Septuaginta na srpskom

Četrdeset teologa, klasičnih filologa, tekstologa, helenista, slavista, srbista, istraživača Pravoslavnog bogoslovskog, Filozofskog i Filološkog fakulteta, Instituta za srpski jezik i Vizantološkog instituta SANU rade na projektu „Septuaginta na srpskom“, s ciljem da se prvi put pojavi celovit prevod knjiga Starog zaveta s grčkog originala na srpski jezik. Tim povodom razgovaramo sa rukovodiocem projekta dr Rodoljubom Kubatom, redovnim profesorom Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koji se ovom temom bavi već 15 godina.

„VREME„: Pitanje koje se nameće kao prvo je zašto se prevod Sedamdesetorice to jest Septuaginte smatra originalom?

RODOLJUB KUBAT: Odmah treba naglasiti da je hrišćanski Stari zavet isto što i Septuaginta, i da je neophodno praviti razliku između hrišćanskog Starog zaveta i jevrejske Biblije, jer između njih postoje razlike u pogledu kanona, ali i samog teksta. Septuagintin prevod nastao je u Aleksandriji, među tamošnjim Jevrejima koji više nisu znali jevrejski jezik. Međutim, predložak sa kojeg je nastao prevod Septuaginte oslanjao se na egipatsku rukopisnu tradiciju koja nije bila u potpunosti identična sa drugim tradicijama, kao na primer vavilonska ili palestinska. Naime, biblijski tekstovi nastajali su u dugom vremenskom periodu. Budući da su Jevreji posle ropstva u Vavilonu bili rasejani širom Bliskog istoka, pojavilo se više rukopisnih tokova, u kojima tekstovi nisu bili samo prepisivani nego i kreativno dorađivani. U tom procesu dorade pojavile su se razlike.

Kada je počeo prevod Sedamdesetorice, stariji jevrejski spisi još nisu bili sasvim uobličeni, niti su imali jasan kanonski status. Prevod nije nastao sa jednog završenog korpusa knjiga, niti danas postoji jevrejski predložak sa koga je nastajala Septuaginta. Prevod je nastajao istovremeno sa oblikovanjem kanona. Stoga se ne može govoriti da je Septuaginta prevod u klasičnom smislu, ona je zapravo apsorbovala raniju tradiciju u sebe i predstavlja završni tekst. Dakle, ona jeste prevod u smislu da se tekst preneo iz jednog jezika u drugi, ali taj tekst je još bio živ, to jest nije imao kanonski status koji je kasnije dobio. U tom smislu, Septuaginta je original.

Postoji li objašnjenje zašto se Crkva nije do sada upravljala po ovoj varijanti Starog zaveta već koristi prevod Đure Daničića, i šta se zamera njegovoj varijanti?

Crkva se u svom bogoslužbenom životu u suštini rukovodi tekstom Septuaginte koji je do nas došao preko staroslovenskog prevoda i kasnijeg crkvenoslovenskog. Međutim, problem je što ti tekstovi ne postoje na savremenom srpskom. Daničićev prevod nije nastao sa predloška koji potiče od tradicije Septuaginte, već sa jednog latinskog predloška koji je preveden sa jevrejskog teksta. Tu nastaje problem, jer je naša srednjovekovna svetopisamska i bogoslužbena literatura nastala sa predloška Septuaginte. Razlike u teološkom smislu nisu zanemarljive, pogotovo što se tiče mesijanskih ideja. Daničićev tekst tu nije validan. Ovde se više radi o tome da sada Crkva dobija novi prevod na savremenom jeziku koji nastaje sa originala i kompatibilan je sa našom crkvenom tradicijom. Što se tiče Daničićevog jezičkog stila, on je ostavio dubok trag u našoj kulturi, i on je u jezičkom smislu odličan. Daničev stil će biti ispraćen u onoj meri u kojoj je to moguće. Mi novim prevodom želimo da uhvatimo jezičku nit od staroslovenskih prevoda, Daničića pa do savremenog srpskog. Naravno, prevod mora da bude u duhu savremenog srpskog jezika i da je jasan i razumljiv.

Kome će sve da koristi ovaj prevod?

Ovaj projekat je najvažniji za Crkvu i našu kulturu uopšte. Na širem planu, rad na ovim tekstovima ima ozbiljnu naučnu važnost. Stari slovenski rukopisi biblijskih tekstova gotovo da nisu proučavani iz perspektive koja se nameće u ovim istraživanjima. Naime, planirano je da se istraživanja usmere u pravcu otkrivanja vizantijskog tipa teksta (ili tekstova) sa kojeg je nastao slovenski prevod, čime se pravi neophodna stepenica za izrade kritičkog izdanja Septuaginte. Za razliku od dosadašnjih kritičkih izdanja, koja su usmerena na otkrivanje prvobitnog (hipotetičkog) teksta, ovde se ide drugačijom logikom i traži istorijski relevantan, odnosno delujući tekst. To je upravo vizantijski tip teksta, sa kojeg je nastao staroslovenski prevod. Takva istraživačka koncepcija ne postoji u savremenoj nauci, pa samim tim se pruža ozbiljna prilika za naše stručnjake da daju svoj doprinos na opštem planu istraživanja Septuaginte. Na ovaj način postajemo zanimljivi široj, međunarodnoj naučnoj zajednici. To u strateškom smislu može da nas dovede do osnivanja istraživačkog centra, koji se bavi takvom vrstom istraživanja.

U Evropi se poslednjih godina takođe prevodi Septuaginta.

Zapadni hrišćani su se držali Vulgate, prevoda Svetog pisma na latinski jezik iz 4. veka. Tek nakon otkrivanja Kumranskih rukopisa, polovinom 20. veka, naučnici su došli do nekih važnih saznanja koja su bacila sasvim novo svetlo na Septuagintu. Ubrzo posle tih saznanja krenule su ozbiljnije studije na temu Septuaginte i prevodi na savremene jezike. Do sada su se pojavili integralni prevodi na engleskom, nemačkom, rumunskom i španskom, većim delom na francuskom i Petoknjižje na italijanskom. Iako zvuči apsurdno, slovenski Istok je zatajio. Zanimljivo je da se kod nas u novije vreme pojavilo interesovanje za septuagintin tekst. Naime, još krajem osamdesetih mitropolit Amfilohije (Radović) a potom i episkop Atanasije (Jevtić) počeli su da prevode pojedine spise. Preveli su jedan broj deveterokanonskih knjiga, kao i Knjigu postanja. Njihov rad pre svega predstavlja dobru osnovu za dalji prevod celokupne Septuaginte. Od mitropolita i episkopa imamo podršku, a planiramo da i njihove prevode integrišemo u konačno izdanje.

Javnost je blagonaklono reagovala na projekat, kakvi su komentari, i da li postoji neka konkretna podrška države i Crkve?

Projekat još uvek nije dovoljno prezentovan našoj javnosti. Akademska zajednica je vrlo pozitivno reagovala. Međutim, glavni problem se javlja na institucionalnom nivou, to jest kako da ovaj projekat prepoznaju neke relevantne državne institucije. Što se Crkve tiče, podrška ne postoji, naravno izuzev nekih pojedinaca. Nažalost, postoje suptilni pokušaji sprečavanja projekta. Ne volim ovo što kažem, ali ne mogu da ne kažem. Prošle godine je to bio jedini projekat Biblijskog instituta koji je odbila Kancelarija za veru pri Ministarstvu pravde. Objašnjenje (usmeno) bilo je da blokira neko iz Crkve. Takođe je sprečena izvesna finansijska pomoć iz naših parohijskih zajednica iz Švajcarske. Pitanje finansiranja projekta je još uvek otvoreno, i to je trenutno jedini ozbiljan problem. Međutim, treba biti svestan da je u pitanju veliki i dugotrajan posao, koji se ne može izvesti bez sistematske podrške. Sa trenutnim kapacitetima, odnosno neinstitucijalnom finansijskom podrškom, možemo sami uraditi prevod ili njegov veći deo. Međutim, ako ostane na tome, mnogo toga će biti propušteno.

Doduše, u toku je priprema projektne dokumentacije s ciljem da se prijavi projekat kod Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije. Ali ni tu propozicije ne odgovaraju ovakvim projektima. Pritom, mi nemamo nikakvu administrativnu podršku. Nemamo podršku ni za izradu projektne dokumentacije. S obzirom na trenutno stanje na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu, teško je očekivati da su ovakvi projekti mogući. Do sada smo obavili neformalan razgovor s potpredsednikom Srpske akademije nauka i umetnosti Ljubomirom Maksimovićem, koji je naizgled pokazao veliku zainteresovanost da pomogne, ali na kraju ništa nije realizovano.

Projekat traje već nekih godinu i po, dokle se stiglo sa radom?

Prevode se sve knjige Petoknjižja u nekoliko timova, a prevedeno je sedam knjiga malih Proroka. Takođe je u toku prevod Psaltira, knjiga Carstva, Rute i Jestire. Planirano je da se na jesen objavi pilot-projekat prevoda knjiga malih Proroka, i to u četiri kolumne: tekst na grčkom jeziku, zatim najstariji slovenski rukopis, na crkvenoslovenskom i na srpskom jeziku. Očekuje se da završimo do Sajma knjiga. Po slobodnoj proceni, do celovitog prevoda, to jest prve verzije, moglo bi se doći za neke tri godine. U ovom poslu nije dobro raditi brzo, u našem slučaju čak nije ni moguće. Tekst prolazi kroz više ruku, kako klasičnih filologa, tako slavista, srbista i teologa. Glavno je da po završetku prevođenja novi prevod uđe u našu bogoslovsku i kulturnu sredinu i bude jedan od relevantnih prevoda Starog zaveta.