Izem ti zanat

Stara mudrolija kaže da se novinarstvo uči u redakciji, a ne na fakultetu. Ima, istina, na tom fakultetu štošta korisno. Pa opet, za diplomu me još niko nije pitao tokom skoro dve decenije u poslu. Znam izuzetne novinare koji nisu studirali ništa, a kamoli novinarstvo.

Tokom čitavih studija na beogradskom Fakultetu političkih nauka, rekao bih da sam u zbiru napisao vesti i tekstova koliko se u prosečnoj redakciji napiše za nedelju dana.

Kada sam, kao student druge godine, došao na neplaćenu praksu na Radiju Studio B, na vrh Beograđanke, stariji kolega tamo je mislio da treba da krenem od redigovanja vesti na suvo. Nisam znao šta znači “redigovanje”.

Štošta se promenilo od tada, bolonjizacija je napredovala, ali posebno je žurnalistika u Beogradu ostala daleko od prakse. Ni u Novom Sadu i Nišu to ne liči baš na ono kako bi novinarstvo moglo i trebalo da se studira – nalik studiju glume, u malim grupama, intenzivno, praktično, uz teoriju okolo.

Srbiji ne treba ovoliko medija niti novinara. Fakultetima, to priznaju profesori po kafanama, treba toliko studenata jer em plaćaju školarine, em se dobijaju novci iz državnog budžeta. Dakle, ništa od malih grupa.

Sa jedne strane, fakulteti su nam predaleko od prakse. Može biti da fakulteti spremaju novinare za medijski svet koji ne postoji – kuće od čokolade, prozori od marmelade. Sa druge, naša grozomorna novinarska praksa toliko je daleko od teorije i boljih običaja da je pitanje da li tu ikakav fakultet pomaže.

Sa treće, mladi novinari suočiće se sa publikom koja slabo ceni temeljan novinarski rad, a još slabije za njega hoće da plati. Koja, uostalom, ima sve manje vremena, volje i koncentracije da isprati išta duže od tvita ili uratka na TikToku.

TEMPO, TEMPO

Razgovarao sam sa četvoro kolega. Troje su studenti, stipendisti “Vremena”, tek par meseci u našoj redakciji. Četvrta predaje na fakultetu.

Anja kaže kako je FPN u Beogradu upisala svesna da je mnogo više politikoloških nego novinarskih predmeta i da je tako i htela. Veruje da to daje temelj.

Kad se došlo do praktičnih radova, kaže da se teško snađu oni koji ranije nisu sami išli na praksu u neki medij. Prilično je rigidno jer se prvo drži pravila kao pijan plota, ali Anja misli da je to neophodno. Moraju se znati pravila da bi se onda prekršila.

“U dnevnom novinarstvu mi je najveći šok bio tempo”, navodi ona. “Na fakultetu imate laganih sedam dana da napišete vest, u pravoj redakciji imate možda pola sata. To je nešto na šta fakultet ne može da vas pripremi.”

Tempo! Neki fudbalski znalci kažu da je u tempu razlika između igrača svetske klase i trećeligaša. I jedan i drugi umeju da dodaju loptu na trepavicu i neće pogrešiti prvi, drugi ili treći pas od deset metara. Ali samo jedan od njih to može brzo, jako i stalno i opet, opet i opet, pod pritiskom.

O tempu kao šoku priča i Rajna, druga mlada koleginica. Kaže, teorija i etika novinarstva su zlata vredni, ali je novinarskih predmeta malo, tek jedan po semestru. Rutina se tako ne razvija. A onda dođeš u redakciju.

“Nije neočekivano da se radi brzo, ali se na fakultetu nisam pripremila za to. Pisanje studentskih radova traje po dve nedelje, nekad i duže, što ostavlja prostor da se kroz tekst prolazi milion puta i dovodi do savršenstva. Fakultet bi trebalo da priprema studente za tržište rada, da im pored teorije razvija i praktične veštine”, kaže Rajna, i ona studentkinja beogradskog FPN-a.

Da ne bude da samo fakulteti škripe – i same redakcije se odvajaju od onoga kako treba raditi. “Brzina rada u redakcijama često ne ostavlja prostor za zlatna novinarska pravila kao što su proveravanje sa tri izvora, balansirani izbor sagovornika. Najčešće dobijemo one sagovornike koji su najdostupniji, a ne one koji su najpozvaniji da govore na temu.”

I još: “Pitanje je koliko u vremenskom tesnacu novinari uspavaju da ostanu objektivni, da sagledaju situaciju iz svih uglova odvajajući se od ličnih stavova”.

Uzgred, ako su mlade koleginice iznenađene tempom rada na portalu “Vremena” – a mi baš pazimo da ne štancamo vesti i ne objavljujemo sve što nam dođe pod ruku – kako li bi se tek provele u nekom od sto portala koji služe za kopi-pejstovanje vesti?

VIŠAK TEORIJE?

Aleksa, i on na istom fakultetu, kaže da su kurikulum i literatura zastareli. Recimo, novinarstvo u štampi koja jedva da postoji i dalje je obavezan predmet, a onlajn-novinarstvo je izborni.

“Društvene mreže gotovo da nisu obrađene. Fakultet se drži formalnog zakonskog okvira prema kojem one nisu mediji, ali u praksi one to jesu jer se veliki broj građana preko njih informiše. Tu postoji očigledan raskorak teorije i stvarnosti.”

Aleksa kaže da ipak nije pogrešio sa izborom fakulteta. “Razlog nije novinarski program, već širina znanja koju studenti stiču. Novinar po prirodi posla mora da bude erudita, da razume političke, ekonomske, društvene i kulturne procese u zemlji i svetu.”

Tu sam morao da pozovem Sanju Kljajić, koja nikad nije prestala da dela kao novinarka iako je još kao studentkinja rešila da ide i akademskim putem. Asistentkinja je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i aktivna u novinarskim udruženjima.

“Da, mislim da malo mazimo studente”, kaže ona uz smeh. “Kao žena iz prakse, znam da je predugo vreme koje im dajemo za pisanje. Ali iz perspektive studenta koji ima brdo seminarskih radova i kolokvijume, to je već jak tempo. Ali naravno da toliko vremena nemaju u redakciji.”

Sanja priča da se fakulteti dosta razlikuju – beogradski Fakultet političkih nauka je sav u teoriji. U Novom Sadu su teorijski predmeti tu da podrže one novinarske, a Niš je negde između. I jedno i drugo ima prednosti i mane.

“Ja sam štreberka i mislim da su teorijski predmeti neophodni. U razgovoru sa kolegama i po redakcijama primećujem da studenti iz Novog Sada dođu mnogo spremniji za zanat, a da iz Beograda dođu mnogo potkovaniji za pokrivanje tema, recimo, iz dnevne politike.”

DIZNILEND ILI ČUVANJE STANDARDA

Sanja još kaže da se fakulteti donekle trude da održe korak sa modernim novinarstvom mada ne mogu da menjaju kurikulum svaki čas. Za to danas često treba pametni telefon pa nastaju kratki prilozi za društvene mreže.

“Današnji studenti su odrasli sa tehnologijom, najbliži im je audiovizuelni jezik, a ne dosadno pisanje. Ali, vidimo početničke greške – fali im malo osnova audiovizuelnog jezika da se uklope”, kaže ona.

Ali od jednoga nema šanse da odustane – neće, kaže, da sprema studente za “tržište rada” ovakvo kakvo je u Srbiji, sa svim iščašenjima. “Moramo da ih učimo kako mora i treba da se radi. Drugi je par cipela što je praksa u kojoj onda zbilja rade katastrofalna.”

“Mi njih moramo da učimo šire, da budu edukovani, da svaku priču poznaju iz pet uglova pa da izaberu jedan, da imaju najmanje tri nezavisna izvora, da su činjenice proverili, da ih učimo etici. Dakle, kao da će sutra da rade najodgovorniji posao u najodgovornijim svetskim medijima, ako uopšte tako nešto više postoji. A ono što će od njih praksa da napravi, to je već odgovornost čitavog društva i medijske zajednice, a ne samo fakulteta.”

Njena nada je opstanak profesije tako što je čuvaju oni koji dolaze, pa za neka bolja vremena, umesto podilaženja sadašnjem stanju. “Jer evo kuda to ide – još kada sam ja studirala, jedna koleginica je išla na praksu u neki polutabloid. Posle mesec dana nam je ispričala da je izmislila izjavu. Bila sam u šoku – niti smo tako učili niti to mora da se radi koliko god praksa zahtevala. Nije to Diznilend, to je čuvanje standarda.”

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.