Kako je kenselovani glumac stigao do romana, a zatim i do Zagreba

Armi Hemer je u vreme kada je bio zvezda u usponu, bio razmatran da zaigra Brusa Vejna, odnosno Betmena u filmu Liga pravde Džordža Milera.

Kako je odatle dospeo do toga da snima film pod radnim naslovom Mračni vitez (Citizen Vigilante), a da ovaj ne bude o Betmenu nego o osvetniku sa vrlo provokativnom agendom koja film čini praktično vrlo teškim za distribuciju, i da ga režira Uve Bol, teško je objasniti.

...

Deo te priče, po tehnici “romana s ključem” predstavljen je u knjizi A Violent Masterpiece koja je ovih dana izašla i može se reći ‒ Armi Hemer je postao jedna od paradigmatičnih ličnosti Kansel i #MeToo ere, kad je došao do toga da inspiriše najgadnije likove u hardkor losanđeleskom noaru.

Džordan Haper, autor romana A Violent Masterpiece, ovih dana je aktuelan i kod nas jer je izašao njegov izvanredni krimić Svi znaju (“Veseli četvrtak”) u kom se kroz tvrdu žanrovsku fikciju preispituju prekršaji moćnih holivudskih figura. U tom romanu on se eksplicitno bavi fikcionalizacijom slučajeva Nikeloden i naravno Džefrija Epstina. U romanu A Violent Masterpiece on poprilično direktno i neprikriveno fikcionalizuje Armija Hemera i kada na to dodamo činjenicu da je sam glumac svoje poništavanje dopustio praktično bez borbe i bežeći, ima neke logike da naslutimo kako u priči o njegovim seksualno devijatnim postupcima i fantazijama o kanibalizmu ima nečega malevolentnog.

U vreme kada je bio zvezda, Armi Hemer je radio sa rediteljima najvećeg profila i u javnosti je zastupao krajnje konvencionalne, dakle, liberalne stavove kakve ima većina holivudskih zvezda. Javnost je zabavljao pričama kako je njegova majka veoma konzervativna i zato neće da ga gleda u ulozi starijeg homoseksualca koji inicira mlađeg momka u filmu Zovi me svojim imenom Luka Gvadanjina.

NESTAO JE

Posle inicijalnog poništavanja, on je nestao, dao je otkaze u svim ulogama koje je imao, godinama su se pojavljivale često bizarne glasine o njemu, recimo da prodaje tajm šer aranžmane u nekom turističkom mestu itd.

Ipak, u međuvremenu se pojavio dokumentarni program The House of Hammer u kom je predstavljena Armijeva porodica. Videlo se da je to moćna i bogata kuća, a da su mu preci bili čuveni boljševici koji su doneli komunizam u Sjedinjene Države, ali i promoćurni biznismeni koji su bili pioniri trgovine sovjetskom naftom, i da on nije niti prva koloritna ličnost u toj kući niti da je egzistencijalno ugrožen time što ne radi.

Prošle godine Hemer se vraća u javnost podkastom u kom pokazuje svoj šarm, prefinjenost, kaje se što je bez mere uživao u slavi, pa i telesnim zadovoljstvima, ali isto tako umanjuje optužbe tvrdeći da javnost nije upoznata sa reakcijom njegovih partnerki na njegove pokušaje.

Prvi film koji je snimio posle kansela bio je vestern Frontier Crucible koji je producirao Dalas Sonije, čovek što je proizveo niz kultnih žanrovskih filmova od kojih su neki imali premijeru na filmskom festivalu u Veneciji. Međutim, Sonije je već nekoliko godina zadužen za zabavnu redakciju američkog desničarskog medija Daily Wire. Iako Frontier Crucible nije produkcija te kuće i nema politički predznak, svakako se uklapa u njenu estetiku – pre svega jer Daily Wire zapravo želi da gaji klasične holivudske forme, bez kontaminacije vouk elementima, u smislu da ako se snima film o kaubojima, nema danas često “obaveznog” trans lika u toj skupini i sl.

MOŽE LI SE ŽIVETI OD OPOZICIJE

Kompanija Daily Wire svakako nije jedina koja se obraća publici desnog političkog opredeljenja. Prvi koji su prepoznali da je to dobar biznis bili su producenti raznih filmova na temu vere koji ne koštaju mnogo a donose veliki prihod. Postoji nekoliko kuća koje se bave takvom produkcijom i ona je potpuno paralelna mejnstrim Holivudu, ali je dovoljno komercijalna da su se u nekom trenutku i sami studiji uključili u to.

Najpoznatiji film te vrste bio je naravno Stradanje Isusa Hrista Mela Gibsona, ali on je nastao u njegovoj ličnoj produkciji, mimo okvira holivudskih studija ili ove producentske mreže.

Većina tih filmova je van Amerike potpuno nepoznata i glumci koji su interne zvezde tog žanra poznati su pre svega po svojim sekularnim projektima. Retko ko van Amerike sluti koliko je recimo Kevin Sorbo iz serije Herkules bitna figura i kao glumac i kao biznismen u tom toku.

Trenutno najpoznatija kuća koja proizvodi tu vrstu filmova, pre svega sa akcentom na moralnu pouku i verske teme, jeste Angel Studios, kuća sa mormonskim korenima koja je osmislila veoma zanimljiv sistem kraudfandinga.

Međutim, najveći biznis ove kuće postignut je sa filmom u kom je segment vere potpuno sporedan; reč je o Zvuku slobode, u kom Džim Kavizel (koji je kod Gibsona igrao Isusa Hrista) glumi Tima Balarda, po mnogo čemu osporavanog agenta koji je radio na sprečavanju trgovine decom. Ovaj film je bio snimljen za mejdžor studio i onda ostavljen bez distribucije jer nije bio dovoljno dobar. Angel Studios ga je otkupio i doveo u bioskope zaradivši ogroman novac u Americi, sa zapaženim plasmanom širom sveta.

Film je optuživan da pothranjuje QAnon teorije zavere o pedofilskim lancima i trgovini decom, međutim, to nije zaustavilo ogroman bioskopski rezultat i praktično uspostavljanje Angel Studios-a kao ozbiljne poslovne činjenice.

Džim Kavizel je bio tipičan holivudski mejnstrim glumac pre nego što je zaigrao u Gibsonovom filmu. Enormni uspeh Stradanja Isusa Hrista doneo mu je lojalnost publike koja ga je postepeno uzela pod svoje. Kako su Kavizelovi poslovi na filmu i televiziji glavnog toka jenjavali, dobijao je priliku da sve više nastupa u naslovima kako verskog tako i čisto političkog karaktera. Recimo, trenutno je u postprodukciji film koji su finansirali simpatizeri ekstremno desnog brazilskog političara Žaira Bolsonara, a igra ga baš Kavizel. On javno nastupa i kao plaćeni govornik na raznim skupovima konzervativaca, a ne izbegava ni zastupanje QAnon-skih teorija.

Ova malo duža digresija imala je za cilj da pokaže kako se u Holivudu i od “opozicionog” stava može dobro živeti, odnosno da otpadnici od Sistema ako se dokažu kao vernici, prave patriote itd, mogu naći pristojan posao.

Armi Hemer sasvim sigurno kao neko ko je igrao homoseksualca u Gvadanjinovom filmu, gde pamtimo scenu u kojoj se breskva koristi kao seksualno pomagalo, nije neko ko će iz prve obradovati religioznu publiku, ali niti je iko imun na sjaj zvezda niti sekularnim desničarima to smeta ‒ uostalom, pisac Endrju Klavan je vodeće pero Daily Wire, a njegov sin je homoseksulac i on o tome otvoreno diskutuje i uključuje ga u svoje aktivnosti.

UVE BOL

Ljubiteljima i poznavaocima filma nije potrebno posebno predstavljati Uvea Bola.

Dakle, Uve Bol je početkom dvehiljaditih snimio nekoliko veoma slabih ekranizacija srednje poznatih kompjuterskih igara. Ne bi bio ni prvi ni poslednji netalentovan reditelj, da same igre nisu ipak bile kakav-takav brend i da u tim filmovima sve češće nisu igrali poznati glumci.

Umesto da potone u opskurnost kao mnogi naprosto loši reditelji, Bol je probudio gnev filmofila i gejmera i počeli su da se pitaju kako je moguće da neka takva neznalica dobija priliku da snima užasne filmove sa poznatim glumcima i da usput skrnavi njihove omiljene igre.

Bol je počeo da uživa u ulozi ozloglašenog reditelja i uprkos tome što dolazi iz porodice koja ima tradicije glasanja za socijaldemokrate, krenuo je da se često vrlo grubo šali tvrdeći da se kroz njegove filmove pere nacističko oteto blago, da mu je deda poginuo u Aušvicu tako što je pao sa osmatračnice itd.

Nacističko blago nije služilo za finansiranje. Zapravo, Uve Bol je koristio povoljnost u nemačkom poreskom zakonu i praktično javnim novcem pokretao svoje projekte. Istina je bila prozaična, ali Bolova crna legenda je stvorena.

I on je postao reditelj sa kojim se ne radi.

CITIZEN VIGILANTE

U novom filmu Uvea Bola Citizen Vigilante, Armi Hemer uspeva sebe da poništi time što snima film koji je takvog sadržaja da mu je nemačka cenzura praktično onemogućila prikazivanje jer mu nije izdala sertifikat za dozvoljeno godište gledalaca, a evropska i američka kritika su ga razobličile zbog diskutabilne anitmigranstke ideacije.

Za nas je posebno značajno to što ovaj film ima hrvatsko dvojno državljanstvo sa nemačkim, pa možemo ovaj naslov posmatrati kao deo regionalne žanrovske ponude. Istini za volju, Pulski festival mu nije omogućio da bude prikazan u selekciji manjinskih koprodukcija, a Hrvatski audiovizuelni centar mu nije omogučio naplatu podsticaja za snimanje u Hrvatskoj, čime je ovaj naslov efektivno zaista odsečen od bilo kog javnog okvira hrvatske kinematografije.

U Hrvatskoj Uve Bol radi odavno i tu je snimio svoj možda i najkontroverziji film Aušvic, ali sada Citizen Vigilante podiže stvar sa nivoa bizarnog na nivo jednog izuzetno interesantnog ekscesa.

Hemerov lik u ovom filmu je osvetnik u “nekoj evropskoj zemlji” (sugestivno se daje natips EUROPE, jer se time jasno aludira na evrocentričnost savremene desnice) koji ide okolo, obučen u crno, izgleda uspravno, ponosno, gospodski, s manirima, onako kako desni ekstremisti i neonacisti zamišljaju sebe (opis ovakvog držanja čak dosta direktno daje finski neonacista Kai Muros u svojoj knjizi, a on to nije smislio sam, i Ričard Spenser je, recimo, insistirao da u njegovoj organizaciji članovi nose bele košulje da bi pokazali kako su uredni i u stanju da brinu o jednom ovako delikatnom parčetu garderobe) i uklanja “šljam” sa ulica. Dok ga “kontrolisani mejnstrim” mediji optužuju da je zapravo teroristička ćelija koju podržavaju Peking i Moskva, narod ga na raznim meridijanima slavi.

Ovaj lik uklanja migrantske bande mada mi znamo da je film sniman u Zagrebu i da su slovenske face s kojima se povremeno dokači zapravo domoroci. Reakcije internet fanova u filmu sugerišu podršku “tihe većine” uzimanju stvari u svoje ruke.

Naravno, to što je glavni junak gospodin na ulici ne znači da nije drugačiji u krevetu, tako da imamo scenu u kojoj on bogami otkrije nove sfere seksualnog užitka migrantskoj seksualnoj radnici koja je dotle mislila da zna sve. Dakle, ovaj junak nije konzervativac u privatnoj sferi iako se tako ponaša u javnoj. Pa i tada Uve snima Armija sa dosta donjeg rakursa, kao antički kip, podsećajući da su nacisti voleli seks i nisu ga izbegavali, čak ni kada je imao nešto devijatno u sebi. Isto tako u toj sceni pojedini pažljiviji gledaoci mogu primetiti detalje koji sugerišu da je ovaj beli osvetnik možda Jevrejin.

U filmu Immigration Game Kristofa Zlatnika poslednji put se moglo osetiti ovakvo ushićenje posmatranjem kako se tema migranata gura u žanrovsku transgresiju. Međutim, za taj film smatram da je pre svega bio kritika nemačkog rasizma i ksenofobije sa leve pozicije, ali da je prešavši u žanrovski okvir filmova kao što su Pročišćenje ili Trkač, na neki način iskoračio iz tipičnog politički korektnog, naglašeno humanističkog okvira.

U slučaju Uvea Bola, ovde je predznak potpuno suprotan.

Ono što je teško utvrditi, kao i uvek kod Bola, jeste koliko on zapravo namerno gradi “crnu legendu” oko sebe. Otud, veliko je pitanje da li Bol sada želi da se osloni na realan društveni problem, zauzme ekstreman stav i napravi film kakav niko pri zdravoj pameti ne bi snimio, i na taj način privuče pažnju svom radu, ili je on sad iskreno branilac Evrope i njenih vrednosti.

Iako je film bez zabrana izašao u Americi, činilo mi se da je njegov format političkog ekstremizma ipak prevashodno evropski. Američki desni film, naročito u današnje vreme, stavlja akcenat na to da bude “normalan”, “običan”, “onakav kako su se pre pravili filmovi” i da gaji “klasične američke vrednosti”. Citizen Vigilante nije takav i imajući to u vidu, lako je moguće da će u Americi čak izazvati strah pa i naročito odbacivanje od desnice kako ne bi bila poistovećena sa ovom vrstom poziva na akciju.

AMERIKA

Gotovo da nema nikakve sumnje kako američka desna kinematografija, pa ni politička scena nije bila spremna za ovaj film. Inicijalna recepcija filma došla je iz mejstrim medija koji su ga opisali kao zao, rasistički, nevešt itd. I taman kada je delovalo da će ovo biti samo još jedan filma Uvea Bola ali eto provokativniji, počela je da se pomalja jedna potpuno nova okolnost.

Kristijan Toto, desni filmski kritičar koji je jak lakmus papir za to šta misle velike desne organizacije i medijske kuće, prišao je filmu začuđujuće afirmativno. O Bolovoj filmskoj veštini nije imao reči hvale, ali ga je pohvalio kao hrabro delo koje otvara važna pitanja, pokazuje kako se klatno ideologije na filmu pomera i da govori o gorućim “stvarnim” događajima.

Ako uzmemo u obzir da je ovaj film vidno tendenciozan u svom antimigrantskom i esencijalistički u islamofobnom stavu, Totova konstatacija da je u njemu otprilike sve dobro sem same izvedbe pokazala je kako je američka desnica spremna da prihvati ovaj specifičan format evropskog ekstremizma u kome nema više “uvijanja”, argumentacije ove ili one vrste, deklaracija o slobodi i sl.

Najveća zvezda Daily Wire, dokumentarista i provokator par ekselans Met Volš, koji je pre nekoliko godina i kod nas bio zapažen sa dokumentarcem What Is a Woman, pohvalio je Bola zbog socijalne relevantnosti, istinitosti i osećaja da snima nešto što niko ne sme.

Amerika je prihvatila film, a Daily Wire je brže-bolje pustio tizer za svoj film Infidels u kom oni oživljavaju karijeru Džonatana Mejdžorsa, kanselovanog zbog nasilja prema partnerki, u kome se grupa lokalaca u maloj američkoj varoši bori sa grupom džihadista, u duhu filmova o invaziji na Ameriku kao što je Crvena zora Džona Milijusa.

EVROPA

U Evropi su film prigrlili na ovaj ili onaj način i Alis Vajdl, predsednica Alternative za Nemačku, prevashodno kritikujući odluku da film bude cenzurisan. Njene stranačke kolege su ga, međutim, otvoreno podržale, a od vanparlamentarnih činilaca najznačajniji je svakako Tomi Robinson, britanski islamofob kog voli Ilon Mask.

Ubistvo mladog Luja u Francuskoj, momka kog je ubila afrička banda na gradilištu, dodatno je iskorišćeno da se publika podjari za film i veliki deo internet propagandista je povezivao slučaj i film.

Uve Bol se javio nizom tvitova u kojima naizmenično kuka kako bi bilo lepo da mu fanovi uplate novac jer je sam finansirao film, a istovremeno i potvrđuje da stoji iza iskazanih stavova.

IKS

Pošto je interesovanje za film dostiglo kritičnu masu, brojni korisnici su počeli da postuju ceo film u svojim tvitovima. Jedno od opravdanja je bilo da je to, eto, način da ga vide Nemci kojima je uskraćen.

U jednom trenutku je i sam Uve Bol omogućio da se film gleda na Iksu besplatno 48 sati, ali ni to nije moglo da nas spremi za najveće iznenađenje i politički gest posle kog teško da ima nazad.

Sam Ilon Mask je tvitovao film i ubrzo je imao milione pregleda.

CENZURA

Zapadna i Istočna Nemačka su imale drugačiji odnos prema denacifikaciji. Dok je u Zapadnoj to bio temeljni proces koji se ticao obrazovanja, kulture sećanja, kulta krivice itd, u Istočnoj je narativ bio da je nacizam bio samo još jedna od kapitalističkih devijacija od kojih je komunizam spasao taj narod. Zato je u Istočnom bloku generalno, a naročito u Istočnoj Nemačkoj, simpatija prema nacizmu postala svojevrsna reakcija na nezadovoljstvo komunizmom. U Ujedinjenoj Nemačkoj su se otud posle pada Berlinskog zida s jedne strane našli neonacistički ideolozi bez mase kojoj mogu da se obrate na Zapadu i masa otvorena za neonacizam bez ideologa na Istoku. Ubrzo su našli zajednički jezik i posle kraha raznih tradicionalnih neonacistčkih partija i organizacija koje su bile neefikasne i potpuno izbušene od nemačkih službi bezbednosti, pojavila se Alternativa za Nemačku za izuzetno veštim ciničnim koketiranjem sa neonacizmom.

Otud, u Nemačkoj sve službe su na oprezu i dalje, ali neke od metoda rada više nisu efikasne. Recimo, cenzurisanje ovog filma je stvorilo utisak kao da je reč o delu koje establišment želi da sakrije od nas i proizvelo je neuporedivo veće interesovanje nego da je film otišao u eksploataciju kao još jedan Uveov produkt.

SENZACIJA

U svakom slučaju, iako je i Armi Hemer dosta promenio svoje stavove koje znamo odranije, i koji su delom oslonjeni na njegovo porodično stablo koje je dalo neke značajne levičare i revolucionare, teško mi je da zamislim obe stvari ‒ i da Hemer kao promućuran i iskusan čovek nije znao šta snima, ali i da mu ovakva provokacija odgovara. Osim ukoliko roman Džordana Harpera, iako fikcionalizacija, ne nagoveštava da njega čeka novi talas optužbi za krvne i seksualne delikte i da želi da se zaštiti aurom antisistemskog čoveka koji je brutalno politički progonjen.

U svakom slučaju, ono što se ovom filmu ne može osporiti jeste da svoju antimigrantsku agendu ne pakuje u neku politički korektnu, pravno utemeljenu oblandu. On se bavi junakom koji poput Pravednika ‒ koji je ranije pre 40 godina bio penzionisani britanski špijun belac i igrao ga je Edvard Vudvord u seriji, a danas je na filmu crnac kog igra Denzel Vošington, a na televiziji je sada korpulentna crna žena i igra je Kvin Latifa ‒ prilazi ljudima koji imaju problem i donosi im bolje poravnanje od onog sudskog. Bol se, dakle, oslanja na nesputani vidžilantizam kao gledaočevu fantaziju i to propušta kroz opisanu ideologiju. I vraća taj lik nostalgičarima za vremenom kad su samo belci mogli da donose takve odluke.

LOKACIJA

Srećom, da bi se ozbiljnije igrao fantazijama, morao bi da snimi dobar film što Citizen Vigilante svakako nije. Iako je ovo forma koja je dosta raubovana i dobro je poznata, Bol je prvo nepotrebno strukturalno komplikuje, a snimanje u Zagrebu sa ‒ u velikoj meri hrvatskom ekipom ‒ rezultiralo je nečim što izgleda kao hrvatski film, više nego ispolirani produkt namenjen strimingu kakav prave američki producenti.

Jedan od najbizarnijih problema filma koji pokazuje koliko je Uve Bol naizmenično oštrouman provokator i potpuna neznalica jeste snimanje na mestu odakle dolaze ljudi koji možda nisu baš prototip najproblematičnijih migranata iz vizure evropske desnice, ali svakako kao Sloveni jesu za njih “građani drugog reda” ili bar “prvog i po”, i da onda gledamo likove kod kojih zbog akcenta i fizionimije ne možemo baš uvek da ukačimo ko je “zli migrant” a ko “plemeniti domorodac”. Uostalom, strani jezik koji se najviše čuje kao ilustracija “invazije” jeste hrvatski koji govore mladi problematični migranti dok maltretiraju jednog domoroca u parku.

No, ako uzmemo u obzir tu igru sa državljanstvima filma, ali i sa činjenicom da je ambijent ovde nepogrešivo zagrebački, uz sve osude filma, ne možemo reći da regionalni žanrovski film ne uspeva da uznemiri duhove i napravi nešto što ima odjek, čak i kada nije nužno rezultat lokalne pameti.

Ove godine je hrvatski film Svadba postigao po svemu impozantan komercijalni uspeh. A tehnički hrvatski film Citizen Vigilante postigao je ozloglašenost. Naravno, bez podrške javnog novca ne može se govoriti o bilo kakvoj relevatnosti nekog državljanstva filma, ali jeste indikativno da mi sada u ovom regionu i svetu filma postajemo periferija gde ljudi mogu da dolaze i snimaju šta im padne na pamet.

Pomenuti Infidels je tokom snimanja u Americi u više navrata bio predmet tendencioznih reportaža o uslovima rada na setu koje evidentno proizilazile iz ideološke sumnjičavosti medija prema tome šta taj kanselovani glumac sada snima sa desnom producentskom kućom. Hemerovo snimanje u Zagrebu, s druge strane, ispraćeno je estradnim zapisima o “poznatom glumcu u našem gradu”, bez ozbiljnijeg raspitivanja o tome šta se tamo zaista radi.

Ako imamo u vidu da je kontoverzni film Lov Krega Zobela, po scenariju Dejmona Lindelofa, svojevremeno povučen iz bioskopa kao politički provokativan, a delom se dešavao u Hrvatskoj gde kao bogati liberali organizuju lov na “deplorablese” iz govora Hilari Klinton, ovo je zanimljiv kontinuitet odluka stranih filmmejkera da na tlu ove zemlje ulaze u neka ideološka raspojasavanja i prave filmove koji kasnije imaju teškoće da se prikažu zbog svoje politike.

Naravno, Lov je film velikog studija i on je povučen iz bioskopa ne zato što je bio suštinski sporan, već zato što je studio smatrao da mu je lakše da ga skloni nego da se bavi raznim pritužbama.

Lov, međutim, nije sniman u Hrvatskoj već u Luizijani, u Americi, ali to što on prikazuje ovu državu kao mesto gde neko s novcem može da radi šta hoće postalo je istina u slučaju Citizen Vigilante gde je praktično ovo bilo mesto gde niko ne pita ekipu šta snima.

U romanu Dragi u visokom dvorcu, početkom osamdesetih američki neonacisti žele da snime film za svoje interne potrebe i tadašnji Avala film im to omogući u zamenu za devize koje su preko potrebne SFRJ. To je 2016. kada je roman izašao bila fikcija, danas je to stvarnost. Neonacisti snimaju filmove, a prostor bivše SFRJ je prostor na kome tako nešto može da se izvede.

Ako iz cele ove priče dobijete inspiraciju da uradite nešto, o ovoj priči više istine možete saznati čitajući roman Džordana Harpera nego gledajući film Uvea Bola i doprinošenjem utisku da je ogroman broj ljudi jedva čekao nešto takvo.

Dinko Tucaković i Dejan Kosanović napisali su knjigu Stranci u raju o filmovima koji su snimani na prostoru bivše Jugoslavije. Iz te knjige proistekao je i film Doktor Rej i đavoli Dinka Tucakovića, u kom je prikazano kako je tokom šezdesetih ugledni ali zbog svojih poroka skrajnuti Nikolas Rej došao u SFRJ sa idejom da snimi film. Rej jeste bio pali holivudski anđeo, ali ne na način Stivena Sigala koji figurira na vojnim paradama u današnjoj Srbiji.

Strance u raju sada su zamenili Poništeni na periferiji.

foto: promo / reddit

Ko je Armi Hemer

Rođen je 1986. kao praunuk naftnog magnata i multimilijardera Armanda Hemera. Postao je poznat nakon filma Društvena mreža iz 2010. gde je glumio blizance. Nizali su se blokbasteri i hvaljena ostvarenja: Usamljeni jahač pored Džonija Depa, Špijuni sa U.N.C.L.E, a za ulogu u filmu Skrivena ljubav bio je nominovan za Zlatni globus.

A onda se januara 2021. sve promenilo. Društvene mreže su preplavile njegove privatne poruke koje je navodno slao ženama, u kojima je detaljno opisivao svoje mračne fetiše, ekstremne BDSM fantazije, ali i otvorene kanibalističke sklonosti. “Ja sam 100 posto kanibal. Želim da te pojedem. Užasno je to priznati. Nikada to ranije nisam rekao”, glasila je jedna od njih.

Javnost je u prvi mah mislila da je reč o dobro osmišljenoj neslanoj šali ili hakovanju profila. A onda ga je nekoliko bivših devojaka javno optužilo za emotivno, psihičko i seksualno zlostavljanje. Jedna od njih ga je zvanično optužila za brutalno silovanje. I Holivud je reagovao: otpušten je iz filma Shotgun Wedding gde je trebalo da glumi sa Dženifer Lopez i iz visokobudžetne serije The Offer; vodeća holivudska agencija za talente WME prekinula je saradnju sa njim, a ubrzo ga je napustio i lični PR menadžer; njegov poslednji veliki film Smrt na Nilu već je bio snimljen, ali je studio maksimalno isekao Hemera iz trejlera.

Iako je tužilaštvo odustalo od krivičnog gonjenja usled nedostatka dokaza, Hemerova reputacija bila je nepovratno uništena. Glumac se povukao iz javnosti, porodica mu je oduzela finansije, pa je jedno vreme boravio na Kajmanskim ostrvima gde je, prema pisanju medija, radio i kao prodavac tajm-šering apartmana.

Nakon više godina Hemer je opet na filmu, ali evropskom nezavisnom ‒ jedino dostupnom u njegovoj situaciji.

U Zagrebu je snimio film Citizen Vigilante nemačkog reditelja Uvea Bola. Prema oceni kritičara, lik koga je glumio dodatno produbljuje njegov moralni sunovrat.

Hrvatski novinar Jurica Pavičić je u “Jutarnjem listu” istakao da je ovo “najfašističkiji film snimljen u Evropi nakon 1945.” i dodao da će se projekat vući kao “ljigava bruka za svakim Hrvatom koji je u njemu učestvovao”. Da kontroverza bude veća, film je zvanično posvećen “žrtvama silovanja u Evropi koje je izdao naš pravni sistem”.

Radnja filma počinje brutalnim ubistvom žene pred očima njenog sina, koje izvršavaju migranti povezani sa kriminalnim miljeom.

Nakon toga, glavni junak Sanders, kojeg igra Armi Hemer, razočaran stanjem u društvu i neefikasnošću institucija, odlučuje da uzme pravdu u svoje ruke i obračuna se sa kriminalcima, ali i korumpiranim zvaničnicima koji ih štite. Njegove mete su uglavnom, ali ne isključivo, migranti.

Nemačka agencija za ocenjivanje filmova (FSK) odbila je da izda starosnu klasifikaciju za ovaj triler. Nadležni su procenili da bi eksplicitan antiimigrantski sadržaj i brutalno nasilje mogli da isprovociraju stvarne napade na manjinske grupe. Ispostavilo se, međutim, da je to podstaklo Ilona Maska, najbogatijeg čoveka na svetu, da na svojoj platformi Iks, pred auditorijumom od preko 240 miliona pratilaca, podeli link za gledanje celog filma direktno prkoseći nemačkim restrikcijama. Film je bio besplatno dostupan 48 sati, a Mask ga je javno podržao rečima da je to “ono što ljudi žele da vide”. Podstaknut neverovatnim talasom viralnosti, Uve Bol se sprema za snimanje drugog dela ovog filma.

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! _Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.