Da li je urugvajski reprezentativac Luis Suarez poslat kući zato što je nezrelo dete ili psihopata? Ili je pao kao žrtva u ime spasavanja obraza FIFA
Urugvajski centarfor Luis Suraez je put Brazila sigurno krenuo sa namerom da ostavi utisak. Ono što definitivno nije planirao je to da u centru svetske pažnje neće biti zahvaljujući nogama već – zubima. Čovek koji „grize“ na terenu (ponovo) je ujeo i nekoga na njemu, ovoga puta italijanskog defanzivca Đorđa Kjelinija. Usledila je drakonska kazna: devet utakmica suspenzije i četiri meseca van fudbala, globa od 100.000 švajcarskih franaka i – zgražavanje i osuda od strane gotovo čitave svetske populacije.
Da mu je ovo prvi ispad te vrste, Suarezu bi FIFA verovatno makar malo provirila kroz prste. Međutim, činjenica da je ujeo po treći put u četiri godine izazvala je masovnu histeriju i tu za toleranciju nije bilo mesta. Istog momenta kada je postalo jasno da je ugrizao za rame italijanskog reprezentativca, Tviter su preplavili uglavnom negativni komentari, a ubrzo je usledila i oštra reakcija na ostalim društvenim mrežama. Suarez je, osim najvećeg negativca Mundijala, postao i tema broj jedan za sprdnju. Na njegovoj strani ostali su, praktično, samo njegovi saigrači i njegova baba. FIFA nije imala kud. Dan nakon sporne utakmice poveden je disciplinski postupak čiji epilog svi znamo.
SPASAVANJE OBRAZA: Reagujući na presudu disciplinskog komiteta, generalni sekretar FIFA Žerom Valke je izjavio da je to bila nužna odluka i da bi Suarez trebalo da ode na terapiju. „Ako se tako nešto desi jednom onda pričamo o incidentu, ali ako se desi tri puta onda je to više od incidenta. Zato bi morao da bude kažnjen za primer“, smatra Valke, dodavši da je oštra kazna nužna jer je eksces videlo nekoliko miliona ljudi. „To nije ono što biste želeli da vaša deca vide dok gledaju svoje idole na svetskom kupu“, poentirao je Valke. „Podržao sam odluku komiteta jer je ono što je igrač uradio neprihvatljivo i ne uklapa se u imidž koji želimo da pokažemo svetu.“
Dežurni kritičari bi rekli da je upravo očuvanje imidža razlog ovakve reakcije FIFA. Dakle, ne stvarno uverenje da je Suarez divljak niti briga o njegovom mentalnom zdravlju, već slika koja je njegovim postupkom stvorena u javnosti, a koja bi mogla da naškodi ugledu jedne takve institucije.
Sport, pa tako i fudbal, vrvi od povišenog adrenalina (i testosterona) što često rezultira raznoraznim oblicima agresije na terenu. Nagledali smo se tenisera koji razbijaju rekete, hokejaša koji se tuku palicama, a nije tajna ni da vaterpolisti čupaju dlake jedni drugima pod vodom, što je prilično bolno i podmuklo. Ali ujedanje… To je nešto što savremeno društvo ne prihvata.
Pre nego što se, kao i cela planeta, pozabavimo analizom Suarezovog duševnog stanja, pošteno bi bilo da se zapitamo zašto je njegov potez izazvao toliko zgražavanje i gađenje.
ZLOČIN I KAZNA: Osim što sa sobom nosi objektivnu opasnost od neugodnosti, bola, povrede i niza drugih neprijatnosti, među kojima su razne virusne infekcije uključujuči hepatitis B, hepatitis C ili čak HIV, ujedanje se u društvu u kome živimo smatra pre svega kulturološki neprihvatljivim.
„Zanima me kako bi javnost reagovala da je Suarez ‘samo’ udario Kjeljinija. Da li bi se i tada svi ovoliko digli na noge? Verovatno ne. Za razliku od udaranja, ujedanje se u svetu odraslih percipira kao bizarna stvar i pripisuju mu se epiteti infantilnog ili pak animalnog, primitivnog ponašanja“, kaže za „Vreme“ psiholog Marija Čanković. „Kao članovi dru-štva, vaspitani smo tako da se zgražavamo i gadimo stvari koje su van okvira ustaljenih obrazaca ponašanja, a posebno onih koje nas asociraju na ponašanje karakteristično za životinje. Druga stvar je kada se ujedanje kao manifestacija frustracije, besa ili pak prevelike ljubavi javlja kod dece, i to uglavnom u uzrastu od jedne do tri godine. U tom periodu se može smatrati procesom normalnog razvoja ukoliko je više izuzetak nego pravilo i ukoliko s vremenom izgubi na intenzitetu i učestalosti. Međutim, ako se to ne desi, takvo ponašanje ukazuje na to da dete ima emotivni i ponašajni problem.“
Nisu retki slučajevi da deca zbog ujedanja drugara u grupi budu ispisana iz vrtića, ali kakve sankcije primeniti u slučaju odraslih osoba koje praktikuju takav oblik agresije?
Luis Suarez je u prošlosti već bio kažnjavan zbog toga što je zario zube u druge igrače. Pre četiri godine mu je bilo zabranjeno da igra nakon što je ujeo igrača PSV Ajndhovena Otmana Bakala, a suspenzija mu je izrečena i prošle godine, kada je ujeo igrača Čelzija Branislava Ivanovića. Logično je, dakle, da je bio svestan da bi opet bio kažnjen za isto ponašanje, ali uprkos tome nije mogao da se iskontroliše i odoli svojoj impulsivnoj težnji.
HISTERIČNO DETE ILI KANIBAL: U analizi lika i dela Luisa Suraeza pojavile su se dve škole mišljenja. Prva se drži teze da je urugvajski reprezentativac zapravo problematično neodraslo dete koje ne ume da iskontroliše emocije, bilo sreće bilo besa. Deca se igraju slobodno i bez inhibicija. Sve je u redu dok igra protiče glatko, međutim, ako stvari ne idu željenim tokom, moguća je odmazda. Ako takvu igru stavimo u kontekst svetskog takmičenja u fudbalu gde je razlika između pobede i poraza ista kao i između života i smrti, frenetično nasrtanje na gol može se pretvoriti u agresivno nasrtanje na suigrače. U prilog tezi da je reč o infantilnom ekscesu izrečen je i argument da je Suarez tretiran kao i mnogi drugi talentovani sportisti – sve dok postiže dobre rezultate na terenu, udovoljava se svakom njegovom kapricu. Otud se ovaj ponaša kao razmaženo dete koje prgavo reaguje kada stvari ne idu onako kako je zamislio. Dobra ilustracija za to je da je kao tinejdžer navodno kišobranom gađao svog menadžera Rona Jansa jer ovaj nije odgovorio adekvatno njegovim fudbalskim ambicijama. Ako tome dodamo i „saznanja“ da je imao teško detinjstvo koje je prvo obeležila selidba iz rodnog grada, a zatim i razvod roditelja, dobili smo još jednog „buntovnika s razlogom“.
Druga struja, međutim, ne gleda nimalo blagonaklono na ovakvu manifestaciju gubitka kontrole. Za njih je Suarez primitivac, divljak, bezmalo kanibal, a bilo je čak i „mudrih“ zaključaka da svega ovoga ne bi bilo da je poučen prethodnim iskustvima na teren izašao sa gumom u ustima.
Postavlja se pitanje: da li je Luis Suarez žrtva dečijeg impulsivnog ponašanja ili kanibal? Po mišljenju profesora Ijana Robertsona, pisca knjige Efekat pobednika, nije ni jedno ni drugo. Robertson smatra da postoje četiri faktora zbog kojih je Suarez ponovo ugrizao.
Pre svega, činjenica oko koje će se svi složiti jeste da Suarez važi za briljantnog igrača sa brzim refleksima. Da bi reagovao kako reaguje, objašnjava Robertson, preduslov je da praktično otkoči delove mozga koji funkcionišu prebrzo da bi radnje koje oni proizvode bile svesno isprocesuirane. To uključuje delove malog mozga i striatuma gde mentalne operacije mogu biti delimično automatizovane prilikom velike brzine. Ali da bi ti sistemi tako funkcionisali, neophodno je da dođe do inhibicije onih delova mozga koji sporije rade a zaduženi su za svesno razmišljanje i donošenje odluka. Drugim rečima, da bi dozvolio svom geniju da zablista, Suarez praktično mora da zađe u zonu relativnog odsustva rasuđivanja. Loša strana ove priče je to što se istovremeno otvara mogućnost da na površinu isplivaju negativne navike jer ostaju bez kontrole. U slučaju Suareza ta negativna navika je, očigledno, ujedanje.
Druga stavka koja je doprinela incidentu je – uzbuđenje. Oslobađanje genija na fudbalskom terenu pretpostavlja visok nivo psihološkog uzbuđenja, koje uključuje ubrzan rad srca, brzo disanje i super brze reakcije. Ovo stanje je zajedničko mnogim drugim emocijama i radnjama, kao što su strah, bes ili seks na primer. Da bi izveo svoju magiju, Suarezu je potrebno da nivo uzbuđenja koje oseća dostigne vrhunac. Međutim, ako je uzbuđenje prejako, ono može dovesti osobu do stanja pomućene svesti a to za posledicu ima čudno ponašanje. Kod njega je očigledno došlo do mešanja emocija zbog njihovog intenziteta. Uzbuđenje ili strah mozak u tim situacijama može interpretirati kao bes, otud ujedanje, smatra Robertson.
E sad, šta je „prgavi Urugvajac“ trebalo da uradi u trenutku kada je to osetio? Da li je trebalo sebi da kaže „O, bolje bi bilo da to ne uradim jer će mi zabraniti da igram narednih devet utakmica“? Kao prvo, njegov mozak je stigao da promisli o njegovom postupku samo pola sekunde nakon što je aktivirao vilicu da se zarije u Kjelinijevo rame. Očekivati od njega da u takvom momentu promisli o posledici isto je kao kada biste od nekoga ko doživljava orgazam očekivali da baš u tom trenutku zastane i svesno se zapita da li možda njegov partner ima seksualno prenosivu bolest. Kada je osoba u tako ekstatičnom stanju, „sporovoznim“ delovima mozga je jako teško da uhvate trku sa onima koji oslobađaju robota u nama.
Prethodna dva stanja dodatno problematizuje tenzija, koja je prilično velika ako ste u situaciji da u vas sa određenim očekivanjima u istom trenutku gleda skoro cela planeta. Milioni ljudi širom sveta bore se sa tenzijom tako što rade stvari koje im nanose bol. Čupaju kosu ili se, na primer, namerno povređuju. Time se oslobađaju neželjenog i neprijatnog pritiska uprkos tome što dugoročne posledice tih radnji mogu biti izuzetno loše i manifestovati se kao ćelavost ili ožiljci na rukama, na primer. Međutim, u tim situacijama osećaj olakšanja koji te radnje proizvode nadjačava razmišljanje o posledicama. Eto i odgovora na pitanje da li je moguće da Suarez nije naučio lekciju nakon ujedanja Ivanovića i Bakala. Na kraju dolazimo i do osećaja zadovoljstva izazivanog ujedanjem, i zadovoljstva koje je, kao što smo već elaborirali, relativno prihvatljivo kod male dece, ali ne i kod odraslih.
Kada se sve ovo uzme u obzir, da li je Suarez zaslužio izrečenu kaznu ili pre lečenje?
„Mislim da ga apsolutno treba kazniti, ali ne i isključiti iz posla kojim se bavi na tako dugačak period“, kaže Marija Čanković. „Svako će se složiti sa tim da on u tom trenutku nije razmišljao, on možda ima problem sa kontrolom besa, ali definitivno nije zaslužio da se razapne na krst. Njemu pre svega treba pomoć. Terapija na koju je bio poslat prošle godine očigledno nije dala rezultate i njegovi treneri bi zaista trebalo ozbiljno da se zamisle. Od njega pre svega treba zahtevati da radi s nekim. Za ta četiri meseca koliko su ga isključili sigurno neće doći do te pomoći. Ako se s njim već radilo a on ponovio isto, njemu će trebati mnogo više i vremena i rada da to reši“, kaže Čankovićeva i dodaje da bi jedno od rešenja za Suareza mogla biti kognitivno-bihejvioralna terapija.
„Postoji nešto što se zove biofidbek, a to je proces učenja kontrole nad sopstvenim psihofiziološkim funkcijama uz pomoć povratnih informacija o tim funkcijama. Kroz taj rad i Suarez bi verovatno mogao da nauči da kontroliše svoje reakcije u kritičnim situacijama, da nauči da prepozna kako mu telo reaguje u stanju izuzetne frustracije i ljutnje na terenu i da identifikuje šta su mu okidači. U trenutku kada je ujeo Kjeljinija on je sigurno bio preplavljen emocijama, nije razmišljao, samo je reagovao, ali ako nauči da na vreme identifikuje svoje emocije može da nauči i mehanizme koje u tom trenutku može da primeni da do toga ne dođe.“
Koliko god logično zvučala, stvar je prilično komplikovana ako uzmemo u obzir da bi istovremeno morao da kanališe urlanje nekoliko hiljada ljudi oko sebe, da se koncentriše na igru i protivnike i još da isprocesuira voljne i nevoljne radnje.
„To jeste jako teško i zato timovi imaju sportske psihologe“, kaže Marija Čanković. „Ako pogledate na primer deset najboljih tenisera na svetu, videćete da su svi oni u odličnoj fizičkoj formi i da svako od njih može postati broj jedan. Ono što ih do toga dovede je njihova mentalna stabilnost, ali na tome se radi.“
Bilo kako bilo, Luis Suarez ima četiri duga meseca pred sobom da razmišlja o svom problemu i da pokuša da ga reši, a da nije jedini koga je svetsko prvenstvo psihički uzdrmalo najbolje svedoči to što je u Kini upravo otvorena ni manje ni više nego klinika za lečenje „fudbalske groznice“. Kineski lekari se, naime, poslednjih nedelja suočavaju sa novom bolešću koja hara njihovom zemljom. Reč je o takozvanom „sindromu svetskog kupa“, kombinaciji umora, nesanice i uznemirenosti koje pojedini navijači osećaju gledajući mečeve Prvenstva, a koje uglavnom izaziva vremenska razlika između Kine i Brazila. Lekari tokom Svetskog prvenstva moraju da dežuraju 24 sata i leče čak i psihološke probleme vezane za histeriju koju izazivaju pojedini mečevi.
Jedan od pacijenata klinike „Vang Fu Vong“, 35-godišnji radnik u fabrici auto-delova, pukao je istoga trenutka kada i Luis Suarez. Kako je rekao, nije mogao ni da jede ni da se koncentriše i sve što je osećao jeste da mu se svet raspada. Nakon 48 sati provedenih na klinici oseća se bolje i ponosan je što je uspeo da se ograniči na to da fudbal gleda tek svaki drugi dan. Kako stvari stoje, jedini koji su na kraju profitirali od cele ove priče su oni koji su, na osnovu prethodnih iskustava, predvideli da će Suarez ujesti i treći put i uložili svoj novac na tu opkladu. Po podacima jedne švedske kladionice, širom Evrope postoji 150 takvih srećnika.
Svojim potezom Luis Suraez je sebi definitivno osigurao zavidnu poziciju na ne baš laskavoj top-listi najvećih agresivaca na terenu.
Svi se sećamo kako je Zinedin Zidan 2006. godine u meču između Francuske i Italije iz sve snage udario glavom u grudi italijanskog odbrambenog igrača Marka Materacija. Francuski kapiten je zbog svog postupka dobio crveni karton, a u finalu je na kraju pobedila Italija boljim izvođenjem penala (5:3). Zidanov potez je zapanjio fudbalski svet i bacio senku na finalni meč. U medijima širom sveta kao najvažnije pitanje nametnulo se zašto je Zidan to učinio u poslednjoj utakmici svoje igračke karijere. Kako se navodi, Materaci je na rasnoj osnovi uvredio Zidana čiji su roditelji iz Alžira.
Na istoj listi 1994. našao se i Italijan Mauro Tasoti, nakon što je laktom udario Španca Luisa Enrikea. „Azuri“ su otišli u polufinale, ali je bek Milana naknadno kažnjen sa osam mečeva neigranja. Posle te utakmice više nije obukao dres Italije.
Četiri godine ranije na listu se upisao i Frank Rajkard tako što je na meču protiv Nemačke dva puta pljunuo u lice Rudija Folera. Isključeni su u paketu već u 22. minutu utakmice.
I na kraju, setimo se Mundijala u Španiji 1982. godine koji se pamti i po „podvigu“ nemačkog golmana Šumahera kada je razornim udarcem kolenom u lice bukvalno onesvestio francuskog napadača Batistona. Batiston je završio sa potresom mozga i ostao bez nekoliko zuba.
Raspisan konkurs za programsko-prostorni koncept za urbanu i pejzažnu revitalizaciju područja između ulica Blagoja Parovića, Kneza Višeslava, Miloja Zakića i Vladimira Rolovića na Čukarici
U većem delu zemlje sneg neprestano pada od ponedeljka posle podne. Mestimično vlada saobraćajni kolaps. Zabeležen je veći broj kvarova na distributivnoj mreži električne energije.
Od četvrtka, 19. decembra do 15. januara ostvarite 20 posto popusta na sve pretplate za digitalna i štampana izdanja „Vremena”. A „Vreme“ ima samo svoje čitaoce
Bilo je mnogo pokušaja da se utvrdi poreklo porodične slave, ali oni su češće otvarali nova pitanja i dileme no što su davali odgovore. Zna se samo da je proslavljanje sveca zaštitnika porodice veoma stara obredno-religijska i društveno ekonomska praksa, kojoj se počeci gube u dalekoj prošlosti
A ipak je sve vreme srećna, snažna, to jednostavno izbija sa ovih fotografija, i ta sreća i snaga čuvaju je u kapsuli jednog vremena koje se dugo opiralo slomu – Margita Magi Stefanović
Subvencionisani stambeni krediti za mlade koje najavljuje Aleksandar Vučić su obmana. Šta se krije iza ove “darežljive” ponude predsednika Srbije usred studentske pobune
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
