Ni provokatori nisu što su nekad bili

Šta je film bez iskričavih i povremenih pratećih fenomena? Istini za volju, film je postao opšta, prepoznatljiva stavka možda već u prvoj deceniji svoje dugometražne inkarnacije i samim tim je prestao da bude fenomen, dakle onog trenutka kada su gledanost i podaci o zaradi postali deo filmske priče. Posle toga tek povremeno tu i tamo neki film zaista i postane slučaj, i to do te mere da je pre vaganja njegovih kinestetskih dometa nužno detaljno predočiti čitav kontekst u kojem je postao upravo to – slučaj. Pritom, nije reč o medijski napumpanom (indukovanom) slučaju za kratkoročnu i, dakle, lako kvarljivu šok potrebu. Ovo leto nam je (mimo inscenirane halabuke oko glumačkih odabira u Nolanovoj Odiseji) donelo i jedan nepatvoreni film-slučaj, Citizen Vigilante, vazda nestašnog nemačkog autora Uvea Bola, autora koji se u nekoliko navrata opraštao od filmskog stvaralaštva da bi, eto, ovih sedmica dospeo u žižu kao nikada pre.

...

UVE BOL I NACISTIČKO BLAGO

Ovde je potrebno podosta faktografskog pojašnjavanja konteksta kako bi se stiglo do kote na kojoj se vagaju Bolova scenarističko-rediteljska postignuća. Naime, Uve Bol prisutan je decenijama, davno je prepoznat kao neumorni autor brzopoteznih, žanrovski iznimno naglašenih radova, stvara u budžetskim neuslovima, a svojevremeno je uspeo da u svoja “jata” privuče i zvučnija glumačka imena (Džejsona Stejtama, Reja Liotu, Rona Perlmana, Berta Rejnoldsa, Kristijana Slejtera, Stivena Dorfa, Bena Kingslija, Kler Forlani, Lili Sobijeski, Džeraldinu Čaplin, Uda Kira, Mišela Rodrigesa, Jirgena Prohnova…). Međutim, Bola su od samih početaka držale gotovo gerilska srčanost i neuporediva pogibeljnost, te je u drugom delu karijere jednako strasno zaronio u svet nižebudžetskog, praktično samoniklog filma sa produkcionih margina. Njegove filmove je na prvom mestu odlikovala ekstremistička konsekventnost, brzopoteznost, slepa vera u moć u najizraubovanijeg žanrovskog postulata i tropa, te onda nije čudo što je u doživljaju izvesnog broja filmofila njegov opus dospeo u odeljak gorućih gledalačkih potreba označenih sintagmom “grešno zadovoljstvo” (guilty pleasure). Tome treba dodati i nezgodnu, prkosnu, naprasitu i provokacijama sklonu javnu ličnost Uvea Bola, koji se nije libio ni sukoba sa filmskim establišmentom, a na njegovoj meti su se nalazili i kritičari i ostali filmski znalci. I to nije sve – Bol je istrajno uzburkavao duhove insistirajući na vickasto-kriptičnoj priči po kojoj on, snimajuće te svoje DIY (Do–it–yourself) spektakle, zapravo pere novac od tajnog nacističkog blaga.

DESNO DRUŠTVO

To može da predstavlja ubedljivu sponu sa ostatkom priče o novom filmu Uvea Bola; naime, iako je ovaj autor i ranije pokazivao neprikriven desničarski sentiment, u novom filmu on pravi epitom desničarskog filma iz (vlažnih) snova. Priča prati bogatog Amerikanca koji po vlastitom izboru živi u neimenovanom evropskom gradu i tamani nepobodne i inoverne, sve one koji pokazuju antidruštvene tendencije, a sve kulminira osvetom nad mladim migrantom koji je kontrarezonski oslobođen u slučaju grupnog silovanja lokalne devojke, pri čemu osveta obuhvata i sve članove silovateljeve porodice. Tumač glavne uloge je do samo pre nekoliko godina velika holivudska investicija, Arni Hamer, potomak multimilionera i tumač zapaženih rola u filmovima kao što su Zovi me imenom svojim, Rebeka, Šifra U.N.C.L.E, Usamljeni rendžer, Društvena mreža, DŽ. Edgar… Hamer je posle obznanjenih seksualnih transgresija proteran iz Holivuda i glavnotokovskog studijskog filma i sumanuto brzo je završio na dnu produkcione kace, gde ga je spremno dočekao i “udomio” Uve Bol. U pitanju je nesumnjivo glavna uloga, te je, pratimo li nit misli o pretpostavljenom i uvek prisutnom autodramskom narcisizmu glumaca i glumica, lako shvatiti zašto je Hamer, ionako bez ikakvih drugih angažmana, prigrlio tu ponudu. Uz evidentno veoma skučen budžet, film je snimljen u Hrvatskoj i predstavlja znatan produkcioni pad čak i za samog Bola, koji nikada, pa ni u najboljim danima, nije bio povezivan sa produkcionom raskoši. Hrvatska je ovde veoma zanimljiva i znakovita stavka, ne samo na tragu ideološke potke (prisetimo se samo, na primer, kako su se granične službe ophodile prema migrantima pre samo nekoliko godina) nego i zbog toga što se naš zapadni sused nameće i kao sigurna luka za osramoćene i odbačene (kenselovane) holivudske vedete: ako je potrebno podsećati, takođe prebrisani Kevin Spejsi je parče onog poslovičnog (gorkog) hleba od sedam kora pronašao upravo u Hrvatskoj – glumeći Franju Tuđmana u dokumentarno-igranom filmu autora Jakova Sedlara, najrigidnijeg, najradišnijeg i najupornijeg od svih hiperdesničarskih reditelja, čak i u svetskim razmerama. Sam Hamer se u međuvremenu predomislio – sumanutim i jalovim pokušajem PR akrobacije ogradio se od filma i njegove kristalno jasne antimigrantske i islamofobne poruke, tvrdeći da mu je scenario na čitanje davan u sitnim tranšama i fragmentima i da je priča očito preoblikovana u montaži. Ta njegova jadikovka stigla je samo nekoliko sedmica posle spektakularne najave Uvea Bola, koji je, iziritiran odlukom nemačkih cenzorskih tela koja su praktično onemogućila distribuciju filma Citizen Vigilante u toj državi, ponudio film na besplatno gledanje putem društvene mreže X (bišeg Tvitera). Tu njegovu odluku podržao je lično Ilon Mask, koji je link ka filmu hitro podelio sa svojih 240 miliona pratilaca na toj mreži, čime je Bolov film (koji je, pomenimo i to, u SAD regularno i bez smetnji otišao u VOD (Video on Demand) ponudu, dobio priliku da postane i najgledaniji film čitave ove godine.

Čak i ekstremno desne i ekstremno leve ideje (koje su neretko komplementarne, koje se ogledaju i hrane jedne drugima) načelno su prihvatljiv lični izbor pojedinaca, a na organizovanom društvu je, kao što je to pokazao primer Nemačke, da ih reguliše, zauzda i pokuša da ih uvede u sistem i zadrži unutar njega. Međutim, Citizen Vigilante je na svetlo dana jasno isterao svu slabost i poroznost takvog pristupa, pri čemu je, prirodno, iz žiže nestala priča o kvalitativnim dometima ovog očito ciljano provokativnog filma Uvea Bola. Iako je ovo (barem sudeći po filmskom pretraživaču IMDB) iz jasnih razloga i pobuda najbolje ocenjen Bolov film, i to na uzorku čitavog njegovog obimnog dosadašnjeg opusa, Citizen Vigilante, sveden na fokus na finese koje se tiču kakvoće, lako biva možda i najlošiji Bolov film. U biti, reč je o prilično nenadahnutom prepričavanju i aproprijaciji Posmrtne želje Majkla Vinera i Eksterminatora Džejmsa Glikenhausa, vidno superiornijih dela nego što je Bol bio kadar da ponudi. Film je rudimentaran u svakom iole relevantnom aspektu – vođenju priče, građenju ritma (i napetosti), karakterizaciji, filmskom jeziku, montažno i snimateljski, kao i produkciono, gde čak budi jetko sećanje na srpske i regionalne filmove koji su snimani elektronikom i prikazivani na prevoju vekova, bez ijedne jedine sinematične sekvence. Dakle, u tom domenu posredi je kinestetski ako ne ništavan a ono barem potpuno zanemarljiv film, čiji autori imaju da ponude samo rutinsku doktrinu šoka i nimalo suptilnu i mudriju provokaciju. I sve to u slučaju filma kojim je u medijskom smislu Uve Bol napokon snažno i potpuno stupio u glavni tok i pred oči šire (ne isključivo filmske) javnosti.

U fundusu ciljano provokativnih filmova ovo se Bolovo delo sa tako malo ičega filmičnog bori za mesto u istom kontekstu sa Džonom Votersom, Rasom Mejerom, Ruđerom Deodatom, ili nešto skorijim klasicima tog podsoja kao što su Otpozadi, Zli poručnik, Čovek ujeo psa…, da pomenemo ovde tek nekoliko prepoznatljivih primera.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!