Ovaj film nosi potencijal da pokrene prekopotrebni preporod u srpskom filmu naših dana, u smislu da se autori drznu da upornije sanjaju i da izmaštavaju svetove, pa bili oni upadljivo daleko od tipskog i oprobanog
Mjuzikl, kao uvek u izvesnoj meri isforsirana i teatrolika forma, zahteva popriličnu suspenziju neverice i krajnju benevolentnost gledalaca, što zahteva da se zaplet bavi tipskim, oprobanim, opštemestaškim i svedenijim temama, a Odijaru ovde polazi za rukom da stvori zamah operetskog raspona, gde je sve nekako veće od života, a s druge strane, i silno i temeljno prožeto životom i zbiljom
Anora je sočna realistička komedija o suštinskoj nemogućnosti prevazilaženja jaza između ekonomskih i društvenih klasa čak i kada kismet namigne i sugeriše da je takvo nešto tamo negde ispod duge ipak izvodljivo
Ovaj Abasijev film je, čini se, dovoljno iskren i promišljen pokušaj da ukloni Trampove šake sa lica, i onda što uverljivije prikaže portret čoveka koji i kada sam pati, ne odustaje od mogućnosti (a koja nije tek odraz alfamužjačkih i kompetitivnih poriva) da patnju nanese i drugima, makar oni spadali i u krug njegovih najbližih “satelita”
Mogli bismo da kao motiv uvedemo i “džentrifikaciju duše”, a što nas onda dovodi do kopče sa dva “egzotičnija” arthaus filmska ostvarenja koja su se tiho ušunjala na repertoare ono malo bioskopa i dalje voljnih da se bave filmovima tog soja
Nejasno je zašto Grlić, čiji su se raniji filmovi, tj. oni iz krunskog dela karijere, odlikovali i lako uočljivom suptilnošću i brižljivo plasiranim i inkorporiranim finesama na planu tema, motiva, ideja (pa onda, zašto da ne, i ideologije i barem njenih jasnih i rečitih odblesaka), u Svemu dođe kraj od samog početka kreće rafalnom paljbom
Jednostavan zaplet o dečaku Savi, tananoj duši oslonjenoj na bogat unutašnji život a omeđenoj i sputanoj realnošću i stvarnim svetom sa kojim je čeka neizbežan čeoni sudar, predstavljao je kanda i jedino moguće polazište za film koji želi da gledaocima ubedljivo predoči jedno u biti veoma apstraktno duševno stanje kao što je Savino
Supstanca je na prvom mestu i u idejnom smislu vrhunski prikaz košmara dismorfije, odnosno ozbiljnog mentalnog poremećaja i endemski rasprostranjene nemogućnosti realne slike o vlastitom izgledu (i obliku)
Najsnažniji utisak Daj, babo, glavu! ostavlja upravo sveobuhvatnošću, odnosno celovitošću i elegantnim hodom na samoj razmeđi (uvek dobrodošlog, iskrenog i srčanog) preterivanja i artikulisanosti kao odraza jasnog šireg koncepta
Možda je opseg tema koje treba staviti pod “krov” razgovorno-tematskog filma od 90 minuta preširok, ali gledalac teško da će ijednog trenutka primetiti i stvarno osetiti i najslabašniji dašak kalkulantstva (tako svojstvenog i takozvanoj projektnoj levici) u ovom vrlo dobrom dokumentarističkom delu
Živeti se mora pod senkom, a neretko i pod tim vidno dronjavim “kišobranom” reči koje, eto, nisu kadre da u potpunosti i precizno odraze ni ono što um lako pojmi i sa čim duša hitro saoseća. Rajmanova je briljirala upravo na tom planu – na polju neizrečenog priznanja slabosti
Autorka 78 dana odvažno se odlučila da čitav film, i to krajnje konsekventno i nadasve artikulisano, sprovede u delo u formi obrasca zvanog found footage, odnosno u maniru VHS tehnike, koja je i dalje bila najdostupnija i najdominantnija forma u “epohi” u kojoj se zbiva radnja ovog filma. Ovde je neophodno precizirati da se, izuzmemo li Vešticu iz Blera i tek nešto hitrih “epigona”, found footage retko javlja kao sveobuhvatan pristup celim tokom filma, nego je mahom povremeni ukras ili eksces
