Tako je kako je bilo

Ovo može biti tek samo jedna pomalo naivna i nepretenciozna priča. O dva naizgled sasvim nepovezana događaja i mesta. Početak pronalazi motiv u svakodnevici naše i globalne socijalne postkovid gladi za prethodnim životom kakav je npr. bio tribute koncert posvećen Oliveru Dragojeviću na Korčuli. Kraj je zapravo slična, lična identitetska potraga za izgubljenim rajom, povratak kući, u detinjstvo letnjih raspusta u Kninu.

KORČULA

Vela Luka je, kako joj i samo ime kaže, najveća opština i naseobina na ostrvu, nautičkim miljama mereno od kontinenta, najudaljenija na Jadranu. Trajekt od Splita do severozapada Korčule plovi cela tri i po sata. U Jugoslaviji je poznata po brodogradilištu „Montaža Greben“ koje je proizvodilo maestrale, poliuretanske pasare, čamce kakve poseduju svi stari alasi na Dunavu i Savi. Turistički manje zavodljiva i prepoznatljivija od grada Korčule Marka Pola, a u našem vremenu svojevrsni dalmatinski „Memfis Tenesi“, kao rodno mesto i večno počivalište Olivera Dragojevića.

Ovo poslednje je tako zahvaljujući entuzijazmu Ante Gela, Oliverovog i ne samo njegovog, već verovatno najboljeg regionalnog gitariste današnjice, koji je uspeo da u faktički drugoj godini nakon Oliverove smrti (ne računajući, dakle, 2020) u Vela Luci 29. jula sakupi orkestar, hor i organizuje direktni TV prenos HRT-a. Jednako mobiliše na stotine što starih što mladih Dragojevićevih privrženika da se po visokom zvizdanu zapute put Korčule. Baš kao i mene, iz Beograda avionom preko Beča do Splita, da se snađem i da ne izostanem. Onako, kako mi se sve više čini, da mi nećemo uspeti za Balaševića u Novom Sadu.

Cela riva duž Vele Luke, nekmoli pjaceta podno baroknog zvonika Crkve Svetog Josipa, nije dovoljna da primi hiljade hodočasnika. Čini se i da je tzv. stožer civilne zaštite RH prepustio ovaj dan stihiji, kao da je ispravno cenio da treba da bude veličanstvenija od godišnjice „Oluje“ ili Sinjske alke, gde će se kasnije insistirati na epidemiološkoj rigidnosti. Nastupile su tri različite generacije izvođača: Oliverov vršnjak Tedi Spalato, Džiboni kao „sin prestolonaslednik“ i Marko Tolja, a sve to zajedno ovde je tekstom nemoguće dočarati. U stvari, sve se odigralo u prekovremenom radnom vremenu konoba na rivi. Iz svake kafane posle ponoći pa skoro do jutra i prvog katamarana za povratak u Split, što sa pojedinačnih gitara, što razglasa, Dragojević je išao na bis. Banalno ali bukvalno baš tako, poput Guče i Egzita. Ključ razumevanja stihova Vela Luke je kulturološko nasleđe, kada njegova audio-interpretacija postane naše mentalno poimanje bolje prošlosti.

S tim osećajem slatkaste gorčine, menjam agendu za naredne dane na moru. Rešen da umesto dosadne plaže nadoknadim u životu propuštenu priliku i vozom od Splita odem „preko Perkovića pa do Knina…“

foto: zlatko crnogorac

KNIN

Pomenuta kamena austrougarska železnička postaja Perkovića tipski je identična onoj u Dalmatinskom Kosovu na ulazu u Knin. A to je već predeo Uzdolja i neobnovljenih kuća, sa još od rata urušenim krovovima između dva zabata, zaraslim u makiju. Distopija Knina simbolički počinje na nekadašnjem, jednom od većih železničkih čvorišta SFRJ, odakle su vozovi skretali ka Zadru, Šibeniku i Splitu.

Glavna ulica zategnuta je pod konac, ali po vrelom julskom ali i svakom drugom danu, ovo je avetinjski prazan grad. Jedini uočljiv ljudski lik je kameni kip kralja Dmitra Zvonimira na kružnom toku, podignut 2009, a koji je u 11. veku stolovao na Kninskoj tvrđavi gde se danas, na više od 38 stepeni, bez taksija, niko normalan ne uspinje. Društveni život je za Knin logično kafana – pečenjara „Tri lovca“ preko puta nove moderne katoličke katedrale Gospe Velikog krsnog zavjeta sazidane 2015. Kilogram vruće jagnjetine je 170 kuna (2700 din), Karlovačko pivo od pola litra 15 kn – 2 eura. Ispred su parkirane između ostalih, uvek i beogradske tablice.

Knin je postao sporadična prolazna tranzitna tačka na putu od Šibenika ka Splitu za strane turiste koji traže dalje od prenapučene obale i ostrva. Hrvatska je samo u julu imala 3,7 miliona turista, a Nacionalni park Krka na koji se Knin naslanja, uz Plitvice u Lici, jedna je od možda dve ili jedina komercijalna turistička destinacija u zaleđu Dalmacije. Od ove godine, kupanje na Skradinskom buku u Nacionalnom parku zbog zaštite sedre je zabranjeno. Deo turista produžava dalje ka Roškom slapu, vidikovcu Visovac i manastiru Krka, a kroz Knin bez sadržaja samo prolazi.

Dalmatinska Zagora u Podinarju je zapravo najlepši predeo na zemlji, jer se na vazdušnoj distanci od samo par kilometara nalaze izvori dveju reka, Krke i Cetine. Pravo iz voza, da se napijem vode i ohladim glavu, odlazim na slap Krčića ‒ izvor reke Krke u Kovačiću, nekad rodno selo popa Đujića. Danas, uz ponekog zalutalog turistu, to je svakodnevni ambijent opuštanja hladnom vodom nakon treninga, zlatne hrvatske olimpijske tekvondistkinje Mateje Jelić, simpatične klinke koja je za 48 sati zadobila pa izgubila srpsku blagonaklonost.

foto: zlatko crnogorac

Krčić je kraška ponornica dugačka oko 20 km. Tamo gde na svom kraju nestaje, u zimskim i prolećnim mesecima visokog vodostaja pravi vodopad od 20 m nad izvorom Krke. Francuzi su u vreme Napoleonovih osvajanja u svojoj novozasnovanoj Ilirskoj pokrajini nakon srednjovekovne vladavine hrvatskih pa ugarskih kraljeva, Otomanskog sandžaka i Venecije, kroz kanjon Krčića izgradili sredozemnu stradu, koja je započinjala od mosta u Erveniku i išla preko Knina, Polače, Kijeva do Sinja. Na tom makadamu i danas stoji kameni most iz 1809, na putu prema Suhopolju gde su 1941. pobijeni Srbi iz Polače, a 1944. se smrzli partizani Druge dalmatinske partizanske brigade.

Prepričavanje lokalnih istorijskih legendi su najdraža animacija u dugim usamljeničkim noćima lokalnog življa, kada im dođemo, Beograđani. Sve je tamo u srazu dva srpska i jednog hrvatskog sela. Na način slikan u Lisicama Krste Papića, Mećavi Antuna Vrdoljka, Vučarima gornje i donje Polače Jovana Radulovića, u kojoj su preostali samo kameni nadgrobni spomenici na lokalnom pravoslavnom groblju. Civljane u kojima se nalazi instagramičan, poput Jeloustona, više stotina metara prozirno duboki i usamljeni izvor Cetine, i hrvatsko, jedino obnovljeno Kijevo.

Predratni Knin je zbog balansa nacionalne majorizacije administrativno razdeljen na više novih opština. Srbi su pored Ervenika i Kistanja, pretežni, pa tako i na „vlasti“, u Biškupiji. Tu žive dve moje babe. Prva Jovanka, sama kao skoro devedesetogodišnja starica, poslednja je vična u spravljanju ovčijeg sira iz mešine. Kaže da više nema snage. Njeni sinovci Joca i Mlađa od sestre Dušanke u komšiluku već su prešli na stočarstvo, misle da im se tako više ili lakše isplati. Sve se u Kninu decenijama zasnivalo na ovčarstvu, čak se i na stoletnom grbu grada nalazi jagnje. Jovankin deda Vajo, gorštak s Brezovice, kako su ga zvali, i Jovankin otac Jovo, čuvali su na Dinari hiljade ovaca ceo svoj dvadeseti vek. Prvog su poskoci po prstima izujedali dok je godinama čistio proplanak od kamenja. Drugog je Milan Kovačević snimao za Karavan , čuvenu putopisnu emisijuTelevizije Beograd sedamdesetih godina. Seljaci iz Dalmacije su dovodili ovce na letnju ispašu i čuvanje, od čijeg mleka se pravio sir sličan livanjskom. Tokom „Oluje“, hrvatska vojska se baš odavde preko Crvene zemlje spustila u grad. Stado je ostalo gore do Božića, kada se samo, tih 20km, vratilo kući. Dan posle, Knin je bio prepun hladnjača hercegovačkih mesara.

foto: zlatko crnogorac / za uvećanu sliku desni klik pa »open image...«

Danas, kad idemo gore, jedini perativ je da se ispentramo na Badanj, treći po visini vrh Dinare odakle puca pogled na Knin i Kozjak, Perućko jezero i, po vedrom danu, Šibenski zaliv. Imovinski, to je naš, nerešeni na osamnestine isparcelisani pašnjak, overen prsten-pečatom turskog bega na katastarskom listu iz devetnaestog veka. Odmah pored je tzv. Turski dolac, granica sa Bosnom, migrantska ruta na putu ka Evropi. Sve skupa napušteno, nenastanjeno, prepuno divljih svinja, kad mečka rađa tri mečeta i za njih idealno prirodno stanište, vukova čiji je ulov zabranjen, čak se plaća visoka novčana kazna i za odstrel iz nužne odbrane. Jedino što hrvatska država pruža je materijalni podsticaj za držanje magaraca, ali se po zaraslim vodenicama na Krčiću više vidi da nedostaju koze kao prirodni trimeri podivljalog rastinja.

Naposletku, nakon prošlogodišnjeg prisustva Borisa Miloševića kao srpskog potpredsednika Vlade Republike Hrvatske, tzv. obljetnica „Oluje“ postala je u konačnici lokalni događaj za jedan dan, obaranje ruke rivaliteta sa Sinjom i njegovom alkom, vašar ili sajamski dan. Sve prethodno nenavedno, kao na primer postojeći ribnjak na Krki u gradu u kome je nemoguće sesti pa pojesti svežu pastrmku, ili otkup isklesanih nadvrataka napuštenih kamenih seoskih kuća za nove primorske vile, komadići su razbijenog stakla u ogledalu odsustva srpsko-hrvatske demografske i političke strategije pomirenja. Umesto da poput mađarskog Prosperitata, Srbija pruži ekonomsku podršku lokalnim Srbima za tzv. obiteljska poljoprivredna gazdinstva, a matična Hrvatska od kontinentalne Dalmacije turistički stvori novu Istru, jedni na komemoraciji u Busijama, drugi na obnovi od zemljotresu na Baniji, demonstriraju nepomirljivost i neučinkovitost.

Već sutradan sam ponovo u Splitu, čija trajektna luka u centru podseća na ukrcavanje u Nojevu barku. Pričam sa prijateljima iz prethodnog života Nenom Belanom i Juricom Pavičićem. Kad je sve tako kako sad jeste, kome i čemu je, napokon, bio taj postratni dvodecenijski dativ limba. Niko od nas, nema trenutni suvisli odgovor. Ali nemaju ga niti Amerika i Avganistan. Tako je kako je bilo.