Pravo na slabost

Nije sve u sinhronicitetima, ima nečeg i u duhu vremena. Prethodnog četvrtka su na bioskopski repertoar stigla tri uzajamno različita filma koja spaja zajednički sadržatelj: motiv traume kao transformativnog iskustva. Uz to, u sva tri slučaja trauma nije prikazana samo kao svojevrstan krajputaš sa koga nije moguće skinuti pogled, nego i kao katalizator koji (možda) vodi tihoj ali neophodnoj promeni.

DRAMA

fotografije: promo

Drama je sveukupno četvrti, a inače drugi američki film norveškog sineaste (reditelja-scenariste) Kristofera Borglija. Nedugo posle uspeha svog drugog dugometražnog filma u Norveškoj, satire Muka mi je od same sebe, hitro je prešao Atlantik i u američkim uslovima “sročio” i kod nas prikazivani Scenario iz snova sa Nikolasom Kejdžom u glavnoj i veoma složenoj ulozi. Komercijalni uspeh je, treba dodati, sasvim očekivano izostao, ali je taj film primećen tamo gde treba, pa je Borgli ponudio novi scenarističko-rediteljski rad pod okriljem oskarovskog studija A24, te sigurne luke nezavisnog filma za one koji gaje otvorene aspiracije ka glavnom toku. Drama je načelno dramedija i romantična komedija, ali sa implikacijama koje sežu osetno dalje i dublje od podžanrovskih odrednica, ali i stega.

Zendaja (Euforija, Dina, Spajdermen, Rivali) i Robert Patison (Betmen, Tenet, Sumrak saga, Crkni, ljubavi, Miki 17) u Drami igraju mladi i zaljubljeni par koji je u početku filma zatečen u vrtlogu priprema za venčanje kome se oboje nedvosmisleno raduju. Međutim, tokom bezbrižne i rutinske igre istine sa budućim kumovima dolazi do nevestine ispovesti da je svojevremeno (u srednjoškolskim godinama) temeljnije razmišljala i u izvesnoj meri i planirala da (oprez – sledi krupan spojler!) krene u pucnjavu po školi u kojoj je bila autsajderka i u kojoj je nailazila na prezir, uvrede i odbacivanje. U tom segmentu priča je višeslojno i taktilno sprovedena u delo i dobija pun dramski zamajac, pošto to priznanje biva veoma destruktivan okidač u više smerova i dimenzija. Na stranu ona stara (i neretko sputavajuća) dilema koja nas nagoni da se zapitamo čemu se možemo i čemu je dopušteno smejati se u datim okolnostima, Borgli uspeva da sve do odjavne špice izatka ozbiljnu, ambicioznu i živopisnu tapiseriju tog transformativnog iskustva “na poček”, odnosno onoga što se odražava i na one sa kojima nam se znatno kasnije ukrste životne putanje. Borgijeva Drama do samog završetka zadržava polet i razigranost. Zendaja i Petison se junački nose sa teretom subverzivne i dekonstruktivističke zamisli autora, a Drama najviše pruža upravo u onim trenucima kada Borgli upadljivo insistira na tome da gledaoci moraju da zauzmu stav prema “faličnoj” glavnoj akterki, baš kao što to mora da učini i njen dragi, opterećen stigmatizovanim i prokazanim stavom. Uostalom, on bira nekoga s kim bi, prema ideji, trebalo da provede ostatak života.

ZVUK PADA

foto: promo

Baš u toj tački Drama se, prilično iznenađujuće, podudara i sudara sa mrtvoozbiljnom transgeneracijskom nemačkom arthaus dramom Zvuk pada (In die Sonne schauen), koja do nas dolazi sa ozbiljnom preporukom u vidu Nagrade žirija u glavnom takmičarskom programu prošlogodišnjeg Kanskog filmskog festivala (tu je i stavka da je upravo taj film nedavno bio nacionalni kandidat u trci za Oskara u kategoriji Najboljeg međunarodnog filma). Tačka u kojoj se susreću ili makar u zadovoljavajućoj meri “rimuju” ova dva filma raznorodne suštine i proizvodnih adresa jeste primisao da bi upravo trenutak najvećeg/najsnažnijeg bola mogao, istovrememeno, da bude trenutak posle koga smo možda iskusili i osetili najveću puninu življenja. Za razliku od (dragovoljno) holivudiziranog Borgija, Maša Šilinski pravi sporovoznu (155 minuta dugu) letargičnu priču u maniru, recimo, Tarkovskog i njegovog Ogledala, priču koja je duboko protkana i prošarana idiosinkrazijama, a u čijoj žiži je seoska kuća u ruralnim delovima (nekadašnje Istočne) Nemačke. U priči su spletena četiri vremenska toka (od čega je jedan vidno skrajnut), a trauma je vezivno tkivo među različitim generacijama porodice koja je naseljavala i koja naseljava tu kuću, živeći kako i koliko može pod žrvnjem istorijskih i ekonomskih okolnosti i tamošnje religijske rigidnosti. Šilinski, nadahnuta fotografijama Frančeske Vudmen i njenim zamućenim prikazima žena, prebacuje se iz jednog u drugi narativni i vremenski žljeb, menja i teksturu filmske slike, ali istrajava na turobnom tonu koji čitavim tokom jasno sugeriše suštinsko beznađe. Zvuk pada je i film zadivljujuće orkestracije mizanscena unutar segmenata, kao i upadljive hrabrosti spram onoga što je 2025. prećutno dopušteno u varijacijama strogo zacrtanog pravca porodične melodrame. Jedino što ovom junački ambicioznom i kreativnom filmu nedostaje jeste ono što muči nemački film u najmanje poslednjih 25 godia: pružanje nedvosmislenijeg istorijskog konteksta priče, a taj hod na prstima pred onim što decidno mora biti istaknuto – prilično je irititantan (što je najizraženije u sceni sa ženama i kamenjem pokraj seoske reke).

OPROSTI, LJUBAVI

foto: promo

Oprosti, ljubavi jedan je od najprimećenijih i najnagrađivanijih američkih nezavisnih filmovi u godini za nama. Ovo je istinski podvig mlade autorke Ive Viktor, do ovog filma samo glumice, koja je ovaj film napisala i režirala, a, uz to, i zadržala glavnu ulogu za sebe. Opipljiv uspeh koji je ovaj film potvrđivao još od svetske premijere na Kanskom filmskom festivalu prošle godine sasvim je zaslužen jer je Oprosti, ljubavi diskretna a usložnjena i slojevita struktura, sinkopirana naracija koja ukorak prati pipava duševna stanje mlade univerzitetske predavačice nakon što ju je voljeni stariji profesor i mentor na putu ka doktorskoj tezi seksualno napao. Forma filma je saobrazna eluzivnim duševnim i psihičkim menama kroz koje svaka žrtva silovanja prolazi i godinama posle napada. Viktor pokazuje zadivljujuću staloženost i, istovremeno, “čvrstu ruku” u vođenju priče u kojoj nema previše događaja. Impresivna je elegancija sa kojom Oprosti, ljubavi “pleše” po minskom polju potencijalne metiljavosti i opštih mesta nezavisnog filma koji (nam) stiže sa sličnih adresa. Uz to, rediteljka pokazuje i zavidnu hrabrost u autosubverzivnosti: ona priču oneobičava izneveravajući očekivanja čak i verzirane i blagonaklone publike, a to čini tako što glavnu junakinju, predanu samodopadljivim neurozama koje je do trenutka napada mogla da zauzda i drži pod kontrolom, predstavlja kao ne preterano šarmantnu osobu. U toj ravni se može ustvrditi da Oprosti, ljubavi pokazuje zadovoljavajuću meru uvek dobrodošle svežine i drčnosti u prikazu života pod jarmom transformativne traume, što je možda i najveći plus ovog filma svedenijeg ali i veoma promišljenog izraza. Ne treba zaboraviti da je ovo ipak mladi, a zašto ne navesti i to – početnički film, te mu se ipak ima i ponešto zameriti, recimo izvestan manirizam ka kome Viktor klizi, u onoj meri u kojoj njena junakinja gotovo refrenski upada u situacije u kojima pred nepoznatima ispoveda svoju indukovanu nesnađenost (sve to može da saopšti i bližnjima, što i čini veoma artikulisano). Pored toga ume da iritira izričito insistiranje na milenijalnskoj zadrtosti u izboru krajnje neugledne odeće (koja u filmu prirodno prerasta u kostim kao ipak zahtevniju i suptilniju kategoriju), a to je i dalje neubedljiv odraz identitetskog bega u bezličnost dok se ne dođe do boljih samospoznajnih rešenja tog tipa.

Zbirno gledano i pojedinačno odmereno, ovih dana u bioskopskoj ponudi imamo ova tri svakako uspela, vrlo dobra i/ili odlična dramska filma koja nas, povrh svih upadljivih kvalitativnih dometa, podsećaju i na to da bi pravo na traumu trebalo da bude elementarno ljudsko pravo koje, onda, ne sme biti osporeno, oktroisano ili prezreno kao odraz slabosti u svetu ravnodušnosti.