poreklo i poznavanje jezika, možda i veze sa studija, doprineli da se ovaj poduhvat poveri upravo njemu.

Takođe, 1953. Miroslav Krejčik je učestvovao u osnivanju Udruženja likovnih i primenjenih umetnika Srbije (ULUPUS), kao i u izdvajanju Podružnice ULUPUS-a za Vojvodinu u maju 1957, čiji je prvi predsednik bio. Takođe se bavio i projektovanjem manjih objekata u Novom Sadu i okolini, ali se sa sigurnošću kao njegov rad mogu izdvojiti samo dva planinarska doma – na Zmajevcu (1961) i Popovici (1968), kao i jedna vinogradarska kućica (1968). Nacrti na pausu za ova zdanja sačuvani su zahvaljujući arhitekti Savi Forkapiću, koji ih je, nakon Krejčikove smrti, doslovce pokupio sa smetlišta, kao i nekoliko ličnih predmeta.

Istraživanje o Miroslavu Krejčiku kao potomku čeških doseljenika u Srbiju, ali i uglednog pripadnika društva, u cilju obeležavanja pedesetogodišnjice njegove smrti, dovelo je do stvaranja kakve-takve slike o njegovoj ličnosti i aktivnostima, ali s mnogo praznina, posebno kada je reč o njegovom profesionalnom angažmanu. Ostaje nada da će tokom vremena biti otkriveno više detalja koji bi popunili navedene praznine i na pravi način osvetlili ličnost i delo arhitekte Miroslava Krejčika.