Džeki, don Ivo i Gospa od Milosti

Elena je direktorka Radio Tivta, odrasla sa dvojicom braće, majka je dva sina i ima tu “mušku energiju” bokeljskih žena koje su vekovima morale da rade sve, pa i “muške poslove” dok su im muževi pomorci bili po dalekim meridijanima.

Prošle godine povela me u Gornji Stoliv, napušteno selo u kojem se nalazi Crkva Svetog Ilije koju bokeljški katolici obilaze svakog 20. jula na Svetog Iliju koji je bio prorok, zaštitnik od oluje, groma i vatre, i još uvek je trajni simbol borbe protiv bezbožnosti.

Koračali smo bezmalo ceo sat zajedno sa brojnim vernicima i hodočasnicima. Polako smo se uspinjali kamenitom stazom koja vodi kroz kestenovu šumu kad su se oglasila zvona sa crkve pozivajući na svetu misu. A posle mise usledilo je druženje sa srdačnim meštanima koje je mladi sveštenik don Željko Pasković pozvao da se počaste kolačima, sokovima, vodom i travaricom u dvorištu župnog dvora. Sa platoa ispred crkve pruža se nestvaran pogled na Perast sa druge strane zaliva.

U vreme kada je Venecija vladala Bokom, selo je brojalo oko 1.200 stanovnika, imalo je četiri prodavnice, dva mlina za ulje i četiri pekare za hleb. Svojevremeno, svaki momak da bi stekao pravo da se oženi, morao je da zasadi stotinu maslina pa je tako i mesto dobilo ime. Crkva Sv. Ilije dominira naseljem i nije poznato kada je sagrađena. Prema natpisu nad ulazom, dograđena je 1556. dok je zvonik podignut 1833. Njenu posebnu vrednost predstavljaju tri oltarske slike slovenačkog umetnika Josipa Tominca.

foto: r. čoban

Ove godine, znajući za moje interesovanje za kulturnu baštinu, Elena mi je predložila da nas don Ivo, lokalni sveštenik, odveze svojom brodicom do ostrva na kojem se nalazi Gospa od Milosti.

Posle desetominutne plovidbe stižemo u malu luku podno crkvenog tornja, vezujemo čamac i tu nas veselo dočekuje pas koji je godinama unazad jedini stalni stanovnik ostrva. Džeki je krupan pas, ali je umiljat no to potencijalni putnici namernici sa mora ne vide pa se često ustežu da se iskrcaju na ostrvo.

Prvi su ga 1479. naselili monasi celestinci, a početkom 16. veka ostrvo preuzimaju franjevci koji su izgradili samostan i veliku crkvu u čast Gospe od Milosti. Kad su samostan i crkvu poharali Turci, franjevci su ih obnovili dobrovoljnim prilozima vernika. U 19. veku ostrvo preuzimaju župnici Krtola i Krašića, koji su na njemu stanovali dok su upravljali svojim župama. Tokom jedne izuzetno jake oluje grom je udario u zvonik crkve Gospe od Milosti, srušio ga i značajno oštetio crkvu i samostan. Tom prilikom jedan župnik je poginuo, dok je drugi povređen. Neoštećen je, međutim, ostao starinski drveni kip Gospe koji datira sa početka 15. veka što za vernike ima posebnu simboliku. Pomenuti kip prikazuje Bogorodicu u blagoslovenom (“milosnom”) stanju, pa otud i ime crkve i ostrva. Don Ivo kaže da je to jedini kip u Evropi na kojem je Gospa prikazana trudna.

Jedan počuo (bunar, po bokeljski) pijaće vode snabdeva celo ostrvo. Od skora, lokalne vlasti su sprovele vodovodnu cev sa kopna, don Ivo je uz pomoć donatora preuredio jedan broj soba koje sada imaju svaka svoje kupatilo. Samostan raspolaže jednom od najbogatijih biblioteka u Boki Kotorskoj, retkim delima bogoslovske i naučne literature. Na ostrvu se nalazi i rimski žrtvenik posvećen boginji Junoni Lucini (zaštitnici porodilja), koji datira iz kasnoantičkog razdoblja.

Razgledamo dvorište samostana u kojem rastu palme i masline, otac Ivo ima velikih planova kada je reč o ovom ostrvu ali, veli, obećanja su redovno veća od stvarnih donacija. Izašli smo iz vrta i izbili na zadnju stranu ostrva i tu zatekli nekoliko meštana, koji očigledno poznaju Džekijevu miroljubivu ćud pa su se tu kupali i sunčali. Međutim, krenulo je da “puše jugo” i more se ozbiljno ustalasalo. Mahnuli smo Džekiju i krenuli ka kopnu, naselju Kaluđerovina u čijoj maloj marini don Ivo vezuje svoju barku, tik uz nekadašnju Niki Beach, koja je, veli on, često glasnom muzikom uznemiravala Gospu od Milosti i njene posetioce.

Jedan od meštana kojeg smo zatekli na ponti dobacio je našem domaćinu: “Don Ivo, nećeš ti izgleda dugo imati vodu!” i pokazao prstom na jahtu koja se usidrila usred kanala između kopna i ostrva. Baš kod mesta gde je položena vodovodna cev. Ukoliko bi talasi pomerali brod, sidro bi moglo da ošteti cev i ostrvo bi zaista ponovo spalo na onaj jedan jedini bunar. Revnosna Elena pozvala je odmah Lučku kapetaniju i nesavesni “posetioci” ubrzo su pomerili svoje plovilo u drugi deo zaliva.