U Memorijalnom centru „Josip Broz Tito“, za nešto više od dvadeset godina, koliko postoji, bilo je preko sedamnaest miliona posetilaca. U prvoj deceniji najviše; u drugoj posetioci su se mogli na prste nabrojati, a poslednjih nekoliko godina, uporedo sa stišavanjem nacionalističkih strasti, ali i pošto je Jugoslavija definitivno rastočena, zainteresovanost publike je u porastu.
„Poseta je primerena sadašnjem vremenu“, rekla je za „Vreme“ Svetlana Ognjanović iz službe protokola Muzeja istorije Jugoslavije, kako se Memorijalni centar danas zove, opisujući trenutnu situaciju. „Svakodnevno bude između 50 i 100 posetilaca, zavisno od toga kakvo je vreme: ako pada kiša, logično je, manje ih je nego kad je sunčano.“ Više je stranaca, kako kaže onih pravih, ne bivših jugoslovena kojih je, takođe, podosta, naročito iz Slovenije i Hrvatske. „Sada je mnogo veće interesovanje nego pre deset godina, ali neuporedivo manje nego pre dvadeset. Prošle godine je, primera radi, samo Kuću cveća, grob Josipa Broza Tita, posetilo 7400 ljudi. Ove godine očekujemo ih više, uzimajući u obzir sve veće otvaranje naše zemlje prema svetu.“
Najviše posetilaca dolazi o prigodnim datumima: jedan od njih je i Dan mladosti, 25. maj, koji je pre pola veka usvojen kao zvanični Titov rođendan i koji je decenijama proslavljan uz veliku pompu i zavetovanje da se sa puta bratstva i jedinstva nikada neće skrenuti. Već treću godinu zaredom, u Kući cveća, delegacija motociklističkog kluba „Orel“ iz Slovenije odaje počast „najvećem sinu svih naših naroda i narodnosti“.
„Svi smo mi sinovi socijalizma“, objasnio je svoje prisustvo Miro Zorić iz Ljubljane. Drugi put dolazi u Beograd ovim povodom i to smatra produžetkom tradicije nošenja štafete. Tito je, kaže, opet sve popularniji u Sloveniji. Zorić je nezadovoljan situacijom u svojoj državi, kaže nije baš onako kako bi trebalo da bude: „Dobro je steglo tamo, mislim ekonomski. Tamo se sve više i više radi za sve manje i manje para. Vama, odavde gledano, to možda drugačije izgleda, ali ta demokratija i zapad nisu tako lepi kako na prvi pogled izgleda. Sloboda je ipak ovde, na jugu. Ljudi su tamo to shvatili pa sve više beže ovamo.“
Drago Falnoga iz Žaleca, malog mesta u blizini Celja, prvi put dolazi u okviru motociklističke delegacije, ali drugi put u životu. Prvi put je bio pre 21 godinu, kao omladinac. Osvrće se oko sebe, priziva sećanja, vidi se da nostalgija radi sve u šesnaest. Zadivljen je, kaže, kako je sve ipak očuvano, dopada mu se. Ima lepe uspomene na godine jugoslovenstva. „Bilo nam je dobro i biće nam dobro, jer se trudimo da tako bude.“ Iskazuje optimizam: „Uskoro ćemo svi opet biti zajedno, u Evropi, i niko nas neće više razdvajati. Dobri ljudi su uvek zajedno, nije važno odakle je ko već da je svako kako treba. Za sve ima mesta.“ U knjigu utisaka je zapisao da želi svima mir. „Samo to i potpis. Više nije ni potrebno“, konstatovao je.
U knjizi utisaka, koja god strana da se otvori, naći će se bar jedan potpis nekoga iz Slovenije ispod nepomirljivog: „Biće opet Jugoslavije“, nostalgičnog: „Sa Tobom je bilo najlepše“ ili didaktičkog: „Tito, Ti si večita tema i inspiracija.“
Posle oficijelnog dela posete, polaganja cveća, poziranja za fotoreportere i televizijske snimatelje, na platou ispred Kuće cveća, kod fontane, kao što red i običaj nalažu posluženo je osveženje. U srdačnoj razmeni mišljenja, ogovaran je Novi svetski poredak, imperijalizam, kapitalizam, hvaljena „stara dobra vremena“…
Potom, kad je pivo bilo dokusureno, Slovenci su uzjahali „đogate“ i odjezdili dalje, za Oplenac, da i ujediniteljskoj dinastiji počast odaju kad su već ovde, srećni jer su svoj naum ostvarili, zadovoljni jer će njihov trud u očuvanju tradicije, zahvaljujući novinarima, imati šireg odjeka.
Zamalo, međutim, da ne bude tako: poučeni, naime, iskustvom od prošle godine, kad su banuli iznenada pa su, na molbu domaćina, poduže čekali na dolazak novinara, ne bi li ovdašnja javnost ipak bila upoznata sa njihovim hodočašćem, ovog puta je dogovoreno da novinari čekaju njih. Dođoše oni, tako, sa skoro tri sata zakašnjenja, već na izmaku novinarskog strpljenja.
„Kasnili smo u samom polasku, zbog viza“, objasnio je jedan od njih. „Ne, ne, nema nikakvih problema sa izdavanjem viza“, brzo je nastavio jer su se čule reske psovke na račun ove države i njene diplomatije.“ Viza se dobija istog dana kada se i zatraži. Problem je što vaš konzulat radi samo tri sata dnevno pa se mora izostati sa posla da bi se zahtev predao, a izostajanje sa posla, u Sloveniji danas, više nije onako jednostavno kao što je nekad bilo. Kapitalizam, brate.“
Nikola Pavlović, iz ovdašnjeg moto kluba „Arhangel“, koji ih je dočekao na ulazu u grad, potvrdio je da oko viza nikada problema nije bilo, isto kao što ni ovdašnji motoristi nisu imali problema kad su išli u Sloveniju. „Ambasade i jedne i druge zemlje su izuzetno predusretljive kad su u pitanju motoristi i ja, eto, koristim i ovu priliku da im na tome zahvalim.“
Gradnja Kuće cveća započeta je kad je Josip Broz Tito dopao bolnice, u žurbi jer se rok za završetak radova nije mogao pouzdano znati. Radilo se u tajnosti da se ne bi javno prejudicirao ishod „poslednje Titove bitke“. Malo ko je, uostalom, tada i verovao da će Voljeni Predsednik ikada umreti. Otuda i čuveni, kasnije naveliko ismevani slogan „I posle Tita Tito“.
Za sada, Muzej istorije Jugoslavije čine Kuća cveća i Muzej 25. maj. Uskoro će, kažu, biti još sadržaja: u planu je da eksponati koji su trenutno u depou budu ponovo dostupni javnosti. „Nažalost, neki od njih nam nisu pristupačni, s obzirom na to da je 1996. godine tadašnji Memorijalni centar „Josip Broz Tito“ bio pregrađen zidom na dva dela. Rezidencijalne objekte, uključujući i Spomen zbirku, Bilijarnicu, Lovačku kuću i rezidencije u kojoj je Tito živeo od 1947. do poslednjeg odlaska u bolnicu, kao i druge pomoćne objekte, zaposeo je Slobodan Milošević, uključujući i eksponate koji su se tamo zatekli“, sa vidljivom rezignacijom ispričala je Svetlana Ognjanović. „To je kao kad bi se neko uselio u Narodni muzej ili Konak Kneginje Ljubice.“
Fond poklona koje je drug Tito dobijao i koji su u toj kući ostali ogroman je i sastoji se od arheološke, etno, likovne, numizmatičke zbirke kao i zbirke ordenja, uniformi, plaketa, ključeva gradova… Komisijsko preuzimanje, odnosno vraćanje eksponata muzeju je u toku. Još se, međutim, tačno ne zna da li i šta eventualno nedostaje. Zabrinjava saznanje da se Miloševićev sin Marko, malo po useljenju, naglo zainteresovao za slike Save Šumanovića. Nije sigurno da li su sve na broju.
Ono što se ranije moglo videti u Muzeju 25. maj, zbirka štafeta recimo, sada se nalazi u depoima muzeja. „Nadamo se da ćemo u najskorije vreme imati jednu stalnu postavku gde će moći da se vidi deo onoga što je drug Tito dobijao na poklon.“
Muzej je od osnivanja finansiran iz saveznog budžeta, sve dok je taj budžet postojao. Trenutno, do daljeg, troškove muzeja, održavanje i plate zaposlenih, pokriva republički budžet preko Ministarstva kulture. Ulaz u Kuću cveća je slobodan, kao što je uvek i bio. U toku je vraćanje rezidencijalnih objekata Muzeju istorije Jugoslavije, kome i pripadaju, ali zid još uvek, iz nekog razloga, odoleva.
Rođendan Josipa Broza Tita, obeleđen je širom bivše njegove Jugoslavije
Tako se u Kumrovcu, rodnom mestu druga Tita, okupilo više od šest hiljada poštovalaca iz čitave Hrvatske. Manifestacijom „U mladosti je radost, u radosti je mladost“ njih šest hiljada podsetilo se nekada bezbrižnih vremena, nošenih na idiličnim krilaticama. Slavlje su uveličali „pravi mali pioniri“ sa „titovkama“ na glavama i crvenim maramama oko vrata. „Mi smo Titovi, Tito je naš“, orilo se Kumrovcem, dok su preko razglasa puštani Titovi govori, partizanske i Balaševićeve pesme.
Ni Podgorica nije ostala bez svog Dana mladosti. Štafetom, koja na ovim prostorima nije viđena više od deset godina, građani bivšeg Titograda obeležili su 25. dan maja. Štafeta, koja je prešla put od brda Gorica do Doma vojske Srbije i Crne Gore, doduše, nije ponesena od strane zaštitnog joj znaka – pionira, već od najboljih plesača studija „Džet set“, ali učinila je da zaigraju srca mnogih. Po nošenju štafete, oni koji znaju „red i poredak“, znaju i da je sledeće na redu – slet. Umesto toga, plesači su na podgoričkom gradskom trgu organizovali spektakl koji je trajao do 22 časa.
U zajednici BiH akcenat je stavljen na maršalova postignuća u II svetskom ratu. SUBNOR Bosne i Hercegovine je, u skladu sa protokolom, čituljom u sarajevskom „Oslobođenju« objavio pomen svom nekadašnjem vođi. „Uz trajnu zahvalnost na našeg vrhovnog komandanta«, napisali su borci BiH, tik do Brozove ratne fotografije u partizanskoj uniformi.
Dan mladosti obeležen je i u Vrtištu kod Aleksinca, na imanju „Četvrta Jugoslavija“ vlasnika Miodraga Stojanovića, zastavnika u penziji. U ulozi „pionira“ bila je učenica sedmog razreda OŠ „Car Konstantin“ koja je pred 150 okupljenih građana predala štafetu „Miši komunisti“. Na improvizovanim bulevarima i ulicama Josipa Broza Tita, okićenim jugoslovenskim i crvenim zastavama sa srpom i čekićem, našla se i delegacija komunista BiH. Nekoliko desetina jugonostalgičara upisalo se u knjigu državljanstva „Četvrte Jugoslavije“.
U Skoplju, preciznije u dvorištu skopske gimnazije koja nosi maršalovo ime, zaključeno je da Makedonci ne bi imali državu da nije bilo Tita. U to ime otkriveno je spomen obeležje posvećeno nekadašnjem predsedniku SFRJ. Kao i bivša braća iz BiH, i Makedonci su u svojim novinama objavili čitulje sa slikom i rečima zahvalnosti.
M. Vidić, J. Lazić
