Otpor je kad radiš uprkos svemu

Nišville Jazz Teatarski festival deo je Nišville Jazz festivala. I tako, evo, već deset godina. Ovaj jubilarni traje od 8. do 10. avgusta sa porukom da “živimo u uznemirenom svetu”.

Za umetničku direktorku i selektorku Maju Mitić samo trajanje festivala postaje čin otpora: i kada nema dovoljno novca i kada izostane sistemska podrška, festival mora da se dogodi. “Ništa nećemo dobiti ako ne igramo, ako nas nema, ako se povučemo”, kaže Mitićeva.

“VREME”: U vreme gašenja festivala, uslova za rad koji su blago rečeno neizvesni, šta znači održati jedan festival deset godina?

MAJA MITIĆ: Festivali danas, u našoj zemlji, faktički ne postoje, opstaju samo zahvaljujući visokoj svesti umetnika i radnika u kulturi koji ih, uprkos velikim problemima u realizaciji, ipak rade. Govorim o svesti održavanja “plamena”, tačnije važnosti trajanja. U tom smislu, oni moraju da se dese, makar festival činile samo dve predstave, dva filma ili dva koncerta. Tako se čuva tradicija festivala, trajanje, istorija. I tako će sačekati bolja vremena da se ostvare u punom kapacitetu. Prosto je uzaludno govoriti o podršci Ministarstva kulture, zato što je sve ovo što se dešava jedna velika predstava koju igra država, gde se stvara privid funkcionisanja, poput raspisivanja konkursa i objave rezultata (za tekuću godinu objavljeni u julu!!!). Nišville, festival koji se dešava trideset i drugi put, odbijen je sa obrazloženjem da može sam svojim sredstvima da realizuje festival. Podršku dobijaju ljudi i grupe za koje nismo ni znali da postoje, koji nemaju trajanje, a ni rezultate. Tako je isto i u ostalim sferama kulture. Oseća se da država kažnjava umetnike jer su digli glas protiv korupcije i svega što se dešava u državi, gde smo svi ugroženi, pa i vlast na neki način je ugrožena – pogledajte tragediju koja se desila u Novom Sadu, svako je doslovno mogao biti ispod nadstrešnice. Hoću da kažem – o pitanju sistemske podrške mogli bismo da pričamo da smo mi sada, na primer, u Nemačkoj, pa razmišljamo, kritikujemo, razgovaramo kolika je i kakva je ta podrška. Ovde je prosto nema. Sistemska podrška kulturi postojala i za vreme Miloševića, devedesetih. Tada se odvajalo skoro dva posto budžeta za kulturu, sad je valjda nešto malo iznad 0,5. Opstaju samo nezavisni festivali poput Nišvilla, Desirea, koristeći svoje resurse.

Pa ipak, ovogodišnji program vašeg festivala je i raznovrstan i bogat.

Ljude koje pozivam na Nišville teatar festival zaista i poznajem. Oni nisu samo moje kolege, oni žele i da pomognu. Kao što je prošle godine Milo Rau došao na poziv Miloša Lolića na Ne:Bitef jer su kolege, jer je Rauu jasno šta podržava. Takav pristup i tu strategiju koristimo i mi na Nišville Jazz Teatar festivalu. Mnogi od umetnika koji dolaze na festival su moji dugogodišnji saradnici, kolege, prijatelji. Recimo, Kathy Randles iz ArtSpot Production-a iz Nju Orleansa je ove godine kod nas. Radićemo predstavu kroz projekat u kojem učestvuju muzičari iz Nju Orleansa, muzičari iz Nišville Jazz Banda, glumci, igrači, a nas dve ćemo i režirati i biti na sceni. Tema je čuvanje tradicije, tradicije pečenja rakije u ovom slučaju, ali bojim se da mi, evo upravo sada, gubimo tradiciju kulture u ovoj zemlji.

Međunarodni festivali su finansijski održivi. Ne znam zašto se stalno gubi iz vida da kada dođu gosti sa međunarodne scene, oni prave veliki PDV državi, jer ti ljudi koji dođu na festival, a i publika iz cele zemlje i inostranstva dođe u Niš, svi oni negde spavaju i negde jedu i na taj trošak država dobije PDV. Taj krug finansijski je zaista isplativ – državi se vrati uloženi novac. E sad, zašto i pored toga nema sistemske podrške? Pa, nema dobrog odgovora. Osećam da je to kao neki lični hir vladajuće elite, onih koji vode zemlju i uopšte celog establišmenta koji je trenutno na vlasti, jer ekonomske logike nema apsolutno.

Jubilej je povod za uspomene. Kako je muzički festival prigrlio teatar?

Nišville je od početka rastao kao festival koji je prevazilazio samo jedan žanr. I iz potrebe za širenjem, iznedrio se ovaj Internacionalni džez teatarski festival. Pokrenut je 2017. godine, kad nije bilo ovog političkog i društvenog usijanja do kog je došlo sa padom nadstrešnice mada smo mnogi i tada bili svesni da kao država ne idemo (opet) u dobrom pravcu. Oslonjen je na Nišville Jazz Festival, na nešto kvalitetno i priznato u svetu, a to pomaže u rađanju novog. Napraviću digresiju radi paralele: tako je ovaj sadašnji Fest mogao da se osloni na onaj iz vremena Jugoslavije koji je imao goste poput Miloša Formana, Vima Vendersa i da ne nabrajam… a ne da ga gasimo. Znam pouzdano od svoje drugarice Nevene Đonlić, koja je ceo radni vek provela u filmskoj redakciji Sava Centra, koja je radila FEST, da je u vreme rekonstrukcije Sava Centra išla i skupljala razbacane, bačene, ugažene fotografije raznih edicija našeg međunarodno priznatog Festa sa poda Sava Centra. Niko to brigom države, grada, institucija kulture nije došao da arhivira. To ne razumem. Idemo, putujemo, posećujemo muzeje, znamo šta je tradicija. Takva istorija mora da se čuva, to je sve deo naše kulture, našeg trajanja – tužno je to što se dešava Festu. Vidljivo je šta se dešava i da je dirigovano iz centra političke moći, i svima je jasno da vlast ne želi da pomogne kulturu, da ne prepoznaje nacionalni identitet kroz kulturu, ili ih baš briga, i da je ovo kazna kulturi za podršku studentima. Nacionalni identitet jeste jezik, jeste razmena, jeste poštovanje različitosti, jeste da čujem drugoga i da neko mene čuje. Nadam se samo da nećemo biti Severna Koreja i postati totalno izolovani od sveta.

Festivali poput Nišvilla rade i istrajavaju, što reče njegov osnivač i direktor Ivan Blagojević, na mazohizmu. Uporni smo i odlučni da izdržimo teška vremena, znamo da festival mora da teče da bi opstao i trajao.

Koje kriterijume mora da zadovolji predstava kako bi postala deo programa?

Osnovni kriterijum za izbor predstava je od početka bio da su društveno angažovane i da muzika u njima ima suštinsku dramaturšku ulogu, da nije samo pratnja, već aktivni element scenskog jezika. Kroz dramaturgiju, kao i džez, savremeni teatar počiva na ritmu, improvizaciji, dijalogu, slobodi i istraživanju novih mogućnosti izraza. Uostalom, po mom mišljenju, džez može da bude ritam predstave, a da predstava nema ni jedne jedine note.

Kako vidite Nišville za deset godina?

Bužet za kulturu definitivno mora biti veći. I zaista bih volela da naša zemlja bude decentralizovana. I volela bih da se festival širi, i da Grad širi festival – pa u Niškoj tvrđavi postoje još tri-četiri barutane koje propadaju, koje se koriste kao javni toaleti. One su na mestima gde bi mogle da se prave scene. Festival bi mogao da traje i tokom godine, da postoji makar po jedna predstava mesečno, jedan koncert. Da trupe koje dođu na festival ostanu duže, da mogu da drže radionice, da se sretnu sa lokalnim umetnicima, da prenesu znanje. Znači, mene ne zanima, a mislim da nikoga ko je u kulturi ne zanima da se samo odigra predstava i da se ode kući.

Čovek se nekako stalno pita da li igrati ili ne igrati. Pa ipak, ja zaista mislim da su festivali jedine slobodne zone gde se srećemo sa sobom, drugima, delima, gde nešto razmenimo, neko pitanje postavimo, jer ništa nećemo dobiti ako ne igramo, ako nas nema, ako se povučemo. To jeste otpor, kad biraš šta i na koji način uprkos svemu – radiš!

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.