U danima predoskarovske histerije bezmalo u potpunosti je bez odjeka prošla vest o poraznoj činjenici da usled rigidnih američkih zakonskih prepreka Motaz Malhis, tumač glavne i zaista impresivne muške uloge u iznimno potresnom tunižansko-palestinskom dokudramskom filmu Glas Hind Ražab autorke Kauter ben Hani, nije mogao da kroči u SAD povodom ceremonije dodele narečenog odličja.
I taj film je izborio nominaciju za ovogodišnjeg Oskara (naravno, u kategoriji najboljeg međunarodnog filma), a sredinom marta je postao i deo redovnog repertoara bioskopa u Srbiji. Tim povodom zgodio se i ovaj kraći razgovor za „Vreme“.
Imajući u vidu opsežan i uspešan festivalski život ovog filma, koji se njegov aspekt izdvojio kao vama lično najvažniji, najbliži, najzanimljiviji?
Ono što je na mene ostavilo najjači utisak nije samo prepoznavanje i priznavanje kvaluiteta tog našeg filma, već trenuci tišine nakon projekcija, osećaj da je nešto krhko doprlo do ljudi širom jezika i geografije. Festivali ponekad mogu pretvoriti filmove u objekte, ali ono što je ovde bilo važno bila je povezanost, kada su gledaoci prepoznali sebe u nečemu veoma specifičnom i dalekom. E, to je, za mene, pravi uspeh.
Ukoliko na umu imamo ono što se dešavalo na ovozimskom Berlinskom filmskom festivalu i polemike koje je izazavala izjava Vima Vendersa, koji bi onda bio najpoželniji odnos politike i političnosti i filma kao u velikoj meri narativnog medija?
Ne mislim da film ikada može biti ili ostati van politike, jer svaka slika već nosi određeno gledište. Važno je da li je film toga svestan ili se krije iza ideje neutralnosti, što često samo pojačava postojeće strukture moći. Istovremeno, oprezan sam pred svođenjem filma na slogane. Film je jedan od retkih prostora koji može da sadrži kontradikciju i dvosmislenost. Za mene je najiskreniji pristup kada je politička dimenzija neodvojiva od životnog iskustva likova, kada nije nametnuta, nije poreknuta, već jednostavno postoji, oblikuje sve.
U konkretnom slučaju ovog vašeg filma može li se uopšte razdvojiti ono što čini suštinu filmskog pripovedanja i ono što se osnovano može smatrati političkim i/ili aktivističkim?
U ovom slučaju, ne mislim da je razdvajanje moguće. Sama priča je oblikovana uslovima koji su inherentno politički. Ali to je ne svodi na aktivizam, ona se i dalje tiče pojedinaca, kontradikcija, emocija. Opasnost je kada spljoštimo likove u simbole. Za mene je pripovedanje poput plovnog sredstva, a politika je kontekst koji joj daje težinu.
Po vašem mišljenju, postoji li danas mogućnosat da se stvori društveno relevantan film, a da u potpunosti bude lišen političkog, ideološkog, kao i upliva stvarnosti i svakodnevice?
Rekao bih ne, ne u bilo kom smislenom smislu. Čak je i odluka da se izbegne politika, sama po sebi, nekakav politički stav. Stvarnost neizbežno prodire u sve, u jezik, u tišinu, u ono što biramo da prikažemo ili izostavimo. Film koji tvrdi da stoji van ideologije često se samo slaže sa dominantnom idelogijom, ne dovodeći je u pitanje. I lično, mnogo me više zanima šta se dešava ovde, među nama, na ovoj planeti. Film je, za mene, vid suočavanja sa našim stvarnostima, a ne bekstva od njih. Radije bih se bavio složenošću sopstvenih života nego spekulisao o udaljenim svetovima, jer su to priče koje nas oblikuju i nose mnogo neposredniju hitnost.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
